Аристотелизам

Као свеобухватан концепт, аристотелизам означава рецепцију грчког филозофа Аристотела (383–322 п.н.е.) у средњовековној теологији и филозофији схоластике. Пошто је ауторитативни црквени отац Августин очигледно преферирао Платонову конкурентску филозофију, Аристотелова рецепција на Западу била је веома спора пре дела Алберта Великог (1200–1280) и његовог ученика Томе Аквинског (1525–1570). Аристотелови списи откривени су и коришћени у хришћанској теологији тек на трагу интелектуалне теологије средњовековних универзитета, где су дошли захваљујући наслеђу коментара арапских муслиманских учењака Авероеса и Авицене, заједно са преводилачким школама из Толеда и Палерма. До тада су, углавном, биле доступне само „Категорије“ у Боетијевом коментару на њих.

Свеобухватна систематика аристотеловске мисли дала је свој инспиративни ефекат у стварању великих теолошких „сума“ (Summa Theologiae Томе Аквинског), које су се – упркос почетном противљењу – етаблирале као велике научне творевине западне теологије. Мноштво аристотеловских и псеудоаристотеловских списа ушло је у схоластичку мисао. Дела из физике (нпр. De Caelo, „На небесима“), као и „Метафизика“ која је уследила (етика, теорија разумевања, логика, теорија бића), суштински су допринеле развоју средњовековних наука и филозофије. Папска црква је настојала да ограничи пријем ових „паганских списа“, њихов све већи утицај на европским универзитетима и измештање патристичких платонских традиција. Тако се у тринаестом веку виде непрекидно обнављане (узалуд) забране проучавања Аристотелова. Од издавања енциклике Лава XIII 1870. године, аристотелизам у његовом тумачењу Томе Аквинског, чак и његова неотомистичка презентација, постао је један од званичних бедема католичке теологије.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 125-126

Аристотел Франческа Хајеза.