Апокалипса као текст, и апокалипса као пророчко симболичко откривање коначног уништења зла и тријумфа добра, елементи су религиозног давања значења (тумачења) времена. Свака сложена религија представља настанак и крај времена људског или космичког живота у митским сликама. Првобитно значење 'апокалипсе' (грч., 'откровење', од ἀποκάλυψις, 'одмотати', 'голо') је страшно и/или радосно откривање, у току чина грчко-хеленистичког обожавања, слике богова. Концепт „апокалипсе“ преноси се на опис светих појава последњих времена. Дакле, апокалиптицизам (од око 200. п.н.е., прво у јудаизму, а са процватом у другом веку н.е.) очекује да се време света не обнови, и рачуна на преображај, чији су закон и начин познати само Богу, тј. оно се завршава. Апокалипсе мере историјско време из искључивог интереса за спасење, и тако представљају елементе одлучујуће за историју спасења, метафорички, као временски најновији и последњи (есхатологија). Ове последње ствари носе спасоносни карактер. Апокалипсе објављују божанску вољу са погледом на будуће, као и прошло, спасење. Укључујући формалне елементе предвиђене жанром (пророчанство, сан, вазнесење, тестамент) и стилска средства срачуната да појачају веродостојност, као што је преддатирање, оне се крећу око будућности светаца, односно праведних, изабраних од Бога, чија ће судбина бити откривена у последњем времену које ће тада настати. У свом статусу моста ка апсолутној будућности, апокалипса антиципира оно што ће се догодити на крају дана. Она теши (мали) изабрани остатак у његовој тешкој судбини, најављујући му спасење, а пустош и уништење нездравим силама света. Информација се преноси из супротне перспективе посматрања ствари и највише патетике, при чему овај последњи обухвата широк спектар емоција. Нарочито у Сједињеним Државама, ово религиозно тумачење историје — које се често назива „култура заноса“ — данас је од посебног значаја.
Јованова апокалипса
Историја хришћанске културе прожета је текстом и симболиком Откровења Јовановог, које је примљено у новозаветном канону. За тог ученика се каже да је видео своје откровење на острву Патмос. Вероватно време састављања је око 100. године нове ере: „Откривење Исуса Христа, које му је Бог дао, да покаже својим слугама ствари које ће се ускоро догодити; и послао је и означио то преко анђела своме слузи Јовану: који је сведочио реч Божију и сведочанство Исуса Христа, и све што је видео“ (Откровење 1:1-2). Концентрација на Исуса Христа као субјекта и објекта овог откривења, као и на божански стваралачки Дух, разликује Јованов текст како од других апокалипса, тако и од новије рецепције самог Јовановог текста.
Моћну инспирацију коју је Апокалипса пружила у мноштву њених дуготрајних ефеката треба приписати њеној катастрофалној симболици спасења и уништења. Овде имамо 'апокалиптичне' коњанике, чудовишта, курву Вавилона, Јагње, анђеле који трубе, Армагедон ('гора Мегидо'), две последње битке, хиљадугодишњу владавину праведника, Нови Јерусалим. У бујној раскоши историје пријема текста, ови симболи чине оквир доласка Сина Човечијег, Христа, и његовог противника (касније идентификованог са Антихристом). Утицај ових симбола на религиозну уметност тешко да се прецењује. Међутим, то сеже далеко даље.
Апокалипса као поетски материјал
У епохалним кризама у историји европског хришћанства, Апокалипса престаје да буде само текст: постаје књижевни материјал, или „тканина.“ Она служи као образац за тумачење феномена света у смислу историје спасења, у циљу превазилажења криза њиховим 'читањем'. Текст присвајају најдивергентније друштвене групе. Хијерархијски или анархични покушаји разних легитимизација у име есхатолошког спасења ипак остају елементи квазибесконачне историје тумачења. Док су се, на пример, у средњем веку цар, папа и дисиденти, наизменично, рачунали као отеловљења Антихриста, Христос је постао антитетска фигура свих ауторитета широм света. У средњовековном смислу, Апокалипса је тканина која се користи у, на пример, Дантеовој Божанственој комедији. Овде песник истиче, додуше, своју визију будућег света; али он такође осмишљава, уз помоћ цитата из Апокалипсе, праведно друштво на земљи.
Апокалипса у модерности
Трансформација Апокалипсе у поетски материјал објашњава жилавост њених елемената који се појављују у савременим сведочанствима културе чија је брига за христологију и есхатологију одавно нестала. Тако настаје вештачки стил огрезнут у мукама и предвиђању катастрофе – стил са којим популарна реч „апокалипса“ прави пара- и пострелигијску историју, делом на реповима библијске побожности, делом као шифру за „смак света“. У модерним временима, људска личност је свесна да је субјект историје и агент животног века. Истина је да поједине слике историје задржавају апокалиптичке елементе, утолико што се, на пример, историја света може читати као суд о том свету. Али субјект секуларизоване апокалипсе је људско биће, а не Бог, и његова материја је стари свет, а не ново постојање. Преобликовање апокалиптичних елемената оставља динамику поетског материјала нетакнутом – само што се катастрофе људског друштва у двадесетом веку више не могу тумачити као агонизовани одјеци небеског света. На крају крајева, апокалипса се сада може остварити: људска бића је узурпирају. Мноштво уметничких материјала упило је ову динамику и дало им форму отприлике у време Првог светског рата. На пример, имамо драму Карла Крауса, Die letzten Tage der Menschheit („Последњи дани човечанства“, 1918/19), или експресионистичко сликарство, са својом духовном апстракцијом начина на који би свет могао да се заврши. Катастрофа Хитлеровог феномена се овде може схватити као врхунац и криза реалне динамике. Један појединац сада настоји да светско доба подреди свом животном веку (Ханс Блуменберг). Не произвољно, дакле, хришћански антифашисти су Хитлера видели као Антихриста. Борба против тог убиственог експеримента довела је, са своје стране, до отворене, критичке инсталације уништавача света у облику нуклеарног оружја – озлоглашеног субјекта за вештачки критички стил који проналази нову објективност у сатири и гротескној карикатури, или тих питања у тривијализацији домаћег краја света. Еково Име руже оптужује, са широким ефектом, апокалиптично лудило као фундаменталистичку опсесију. У филму, Кополина Апокалипса сада (1979) приказује замке и девијације људског самоодржања као ратом изазвану „жртву“ коју нуди двосмислени људски живот као такав.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 118-121
0 $type={blogger}:
Постави коментар