Крштење

Ритуал

Крштење је прослављање обреда, заједничког за све хришћанске цркве, којим се успоставља пријем у Цркву као верску заједницу. Дакле, то је обред иницијације. Вода и тројична формула: „Крштавам те у име Оца и Сина и Светога Духа“ су два битна елемента овог ритуала. Приликом крштења кандидати бивају потопљени, било потпуно или делимично, у воду, или вода тече преко њих, или се шкропе водом. Лутер изводи реч Taufe („крштење“), етимолошко тачно, од tief („дубоко“).

У првим хришћанским заједницама, крштење је вршено само ’у име Исусово‘ (Дела 2:38; 8:16; 19:5). Нови чланови заједнице добили су ново име, „хришћанско“. Пошто је кандидат крштен у или у име Исуса, или тројединог Бога, он или он се проглашава да припадају том Богу, а истовремено да су и члан заједнице свих верника. Елемент воде, у који кандидат тоне, симболизује смрт, крај времена живота који је сада прошао; произилазећи из воде означава рођење, почетак новог живота.

Крштење је био нови ритуал, обред посебно примитивне хришћанске заједнице. У јеврејској традицији, само је крштење Јована Крститеља (Матеј 3:13-17) могло бити његов модел. За разлику од јеврејског прања, хришћанско крштење се прима само једном. Онај који крштава врши хришћанско крштење, при чему кандидат учествује само пасивно. Засновано је на поукама о крштењу које библијска традиција приписује Исусу: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их, [. . .] и учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт 28,19-20).

Не може се са сигурношћу рећи да ли су деца крштавана у раним хришћанским заједницама (уп. Дела 16,15; 1 Кор 1,16); наравно, новозаветни концепт крштења то не искључује. Крштење новорођенчади постало је општа пракса у земљама које је обележило хришћанство. Тек када су анабаптисти („поновни крститељи“) из шеснаестог века почели да захтевају свесну одлуку кандидата за крштење, па су тако крстили само одрасле, успостављена традиција крштења деце доведена је у питање.

Не само са институционалне стране, већ и у свести црквењака данас, крштењу се приписује посебан значај као знаку чланства у Цркви. Како показују анкете, чланови цркве обично рангирају „крштавање“ високо изнад „похађања цркве“ или „знања Библије“.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 160-162

Крштење потапањем у православној цркви 
(Софијска катедрала близу Санкт Петербурга у Русији, 2005.)

0 $type={blogger}:

Постави коментар