Арс мориенди

Арс мориенди (лат., „уметност умирања“) означава жанр поучне књижевности који потиче из античких времена (Цицерон) и намењен је припреми особа за „исправно“ умирање. Свој врхунац има од касног средњег века (15. век) до барокног периода (17. век).

У мислима и осећањима средњег века смртни час је био тренутак борбе сила добра са силама зла за душу умирућег. Арс мориенди, у овој митској представи, значи спремност душе за ову последњу битку. Сходно томе, мора се на време обезбедити за борбу, а средњовековна и барокна поучна књижевност настојала је да подстакне ову припрему кроз слике у духу мементо мори (плес мртвих, минијатурни ковчег за медитацију), формулама за исповест и етичкими препорукама. Арс мориенди стога укључује поуку о достојном, поштеном животу као егзистенцији усмереној на смрт. Контраст између средњовековне концепције и модерног идеала смрти је запањујући: савремени људи изражавају жељу за брзом и безболном смрћу; у средњем веку је преовладао колективни терор 'изненадне смрти', смрти која се прикрада и 'хвата' неспремног, лишавајући га прилике за одговарајуће сећање или за духовну утеху кроз исповест или присуство и помоћ других верних.

Нестанак арс мориенди је првенствено последица „изгона смрти“ из данашњег индустријског друштва (Филип Аријес). Супротан феномен представља свеприсутност слика насилне смрти које се могу наћи на свим каналима медија тог друштва. Штавише, обиље радова објављених о такозваним граничним искуствима између живота и смрти (Елизабет Кублер-Рос) сведочи о непрестаном интересовању за ово питање. Етичка гледишта која се односе на све ово тренутно су предмет дискусије под насловом „еутаназија“, где се разматрања људског достојанства, „права на смрт“ одмеравају у односу на употребу медицинског апарата који се примењује у циљу 'продужења живота.'

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 126-127

Искушење недостатка вере; 

гравира мајстора Е. С., око 1450.