Монте Верита (итал., „гора истине“) је била култно место које су посећивали поклоници европске, посебно немачке, алтернативне културе прве трећине двадесетог века. Надморска висина изнад села Тесино и данашњег туристичког центра Аскона, на северној швајцарској обали Лаго Мађоре, добила је име по истоименом санаторијуму на истој локацији. Од 1900. до 1920. године, белгијски индустријски наследник Хенри Оеденковен (1875–1935) и пијанисткиња Ида Хофман (1864–1926) одржавали су ову институцију идеолошког вегетаријанства на брду. Наметање имена је програмско: „Истина природе“ — и начин живљења у складу са природом — у узвишеном контрасту са „лицемерјем цивилизованих.“ Дакле, Монте Верита треба да се рангира у традицији европских утопија конципиран у духу друштвене критике. Идући изнад и даље од своје првобитне мотивације, постао је свеобухватна референтна тачка, обухватајући разнолику колекцију алтернативних стилова живота, експеримената са насељима, индивидуалних митологија и скица за религиозне пројекте—све то практикују и култивишу уметници и особе које су напустиле средњу класу, овде у изолованом парку Монте Верита, који је био толико погодан за стварање или разраду погледа на свет: теозофија, анархизам и пацифизам (Ерих Мизам), реформски плес (Рудолф вон Лабан) и истраживање митова. Можемо навести пар примера карактеристичних за религиозну историју немачке модерне: Naturmenschen-Kolonie („колонија природних људи“) са својим вегетаријанством и „Еранос“ круг истраживача — и стваралаца — мита.
Вегетаријанско насеље Монте Верита основали су 1900. године људи разочарани обичајима средње класе и другим културним елементима којима су били окружени: Оеденковен и Хофман, браћа Карл и Густав („Густо“) Гресер (од. 1875–1915, 1879–1958), која је дошла у сукоб са аустријском војском, и Лоте Хатемер, ћерка официра пруске владе. Група се поделила још 1901. године, а „патентирани“ контраст Монте Верита између комерцијалног начина живота и радикалне праксе се формирао. Оеденковен и Хофман су основали комерцијални санаторијум, са „светлосним и ваздушним кабинама“, терапеутским купатилима и „ливадом светлости“ (по узору на естаблишмент који лечи природу Швајцарца Арнолда Риклија, 1823–1906). С друге стране, настала је „колонија људи из природе“ која је почивала на аутархичном принципу: уместо валуте, принцип размене или трговине; уместо цивилизацијских помагала и материјала, живот „према природи“ како су га проповедали Хенри Дејвид Торо и гроф Лав Толстој. Од самог почетка, једноставан 'Институт за рекреацију', у којем грађани под емоционалним стресом могу да се очисте од шљаке и пепела индустријског друштва, стајао је наспрам 'Друштва чистих', 'елите одрицања' (Х. Г. Зефнер). Наравно, обе фракције су себи прописале строге веганске принципе: сирово поврће и воће, без животињских производа, биолошко гајење нутритивних потреба и уздржавање од алкохола. После 1920. Монте Верита је ушао у другу фазу активности: постао је место окупљања уметника и научних скупова (види доле). Тренд средње класе Монте Верита и комерцијализација као луксузног одмаралишта за – још увек – средњу класу која говори немачки, уз истовремени губитак њене свеобухватне идеолошке функције, већ је била на путу.
Еранос (грч., „заједнички оброк“): „Еранос круг“ је активан и данас, комбинујући истраживања у проучавању религије са личном оријентацијом и Seelenführung („усмеравање душе“). Његово порекло је у теозофском окружењу Монте Верита (Теозофско/антропозофско друштво). Њена оснивачица, Олга Фребе-Каптејн (1881–1962), била је блиска Ани Безант и Кришнамуртију, али и католичком ексцентрику Лудвигу Дерлету. Године 1933., са теологом из Марбурга Рудолфом Отом (Das Heilige, 1917) и дубинским психологом Карлом Густавом Јунгом као саветницима, покренула је годишњи деветодневни сусрет научника, којима је поверила задатак да упореде и помире источну и западну филозофију и религију. Што се тиче садржаја, нагласак састанака, који су верно документовани у годишњаку, после 1946. померен је на филозофску антропологију и размену са природњацима. Нови одлазак је предузет првенствено на иницијативу зоолога Адолфа Портмана, који је наставио да заказује и усмерава састанке након смрти Фреебе-Каптејн. Године 1986., Портманов наследник, Рудолф Ритсема, гурнуо је пројекат Еранос у најозбиљнију кризу коју је до сада претрпео. Једнострано је најавио прекид састанака и настојао да круг врати својим коренима: преношењу источњачке мудрости, у коментарима и преводу. Овај план је довео до поделе чланства: 1990. године већина учесника се реконституисала, у селу Аскона, као „Amici di Eranos“ („Еранови пријатељи“), под вођством египтолога Ерика Хорнунга и политиколога Тило Шаберта. Програмски су своје састанке назвали „Васкрсење и бесмртност“. Фракција око Ритсеме наставила је да се састаје, на имању Фреебе Каптејн у оближњој Мозчи, као „Еранос фондација“.
„Еранос“ је и серија научних скупова и ритуална организација. С једне стране, састаје се круг културних, као и (у мањем броју) природних научника, да би размотрили питања од интердисциплинарног интереса. Укључује изучаваоца кабале Гершома Шолема, историчара религија и аутора Мирчу Елијадеа и класичног научника Карла Керењија. С друге стране, „Еранос“ је „годишња прослава, која се одржава насамо, обреда препорода, просветљења и сахране“, коју спроводе „духовне вође“ са ученицима и за њих. У потрази за „западним путем ка спасењу“ (Фреебе Каптејн), теорије постају доктрине, адресе постају упутства. Иако овај духовни циљ не деле сви учесници, водитељима је често било тешко да избегну „очекивање спасења“ (Холц) од стране своје публике. Дакле, религија је на Ерановим конференцијама при руци готово искључиво у облику езотеричних традиција, митова или сведочанстава мистицизма и магије, и као „више“ или „дубље“ знање које ће превазићи религијско, друштвено, филозофско и историјско посебности.
Фасцинација социјалног експеримента Монте Верита произашла је из чињенице да је (углавном средњоевропским) противницима и жртвама модернизације најавио егзил по скромној цени и простор за експерименте у односима и групама — све у региону на граници Италије, који је, у немачкој традицији, оплемењен књижевном митологијом о чежњи и рају (Жан Пол, Титан, 1800/03). По узору на „свету гору“ у историјској митологији (лат., mons sacer; уп. староримски secessio plebis, „повлачење народа“ у знак протеста), овде је пронађена граница између „цивилизације и дивљине“ која је предвиђала инсценирање богато симболичког раскида са 'нормалношћу' и за последичну револуцију у себи. Средњи Европљани којима је мучно од цивилизације могли би да се врате у медитеранску природу и тестирају улогу 'племенитих дивљака'—барем док траје терапија светлошћу/ваздухом—или да покушају да се 'постано урођеници', покушају да се врате у стање пећине или становника колиба у ери која је претходила доласку цивилизације (Карл Вестер, Густо Грезер). Друштвене утопије Монте Верита, међутим, имале су слаб успех и убрзо су увучене у свет комерцијалних притисака и туризма. Монте Верита се показала плоднијом као место размене за интелектуалну и уметничку авангарду, као лонац за топљење разних идеја, погледа на свет и верских пракси.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 139-142
0 $type={blogger}:
Постави коментар