Биографски подаци
Августин је рођен 354. године у Тагастеу (данашњи Сук-Ахрас, Алжир), а умро је 430. године у Хипо Регијусу (северна Африка). Одгајан као хришћанин од своје мајке Монике, живео је у почетку (373–384) као учитељ реторике у Тагасту, Картагини, Риму, и на Западном римском царском двору у Милану. После преобраћења, он се крстио (387.), а 391. године је рукоположен за свештеника. Од 396. до своје смрти Августин је био епископ провинцијског града Хипо Регија.
Интелектуални и религијски развој
Августинова интелектуална каријера није била ништа мање турбулентна од његовог спољашњег живота. Током студија реторике упознао се са Цицероновим филозофским делима. Нарочито га је дијалог Хортензије, који је данас изгубљен, мотивисао да се окрене филозофији, коју је схватао као духовну, а истовремено и практичну потрагу за истинском срећом. Августин је 373. прихватио манихејство. Одбацио је католицизам, делом због наводно инфериорног интелектуалног нивоа његовог учења, а делом због варварског стила Библије. Манихејство му је, пак, изгледало као просвећена, филозофски адекватна доктрина спасења. Међутим, почев од 382. године, управо због његових филозофских проблема, одступио је од манихејства и прешао у католичанство, веру свог детињства, под утицајем миланског епископа Амвросија, као и платонистички настројених кругова. У својим Исповестима, Августин даје драматичан приказ свог обраћења као егзистенцијалне трансформације своје личности у рукама Божијим. Питање да ли је он заиста преобраћен у католичанство, или боље речено, у неку врсту неоплатонистичке филозофије, дуго је било предмет контроверзне расправе. Уз његову асимилацију алегоријске библијске егзегезе коју је култивисао Амвросије, а којом су се многе саблазни хришћанског писма могле елиминисати, три увида су била одлучујућа за Августина: (1) Поред материјалне стварности, постоје и чисто духовне ствари, а посебно, Бог. (2) Слику Божију у људима не треба схватити као тврдњу о слици људског бића у Богу, на пример у виду телесности, већ обрнуто, као сличност са Богом, и дакле нематеријалност људског духа. (3) Корен зла није други, божански, светски принцип, већ слободна одлука људске воље. У сучељавању са пелагијанизмом (почев од 412.) у вези са односом божанске благодати и слободне одлуке људског бића, Августин је своје учење о вољи прецизирао у смислу да је само у рајском врту заиста постојала слобода за добро и зло. Као негативна последица пада, људска бића сада више нису у стању да чине добро својом сопственом моћи. Уместо тога, за то морају имати милост Божију.
Историја његовог утицаја
Значај огромног обима Августинових списа за историју западне духовности тешко се може преценити. Он је најважнији преносилац платонске метафизике у средњи век. Средњовековни мистицизам је добио суштински подстицај од Августинове идеје о седмостепеном успону ка Богу, као и од његовог приказа његових екстатичних искустава. Сама модерна филозофија му се више пута враћала. Тако је Декарт своју основну премису, cogito ergo sum („Мислим, дакле јесам”) развио у зависности од Августиновог концепта људског духа, а аутори немачке феноменологије и егзистенцијалне филозофије (Шелер, Хајдегер, Арент, Јасперс) су посматрали Августина као аналитичара сопства.
Исто тако богата последицама по историју мисли била је његова концептуализација историје, представљена у Граду Божијем. Против цикличног модела историје стоицизма, Августин представља линеарну концепцију историје света, која се завршава успостављањем Божје владавине у другом Христовом доласку. Августинова полазна тачка у његовој филозофији светске историје није представљање једноставног напретка, већ квалитативног скока у његовом преласку у Царство Божије. Ипак, може се учинити покушај да се концепт прогреса модерности схвати као секуларизација аугустиновског мишљења о историји (К. Левит). Својом доктрином о два држављанства (civitas dei, civitas terrene, „Божје грађанство, земаљско грађанство“), Августин поставља раздвајање, а истовремено и флексибилно међусобно уређење, цркве и државе. Држава постаје профана и неморална, али задржава задатак да произведе релативну, земаљску правду, ограничену на домен привремених добара. Хришћани активно учествују у животу државе, јер и они имају потребу за привременим добрима; али су свесни привремене и непотпуне природе ових добара.
Августин се са својим Исповестима види као зачетник књижевног жанра аутобиографије. У главном делу овог вишедимензионалног дела, он приказује своју животну историју, која достиже врхунац у његовом преобраћењу у католичанство. Његове унутрашње и спољашње биографије постају сведочанство погрешних путева и успеха у потрази за истинском срећом. Исповести се сматрају парадигмом интернализације и претечом модерног субјективизма, као што се, на пример, види у Русоовим Исповестима (1763–1770). Треба приметити, међутим, да код Августина, ни аутобиографски делови његовог дела, ни изузетно суптилно испитивање савести које се налази у 10. књизи, немају смисао сами по себи. За разлику од Русоа, на пример, Августина не занимају особености његове душе, већ њени типични елементи – Адам у њему и у сваком људском бићу, који је отпао од Бога и бори се да се врати.
Одређене карактеристике Августиновог учења о благодати, посебно његове доктрине о проклетству деце која умиру без крштења, биле су оспорене од почетка и никада нису у потпуности прихваћене. Није тако било са његовим тумачењем људске сексуалности, такође везаним за његово учење о благодати, које је постало у великој мери одлучујуће за црквени сексуални морал. За Августина, надвладавање разума путем апетита у чину секса је знак палог стања људског бића и само по себи зло; али се може толерисати да би се остварило више добро – што одговара Божјој заповести да се пропагира – зачећа потомства, у оквиру брака. Сексуални однос осим намере размножавања — а за Августина то значи из чисте пожуде — треба сматрати за осуду. У новије време, овај појам је критикован у Католичкој цркви, јер не узима у обзир људску сексуалност као израз љубави међу људима.
Док је тренутна расправа о Августину у основи историјски оријентисана, он припада оним ауторима чија имена представљају најутицајније наслаге традиције у западној теологији.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 153-155
0 $type={blogger}:
Постави коментар