Атлантида

Платонов мит

Атлантида је књижевна фикција велике империје која је потонула у Атлантику. Потиче од грчког филозофа Платона (427/8–347/8 п.н.е.), а каже се да је послужио спасавању државе Атине у опадању у политичкој борби за будућност тог града. Платон је био из старе аристократске породице и узалуд је тражио да добије неку политичку функцију у свом родном граду. Он се борио против демократа, који су му били мрски, филозофским учењима. Легенда о Атлантиди је уско повезана са Платоновим митом о идеалној држави и налази се у два каснија дијалога, названа по његовим саговорницима, Критији и Тимеју (21е-25д). Платон је своју доктрину увио у учење за које је тврдио да га је свештеник пренео његовом претку Солону у Египту. Кажу да је свештеник причао о слави праисторијске Атине, која је избавила свет од угњетавања својом победом над светском силом Атлантидом пре девет хиљада година. Власт у Атини тих дана је држало двадесет хиљада „чувара“, који су живели у потпуној једнакости, док фармери и радници, попут робова, једва да су занимали филозофа. Атински непријатељ, острвска држава Атлантида, стајала је на моћном континенту иза „Херкулових стубова“ (Гибралтар) и цветала је све док је одржавала монархијски поредак који је угађао боговима. Њена војска је претила читавом медитеранском басену, а само су Атињани, под вођством аристократа, успели да протерају непријатеља, чији је континент убрзо потом потонуо у океан. Сама Атина је пропала, али је поново процветала, по свом древном узору.

Својом хроником Атлантиде, Платон је проповедао атичку ренесансу. Та славна прошлост ће се вратити, као што је Атина некада владала светом. Он је следио древно персијско учење о вековима, које је ограничило постојање света на три пута по три хиљаде година, са 'новим' добом (грч., еон) које је следило садашње. Насупрот „труле“ савремене демократије Атине, Платон је оригиналну Атину поставио као идеалан модел државе, са елитном аристократијом у трослојном друштву, и Атлантидом као идеалном, монархијском државом. Платонов (двоструки) нацрт био је копија освајачке државе Спарте, у којој је само строго васпитана елита уживала политичка права, док је радно становништво било без њих.

Оквир наратива је атичка слика Египта. То је била древна земља пуна чуда и мистерије. Узор за велико агресивно царство које је претило Атини било је персијско Ахеменидско царство. Снага са оне стране мора — тада у фантастичној, далекој земљи — вероватно је застрашила Атину. Сходно томе, прича о Атлантиди се не бави стварним догађајима. То је поучна прича, мит, који меша елементе тадашње политике са државном утопијом, учења о годинама света и трансплантираним комадима егзотичних путописних извештаја. Сваки покушај да се мит о Атлантиди лоцира историјски или географски, дакле, осуђен је на неуспех. Нема потопљеног континента у Атлантику.

Атлантида у утопијској књижевности раног модерног доба

Вековима је нестао чак и књижевни спомен „Атлантиде“. Након што је Атина постала политички безначајна са успоном Рима, мит је испунио своју политичку функцију — која је, истина, увек била ограничена. Проћи ће скоро две хиљаде година пре него што се легенда о праисторијској супер-империји иза Гибралтарског мореуза пробуди за нови живот, верно преношена у другим делима. Историја модерне рецепције мита о Атлантиди почиње у Фиренци у петнаестом веку. Тамо је, под Козимом де Медичијем, настала „Академија“, по платоновском моделу, чији је шеф Марсилио Фићино (1433–1499) веровао у дословну стварност наратива. Чини се да је у његовом окружењу Ђеновљанин Кристофоро Колон (Колумбо) чуо за острва у западном мору која су сматрана остацима Атлантиде. Колумбово „откриће“ Америке промовисало је стару легенду у средство за схватање стварности, до тада непознате земље иза мора, што је потврђено у списима старих. Од сада се Платонов наратив читао двојако: као историјски извештај и као друштвена утопија, приказ друштва правде и једнакости. Платонов мит је подржао и Утопију Томаса Мора из 1516. и концепте радикалног баптистичког покрета. И једни и други читају стари текст као скуп упутстава за друштвену реформу. Наравно, занемарено је да је Платон предвидео „комунистички“ поредак само за владајуће „чуваре“. Енглески политички теоретичар и филозоф Френсис Бејкон сачинио је модерну, упечатљиву верзију мита, са својом Новом Атлантидом (1627). Беконова Атлантида није била идеал правде, већ земља пуна фантазираних технолошких креација, основно дело научнофантастичне литературе.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 151-153

Карта Атлантиде Атанасија Кирхера, која је ставља у средину Атлантског океана, из Mundus Subterraneus 1669, објављена у Амстердаму. Мапа је оријентисана према југу на врху.