Архаизам

Са кризом веровања у напредак, 1880-их, дошло је до промене модела историје. Уместо оцене напретка векова као напретка од примитивних почетака ка све вишим степеницама на лествици човечанства, наилази се на потпуни преокрет концептуализације овог развоја. Прво, археолози су схватили да је преткласична уметност више од „још није“ – неспособност, да тако кажемо, да се у овој раној фази представи било шта што вреди – што Ниче концептуализује као антикласицизам. Тада су Европљани открили сасвим различите могућности изражавања у, на пример, уметности Африке. У схватању религије, склоност архаичном устаје против модерности и хришћанства средње класе. Високе похвале Мирчее Елијадеа о архаичним религијама, најављују критику цивилизације као што је она касније демонстрирана у еколошком покрету.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 124-125

Херодот (око  484.  – око  425.  пре Христа), се често сматра 

„оцем историје“ у западном свету.