Бахаи

Бахаи данас

Бахаи религија почива на традицијама иранске исламске историје религије, као и на преплитању са старијим религијама откровења јудаизмом, хришћанством и зороастризмом. Дакле, њен тип је монотеистичка пророчка религија. Културни услови њеног појављивања у исламском Ирану у деветнаестом веку утичу на односе између исламског света и бахаија до данас. Тренутно се религија простире широм света, са око 6,5 милиона верника широм света. Њене жаришне тачке су у подсахарским афричким земљама, на индијском потконтиненту и у Латинској Америци. Упркос репресији, око 300.000 живи у Ирану. Има их и у Европи; у Немачкој, на пример, њихов број је нешто преко 5.000, који живе у 100 локалних центара.

Године 1844., Сајид Али Мухамед (1819–1850) прогласио је себе, у терминима шиитских муслимана, Бабом — „Капијом“ — за нови лични суд откривења. Овај развој догађаја одвојио је њега и његове следбенике од ислама, и он је погубљен 1850.

Порекло / „Универзална кућа правде“

Затим је Мирза Хусеин Али Нури (1817–1892), назван Бахаулах, "Божја слава", преузео вођство Бабових следбеника, а 1863. прогласио се за нови сасуд откривења које је објавио Баб. „Откривење близанаца“ Баба и Бахаулаха, које је прогласило потоњи, затворило је велики циклус ранијих религија. Године 1868., прогон га је одвео, преко Истанбула и Једрена, у Аку у Палестини. Ту је живео до своје смрти 1892. Четири деценије активности произвеле су обиман корпус Светог писма, од којих су најважнији списи Китаб-и-Акдас, „Најсветија књига“ и Китаб-и-Икан, "Књига уверења." Кроз опсежна путовања по Европи и Северној Америци у годинама које су претходиле Првом светском рату, Бахаулахов син „Абдул-Баха (1844–1921), као ауторитативни представник религије, пресудно је допринео њеном ширењу ван Блиског истока. Унук, Шоги ефенди (1897–1957), као Чувар вере, превео је Свето писмо са арапског на енглески, без обзира на свети језик. Свој печат оставио је и на друштвени и организациони развој религије. Универзална кућа правде, први пут конституисана гласањем 1963. године, након смрти Шоги ефендија, је врховно међународно управно тело религије. Састоји се од девет мушких бахаија, од којих је сваки изабран на петогодишњи мандат. Изнад града Хаифе, у Израелу, уз друге објекте, стоји зграда у којој се налази ова институција. Бабова гробница и оближња Бахаулахова гробница чине читаво подручје центром религије. На националном нивоу су такозване Националне духовне скупштине. Најнижи организациони ниво чине Месни духовни сабори. За разлику од оних из „Универзалне куће правде“, девет чланова ових савета се бирају годишње; жене могу гласати и бити биране за чланове ових савета.

Даљи развој

Централно међу теолошким учењима је оно које проглашава троструко јединство: (1) оно о јединству Бога одржава строги монотеизам јудаизма, хришћанства и ислама. (2) Оно о јединству Откривења наглашава да се ниједна религија не разликује једна од друге другачије осим споља, у својој временској, културној и развојној условљености. У својој суштини оне чине јединствено јединство. Сваки нови Откривач обнавља религију парализовану у својим спољашњим облицима. У унутрашњости религије, концепт откривења који напредује такође релативизује тврдњу о апсолутној јединствености и води ка напорима који се баве међурелигијским дијалогом. (3) На основу јединства човечанства, полови, све расе и народи, имају једнако достојанство и вредност.

Календар

Религиозна пракса бахаи заједнице је оријентисана на календар. Година почиње пролећном равнодневницом и распоређена је у деветнаест периода од по деветнаест дана (са четири додатна дана). Деветнаестодневни празник на почетку сваког новог календарског периода, као догађај који се редовно понавља, структурира живот заједнице. Девет светих дана подсећа на важне догађаје у историји бахаија—између осталог, на рођендане и дане смрти Баба и Бахаулаха, Бабово откривење, празнике Ридван и Нов-Руз. Ових дана верници треба да се одморе од свог посла. Заједница се окупља за читање Светог писма на краткој служби, за разговор о верским и друштвеним интересима заједнице (консултације) и за друштвену прилику која укључује храну и рекреацију (без алкохола). Бахаи богослужење не познаје ни сложене обреде ни религиозне стручњаке (свештенике); уместо тога, од сваког члана заједнице се очекује да да активан допринос. Индивидуална верска пракса се усредсређује на свакодневну молитву. Последњи бахајски 'месец' је деветнаестодневни период поста. Као и у исламском Рамазану, током дана се одричу јела и пића. Без икаквих сложених обреда, бахаи религија не захтева зграде у којима би се славио формални ритуал. Само „куће богомоља“ би се можда могле сматрати објектима за култну праксу. Године 1964. у Хофхајму, у близини Франкфурта на Мајни, подигнута је Европска богомоља. Друге су у Њу Делхију, Панама Ситију, Вилмету, Сиднеју и Уганди.

Из своје доктрине о јединству човечанства, бахаи црпе отвореност према свету, што се манифестује у својим напорима за признавање једнаких права за жене. У земљама „трећег света“, бахаи промовишу развојне и образовне пројекте посебно за жене. Сарадња бахаија са Уједињеним нацијама, као невладина организација, као и њена посвећеност светском миру, је конкретан израз њених тежњи за стварном појавом јединства човечанства.

У земљама „трећег света“ ова потражња има позитиван ефекат. Овде бахаи религија остварује свој капацитет да промовише развој. У западној Европи и Северној Америци, с друге стране, где је стриктна подела друштва и религије у већини случајева установљени поредак, изгледи да се друштво и култура обележавају бахаи мишљу судара се са основним препрекама. Бахаи уживају малу популарност, дакле, у овим регионима света.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 158-160

Бахаи вртови у Хаифи