Граница

Људска бића повлаче границе да би се „ограничили“ као чланови једне групе у односу на „друге“: да би подигли сопствене идентитете и одредили своје територије у односу на спољашњи свет. Размишљање „ми-они“ оставља своје трагове у готово свим областима људског понашања. Ограде, гранично камење и окретнице не могу сви да савладају у сваком тренутку: оне показују људима да ли смеју да уђу, да ли им је тамо место, или морају да остану ван. Храм (на грчком теменос, „ограничени простор“) је верски простор пар екселанс. Животни простори верских мањина као што су Јевреји, чак и у модерно доба, били су омеђени капијама и затворени. Религија може да укаже на моћне силе, како би ефикасно одвојила свети простор од профаног. Ништа мање насилне нису ни експлозије које се дешавају када се пређу границе које се иначе сматрају природним или чак неопходним. Потенцијал напетости се манифестује у искушењу, у жељи да се прекрши табу.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 202

Историјски гранични камен између 

Кнежевине Липе и Краљевине Пруске.