У антици, „апостол“ (грч. ἀπόστολος, „емисар“, „гласник“) је означавао чин или агента мисије. Херодот је повремено користио ту реч у значењу „курир“.
Традиционално, у односу на дванаест ’апостола‘, та реч означава сваког од дванаест Исусових најближих ученика. Као сведоци Васкрсења, они се сматрају пуномоћним објавитељима jеванђеља. Међутим, јеванђеља наводе и друге апостоле, као што је Павле, који није био један од ’дванаест апостола‘, али који је позван да буде апостол кроз визију васкрслог Исуса.
Једнозначно разумевање концепта није доступно. Суштински елементи би били мисија од Бога, објављивање Јеванђеља, оснивање заједница и истрајност ових заједница у њиховој везаности за сведочанство апостола. Сукоби између различитих праваца веровања довели су до дефиниције садржаја „праве” вере. Позивање на (претпостављену) аутентичност сведочанства апостола сматрало се, с једне стране, доказом „истине“ вере, а с друге, идентификацијом Цркве, на основу „апостолског прејемства“ епископa, као 'истински' локуса вере. Папа, који се сматра наследником апостола Петра, заузима највише место. По схватању Православне и Католичке Цркве, и Црква у целини и епископи кроз апостолско прејемство су легитимни Христови легати и гаранти обавезујућег тумачења откривења. Ставови реформацијских цркава су у супротности са овим ставом, посебно у питању апостолског прејемства.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 124
0 $type={blogger}:
Постави коментар