Баптисти

Радикални евангелистички хришћани

Баптисти (првобитно, немачки Täufer) своје животе радикално заснивају на Библији, одбијајући сваки компромис; следствено томе, одбијају војну дужност. За разлику од других цркава, оне практикују само крштење одраслих. Њихово порекло лежи у средњој Европи у шеснаестом веку. Почетком седамнаестог века појавила се друга група, у англосаксонском региону, „баптисти“ (од грчког, баптизин, „крстити“, „уронити“). Због, вероватно, културних резерви и разлика, једва да је постојао икакав контакт између покрета крштења „баптиста“ (Täufer) на континенту и баптиста у Британији. Док се у регионима немачког говорног подручја и данас прави разлика између тауфера и баптиста, на енглеском не постоји таква разлика. Све хришћанске заједнице које ограничавају кандидатуру за крштење на одрасле познате су као „баптисти“ где се говори енглески.

Радикално крило реформације

Покрет тауфера датира из реформације: За тауфере, реформаторски напори Лутера и Цвинглија нису отишли довољно далеко. Заједно са „ентузијастима“ или „сањарима“ (Schwärmer) и „спиритуалистима“, они чине оно што се сматра „левим крилом“ реформације. За разлику од „ентузијаста“, тауфери су били чврстог уверења да се Божја владавина не сме постићи насиљем и да се на овом свету може остварити само за мали остатак људи. За разлику од спиритуалиста, опет, тауфери се, наравно, држе видљиве заједнице наново рођених.

Цирих 1526-26

Покрет тауфера имао је своје почетке у Цириху. Међу следбеницима реформатора Цвинглија (1484–1531) у Цириху је настао спор. Радикална група је била незадовољна и темпом и обимом реформи које се спроводе. У односу између Christen- und Bürgergemeinde („Хришћанска и грађанска заједница“), радикали су желели да више не буду под контролом секуларног већа града, и захтевали су да и његова места попуне чланови реформиста. Дефинитивни раскид са протестантизмом који је успостављен дошао је у јануару 1525. За Конрада Гребела (око 1498–1526), крштење новорођенчади било је симбол Kirche des Herrn Jedermann („Црква свих“) и непомирљиво са библијски заснованим моделом цркве. У време када је крштење новорођенчади било не само обред иницијације за пријем у Цркву, већ је истовремено симболизовао пријем у друштво, одбацивање крштења деце било је много више од само теолошког разматрања или црквене ствари: то је била увреда статуса кво друштва. Дана 17. јануара 1525. године одржана је јавна расправа, чија је завршна изрека била пропис да се свако ко не крсти дете у року од недељу дана од рођења буде протеран из града и кантона Цирих. Гребел и његов саговорник Фелиз Манц стављени су под забрану ћутања. Четворица њихових суверника су била забрањена. Цена је била висока за позицију коју су заузели „анабаптисти“, који су себе називали „швајцарска браћа“. У самом Цириху, 1526. године, Веће је увело одлуку да се свако ко изврши поновно крштење удави.

Прогон у Немачком царству

Године 1529., прогон тауфера је проширен на читаво Свето римско царство Немачке, декретом Дијете у Шпајеру. „Поновно крститељи и поново крштени, мушкарци и жене, који су стекли употребу разума, треба да буду одведени из природног живота у смрт огњем, мачем или слично, [...] без претходног испитивања од стране Духовног судије.“ Упркос ситуацији прогона, тауферски покрет је стекао популарност и брзо се проширио у јужној Немачкој, у Тиролу, у Аустрији и Моравској, у пределима горњег Дунава, у Рајнској долини и Холандији. У оквиру тауферског покрета постојала је свест о проблему расцепканости, што је довело, на конгресу Тауфера 24. фебруара 1527. у Шлајтхајму, до ратификације исповедања вере која је изашла из пера Михаела Сатлера. Природа овпг вероисповедања, која је заправо била више упутство за став и понашање верника, требало је да преовлада у свим каснијим вероисповедаањима које су припремале групе које стоје у тауферској традицији. Погрешно названо „Тојферско царство“ у Минстеру (1534/35), где су „ентузијасти“ насилним путем успели да доведу град под своју власт, повећало је притисак на тајне тауферске групе.

Менонити, хутерити, Амиши

Бивши свештеник Мено Симон (1496–1561) успео је да убеди тихе, пацифистичке тауфере из Холандије и северне Немачке да се удруже и успео је да им да сопствени идентитет – онај који би их разликовао од „ентузијаста“. У току шеснаестог века, дакле, назив менонити је постао популаран за све групе тауферског покрета осим за хутерере („хутерити“, по Јакобу Хутеру, спаљеном на ломачи у Инсбруку 1536.), тауферске групе која такође потиче из реформације, која је практиковала заједничку својину на добрима на својим општинским газдинствима, пре свега у Моравској. Крајем седамнаестог века, браћа Амиши су се поделила са менонитима. Прогон који обухвата Царство, као и апсолутистичка владавина у области религије (cuius regio, eius religio, „ваша област одређује вашу религију“), и на крају, економски односи (јер је тауферу веома ретко било дозвољено да поседује земљу), можда су били главни разлози за емиграцију тауфера, посебно у Северну Америку. У деветнаестом веку дошао је још један разлог да ненасилни тауфери напусте своју домовину: универзална војна служба у многим европским државама.

У Европи је, дакле, остало само неколико заједница које могу пратити своје постојање до тауферских корена. У Северној Америци, с друге стране, постоји широк спектар тауфер заједница које сежу до имиграције из континенталне Европе која је управо цитирана.

Тауфери у Северној Америци / Стари менонити, хутерити и браћа Амиши

Распон присуства тауфера у Северној Америци данас је гигантски. Посебно је упадљиво постојање заједница које одбијају да се асимилирају у модерни, секуларизовани свет. Поред менонитских заједница које се споља не разликују од других хришћанских заједница и њихових чланова, налазимо старе меноните, хутерите и Амише. Ове последње тауфер групе, са својим повученим начином живота, у релативно затвореним пољопривредним насељима, са својим строгим обичајима одевања, сопственим школама, својим језиком („Pennsylvania Dutch [Deitch]“), њиховим одбацивањем модерне технологије (осим хутерита) и ригорозно управљање њиховом организацијом заједнице, свесно настоје да се удаље од модерног и у њиховим очима дијаболичног света. Хутерити практикују заједничко власништво над добрима у својим заједницама чак и данас. Оскудно охрабрење, јер ове групе, са својим противљењем свету, могу добити извана, али висока стопа наталитета у њиховим заједницама, заједно са ниском стопом егзодуса, одржава ове заједнице неугроженим у њиховом постојању. Популација Амиша се, на пример, удвостручује сваких двадесет година: како је освануо двадесети век, северноамерички континент је био дом за само око 5.000 Амиша; данас је њихов број 150.000. За аутсајдере, ове несветске верске групе постале су живи музеј и подсећају многе на наизглед добра стара времена.

Баптисти

Поред ових тауферских заједница, са својим континенталним европским коренима, северноамерички континент је домаћин мноштву баптистичких заједница англосаксонских импресија. У Новом свету, Роџер Вилијамс је сазвао прву баптистичку заједницу 1639. Три покрета 'буђења' (1726., 1800., и 1870.) изазвала су снажан пораст броја баптиста и њихових заједница, а до краја деветнаестог века у Сједињеним Државама је живело више од 5.000.000 баптиста. У двадесетом веку такође је дошло до великог пораста броја припадника ових заједница. Број баптиста у Сједињеним Државама између 1920. и 1980-их се учетворостручио, достигавши око 30.000.000. Данас су баптисти развили бројчано најјачу протестантску цркву у Северној Америци. Евангелизација је и данас суштинска карактеристика баптиста; најпознатији баптистички проповедник на свету је Били Грејем. Баптистичко схватање цркве наглашава појединца, заједно са лако управљивим заједницама без хијерархијске надградње. Овај нагласак је такође условио поделу Баптистичке цркве у Америци на различите деноминације. Јужна баптистичка конвенција, основана 1845. године, бројчано је најјача деноминација на свету, и оличава унију у „библијском појасу“ јужних држава која има прилично централно организовану контролу.

За разлику од Северне баптистичке конвенције, основане 1907. (од 1950. амерички баптисти), јужни баптисти теже фундаментализму, а такође одбијају да учествују у екуменском покрету. Због своје друштвене и политичке посвећености, афроамеричке баптистичке заједнице играју централну улогу. После грађанског рата (1861–1865), баптистичке заједнице црнаца добиле су веома снажну подршку народа од стране бивших робова. Крајем деветнаестог века, ове заједнице су се већ формирале у сопствене коалиције. Средином двадесетог века две трећине свих црнаца припадало је баптистичкој заједници, а данас су једна трећина од 30.000.000 баптиста у Сједињеним Државама Афроамериканци. Важна улога коју су имали под вођством Мартина Лутера Кинга, млађег (1929–1968), посебно у време преокрета који је био покрет за грађанска права 1960-их, променила је само друштво.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 162-165

Крштење одраслих верника потапањем у 

баптистичкој цркви Нортхолт Парк, 

у Великом Лондону, Унија баптиста Велике Британије, 2015.