Опште
Првобитно, „отпадништво“ (грч. ἀποστασία, „пребег“) је био политички концепт за побуну против успостављеног поретка. У хеленистичкој јеврејској литератури био је набијен религиозним конотацијама и од тада је означавао пребег од вере. Дакле, отпадник је неко ко напушта своју религију да би прихватио другу религију или поглед на свет. Али отпадништво такође означава пропуст да се признају одређене догме, или значи одбацивање или измену радњи прописаних за богослужење у оквиру религије. Добровољно или ограничено, отпадништво се често сматра од стране напуштене религије високим злочином, за који ће бити предвиђене строге казне. Отпадници и они који их заводе на отпадништво бивају искључени из заједнице, лишени су права и одузета им имовина или су чак убијени. Навод о отпадништву често се користио за утврђивање црквене власти, и, уз помоћ државе, коришћен за ликвидацију политичких противника.
Отпадништво у јудаизму
У јудаизму, отпадништво значи напуштање Бога и његових закона. Овде је важније поштовање моралних обавеза и извршавање верских радњи од признавања одређених верских формула. Концепт отпадништва укључивао је обожавање „паганских“ богова или усвајање грчких филозофија попут епикурејства. Ово се променило са појавом хришћанства. Павле је био отпадник у очима Јевреја, јер је уводио норме и понашања која су била у супротности са Мојсијевим законом. Почев од четвртог века, хришћанство је имало грађанску моћ на својој страни у Европи, а многи Јевреји су постали хришћани из страха или под принудом. Такви отпадници добијали су умерен третман ако и када су се вратили. Многи крштени Јевреји умрли су на ломачи током инквизиције у Шпанији у шеснаестом веку, оптужени за тајно напуштање хришћанства којем су били приморани да се потчине.
Отпадништво у хришћанству
Хришћанство у настајању је одмах покренуло полемику против отпадништва које се састојало у повратку на јеврејски закон (Јевр. 4-6). Блискост двеју религија подстакла је сталну борбу по питању (стварног и наводног) отпадништва. У временима прогона, отпадништво је озбиљно угрозило постојање хришћанске заједнице, јер су непомирљиви и пали (под претњом по живот) стајали у непомирљивој супротности. Августин је бранио пале од етичког ригоризма северноафричких „донатиста“ из четвртог века, који су остали непоколебљиви и који су сада одбијали да поново прихвате оне који су пали. У европском средњем веку, приписивање отпадништва постало је средство које је свештенство користило да елиминише критичаре или противнике и да умножи сопствену моћ и богатство. Тако су, како је освануо четрнаести век, папа и француска круна користили наводе о отпадништву (или хомосексуалности) као изговор за истребљење престижног и утицајног реда витезова темплара у Француској, због утицаја на политичку моћ. Отпадништво од атеизма се у средњем веку сматрало менталном болешћу, а обраћење је било ретко, с обзиром да је напуштање државне религије значило одрицање од привилегија и заједнице.
Отпадништво у исламу
У земљама исламске културе, обраћење хришћана, па чак и Јевреја, није била реткост. У Курану, сваком муслиману који одступи од ислама прети се тешком одмаздом у будућем свету. Али чак и тамо, Алахов опрост је могућ након потпуне промене срца. У пракси, међутим, мушкарци који су проглашени кривим за отпадништво често су осуђени на смрт – пресуда која је у последње време изречена англо-индијском писцу Салману Руждију (Сатански стихови, 1988). Жене под сумњом се суочавају са затвором или бичем. Отпадништво под принудом се не посматра као преступ.
Отпадништво у садашњости
У западном свету, због раздвајања цркве и државе, концепт отпадништва више није од друштвеног значаја. Црква је изгубила своју локацију као централна тачка у животу хришћана и друштва, и више нема никакву полугу као средство грађанске моћи. Лични избор на „религијском тржишту“ постао је нечија приватна ствар. Дакле, запрећене казне за отпадништво више немају никакве друштвене или правне последице у западним друштвима раније хришћанског комплекса. Другачије је у деловима света где исламски закон обликује друштво. У шиитском Ирану, особе које исповедају друге вере, као што је баха'и, су процесуиране и усмрћене чак и данас. У области нових верских покрета, фундаменталистички оријентисане групе понекад стављају своје чланове под јак психолошки и економски притисак у случају њиховог одласка. Али исто тако проблематично, због ограничења и манипулације потребних за успех подухвата, јесте повремена пракса радикалног раскидања верничке везе са својом групом од стране рођака који приморавају њихов егзодус уз ангажовање такозваних верских стручњака (' депрограмирање').
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 122-124
0 $type={blogger}:
Постави коментар