Религија у Авганистану

• Главни град: Кабул
• Језици: 78% дари (званични), 50% паштунски (званични), 10% узбечки (многи Авганистанци су двојезични)
• Етничке групе: 42% Паштуни, 27% Таџици, 9% Хазари, 9% Узбеци, 4% Аимак и 9% остали
• Облик владавине: Унитарни привремени теократски исламски емират
• Површина: 652.867 km2
• Број становника: 38.346.720 (процена 2022.)

ВЕРСКА ДЕМОГРАФИЈА

Према подацима Пју Форума из 2009. године, сунитски муслимани чине отприлике 80-85% становништва, а шиитски муслимани чине отприлике 7%, према извјештају Пјуа из 2021. године.

Према вођама верских заједница, шиитска популација, од којих су око 90% етнички Хазари, претежно су џафари, али такође укључује и исмаилите. Мањи број шиита, и дванаестеричних и исмаилита, налази се у заједницама Нуристанаца и Памира и међу другим етничким групама.

Друге верске групе, углавном хиндуисти, Сики, бахаји и хришћани, заједно чине мање од 0,3% становништва. Број Хиндуса и Сика наставља да опада, при чему се процењује да је девет Сика и Хиндуса остало у земљи на крају године, што је мање од отприлике 150 на почетку године и више од 400 пре августа 2021. Већина припадника Сика и хиндуистичке заједнице су у Кабулу, са мањим бројем у Газнију и другим провинцијама.

Према речима представника муслиманске заједнице ахмедија, чланови у земљи броје се на стотине. Поуздане процене бахаи и хришћанских заједница нису доступне. Постоји мали број практиканата других религија. У земљи нема познатих Јевреја.

Хазари живе претежно у централним и западним провинцијама, као и у Кабулу; исмаили муслимани живе углавном у Кабулу и у централним и северним провинцијама. Следбеници баха'и вере живе претежно у Кабулу, са малом заједницом у Кандахару. Ахмеди муслимани углавном живе у Кабулу.

• Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 99,8% муслимана и 0,1% осталих и малих религија.
• Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 99,86% муслимана (89,05% сунита и 10,81% шиита), 0,01% агностика и 0,13% осталих.
• Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 99,7% муслимана и 0,3% осталих.

УВОД

Авганистан је планинска земља без излаза на море која се налази у срцу евроазијског континента. Граничи се са Ираном на западу, Туркменистаном на северозападу, Таџикистаном и Узбекистаном на северу, Кином на североистоку и Пакистаном на истоку и југу. Смештен на раскрсници трговачких путева који повезују јужну централну Азију са северном Европом и регионом Медитерана, Авганистан је искусио непрестане таласе освајача, миграната и трговаца, стварајући етнички и језички разнолик културни мозаик. Упркос насилној и турбулентној прошлости, Авганистан је такође био место великог културног процвата, због свог јединственог географског положаја.

У древним временима Авганистан је био центар зороастризма, персијске религије коју је основао пророк Зороастер (око 628–551. п.н.е.). Будизам, који је први пут уведен у Авганистан из Индије током трећег века пре нове ере, достигао је свој врхунац током првог и другог века нове ере, након чега се проширио на Кину и југоисточну Азију. Између једанаестог и тринаестог века, Авганистан је постао важан центар за развој суфијског ислама. Авганистан се појавио као аутономна држава након стицања независности од Британаца 1919. године, која је трајала до 1992. године, када су фракцијске борбе увеле земљу у дуготрајни грађански рат који је уништио њен државни апарат. Хаос грађанског рата омогућио је талибанима, сили коју је измислила пакистанска војна обавештајна служба, да преузму контролу над земљом почевши од 1994. Изградња нације је настављена 2001. након пораза талибана. (Септембра 2021. године талибани су се вратили на власт).

Скоро сви становници Авганистана су муслимани. Према проценама, око 84%, укључујући талибане, прати ортодоксну сунитску ханефијску школу ислама. Ханефијски сунизам је био под јаким утицајем радикализованих и пуританских прописа деобанди медреса (верских школа) у Пакистану. Значајан број сунита у Авганистану се придржава мистичног ислама и чланови су суфијских братстава, која истичу личну духовност и идеју јединства са божанским. Многи суфији који су отишли у подземље током талибанског режима, поново су се појавили у међуталибанском периоду. Преосталих 15% муслиманског становништва су шиити, који се разликују од сунита по веровању у божанско постављено вођство или имамат. Они припадају највећој грани шиизма, дванаесторцима — тако названим јер признају 12 узастопних имама, или божански надахнутих вођа, почевши од калифа Алија, рођака и зета пророка Мухамеда.

ВЕРСКА ТОЛЕРАНЦИЈА

Владавина талибана (1994–2001) обележена је историјским периодом верског прогона без преседана, укључујући масовна убиства верских и етничких мањина, тешка кршења људских права и злостављање жена. Затварање, одсецање удова, јавно премлаћивање и инсценирана јавна погубљења каменовањем на спортским стадионима постале су рутинске мере којима је талибанско Министарство за неговање врлине и сузбијање порока спроводило своје ексцентрично тумачење Курана и исламског закона.

Након пада талибана, привремена влада Авганистана најавила је да ће водити политику верске толеранције и привремено усвојила устав из 1964. године као правни основ за верске слободе док се не изради нови устав. Исламски ултраконзервативци у влади, међутим, снажно су се противили овом потезу, а обим верских слобода варира од региона до региона у земљи, у зависности од политичке фракције под контролом.

Са враћањем талибана на власт вратило се и екстремно тумачење шеријата.

СУНИТСКИ ИСЛАМ

ИСТОРИЈА

Ислам је стигао у Авганистан већ 650. године нове ере. У наредних две стотине година људи који су насељавали савремени Авганистан, Пакистан и северну Индију преобраћени су у сунизам. Ова грана ислама је постала чврсто укорењена у региону од стране Газнавида (962–1186 н.е.), турске династије која је средином десетог века створила прво велико исламско царство у Авганистану и покренула бројне војне походе на Индију. Монархијски систем датира из 1747. године за време владавине Паштуна Ахмеда Шаха Дуранија.

Док је ислам присутан у Авганистану дуги низ векова, успон Авганистана као исламске државе догодио се у деветнаестом веку за време владавине Абдула Рахмана Кана (1880–1901), који је конструисао исламску државу, наглашавајући примат шеријата (исламског закон) над племенским закоником Паштунвали и увео верско вођство, или улему, у државну бирократију. Током свог постојања у наредном веку, Авганистан је остао исламска држава под шеријатом, чију основу чине Куран и хадис (традиција пророка Мухамеда).

Ислам је генерално служио као уједињујућа снага која је, упркос секташким варијацијама, превазишла многе етничке, културне и језичке разлике међу Авганистанцима. Муслимански идентитет служио је као основа народног противљења совјетској инвазији 1979. године, али не и пан-авганистанске изборне јединице у периоду након повлачења Совјетског Савеза, када су фракционизам, етничка поларизација и секташка ривалства гурнули земљу у крваво и исцрпљујуће грађански рат, остављајући већ ратом разорену нацију у рушевинама. До 2001. антимодернистички паштунски талибани из пуританских деобанди верских школа у Пакистану заузели су 90% Авганистана. Талибани су преименовали земљу у Исламски емират Авганистан, што је значило настојање да се створи чисто исламска држава, по узору на ону коју је успоставио Мухамед у Медини, а не модерну националну државу. Талибански ривали, Северна алијанса, која је контролисала преосталих 10% земље, називали су свој режим Исламска држава Авганистан. Након протеривања талибана 2001. од стране коалиције предвођене САД, земља је постала позната као Прелазна Исламска Држава Авганистан. Талибани су се вратили на власт 2021, године.

РАНЕ И МОДЕРНЕ ВОЂЕ

Кључне личности у историји Авганистана су Ахмед Шах Дурани (1724–73), оснивач династије Дурани; Абдул Рахман Кан, оснивач модерне авганистанске државе; Аманулах Кан (владао 1919–29), који је стекао независност од Британаца; Хабибулах II (непаштунски обичан становник, популарно познат као Баха-и-Сакао, „син водоноше“), који је накратко заузео Аманулахов трон; Надир Шах (владао 1929–33), који је победио Хабибулаха II и преузео титулу краља; Захир Шах (владао 1933–73), син Надира Шаха, који је увео уставну монархију 1964, отварајући врата демократији и формирању политичких партија; и Мохамед Дауд, рођак краља Захира, који је збацио монархију, покренуо је Републику Авганистан и преузео функцију председника 1973. Нур Мохамед Тараки, Хафизулах Амин, Бабрак Кармал и Мохамед Наџибулах, кључни чланови Комунистичке партије, збацили су Дауда 1978. Неке од главних личности у џихаду, или светом рату, против комунистичког режима и инвазионе совјетске војске укључивале су Сибхатулах Моџадедија из Авганистанског националног ослободилачког фронта; Бурханудин Рабанија и Ахмед Шах Масуда из Странке исламског друштва; и Гулбудин Хекматјара из Исламске партије.

Духовни вођа талибана, мула Омар, постао је шеф талибанског покрета 1994. Након слома његовог режима 2001. године, његово боравиште је постало непознато. Умро је 2013. године. Хамид Карзаи, вођа паштунског племена из Кандахара и припадник истог клана као и Захир Шах, изабран је за шефа прелазне администрације Авганистана 2002. године и постао главна политичка личност после талибана. Био је председник до 2014. године. Тренутни вођа талибана као врховни вођа је мула Хибатула Акунџада, деобанди алим.

ГЛАВНИ ТЕОЛОЗИ И АУТОРИ

Бројни истакнути авганистански аутори били су суфијски филозофи чији списи обухватају суфијски мистицизам, који је играо значајну улогу у Авганистану и Централној Азији уопште. Ови филозофи песници укључују Абдулаха Ансарија из Херата (једанаести век); Санаји из Газнија (12. век), који је написао прву мистичну поезију на дарију; Руми из Балха (тринаести век), оснивач реда дервиша мевлавија или мавлавија, за чији се Маснави, који се састоји од више од 25.000 стихова, верује да је међу највећим песничким делима написаним на персијском; и Мевлана Нурудин Џами из Херата (петнаести век), који се сматра последњим великим персијским мистичним песником. Кључна фигура током деветнаестог века био је Сајид Џамалудин Авгани, модернистички реформатор чији су списи имали међународни утицај на панисламски покрет. Значајни авганистански писци двадесетог века, чија се поезија, као и историјски и филозофски трактати појавили пре совјетске инвазије, су Ахмед Кохзад, Саид Касим Риштија, Абдул Рахман Пажвак, Салаудин Селџуки, Раван Фхархади, Абду Хали Хали, Осман Хали Хали, Абдул Рауф Бенава, Гул Пача Улфат, Сајид Шамсудин Маџрух и Зија Каризада.

БОГОСЛУЖБЕНА И СВЕТА МЕСТА

Међу познатим џамијама у Авганистану су џамија Ид Гах и џамија Шах-До-Шамшира у Кабулу, Масџид-и-Џами у Херату, Алијева џамија у Мазар-и-Шарифу и џамија у Кандахару, где се Хаирка и-Мубарак, огртач пророка Мухамеда, чува. Иако је обожавање светаца и светилишта прећутно забрањено у исламу, Авганистанци овим локалним местима приписују магичне моћи. Ходочасници се окупљају на овим местима на годишњим празницима, тражећи чудесне лекове и натприродну помоћ. У овим светиштима се издају амајлије зване тавиз које наводно могу да излече болести.

ШТА ЈЕ СВЕТО?

Авганистанци сматрају Куран и светим текстом и светим предметом за који се сматра да поседује чудесне моћи. Гробови суфијских светаца, верских мученика и маланга (лутајућих просјака), као и места где се чувају свете мошти, зване зијарати (светишта), сматрају се светим. Светиште Хазрати-Алија (калифа Алија) у Мазар-и-Шарифу једно је од најпознатијих и надалеко поштованих светих места у Авганистану. Светиште Хаирка-и-Мубарак у Кандахару је још једно такво место. Када су талибани заузели Кандахар 1994. године, њихов вођа, мула Омар, извадио је огртач пророка Мухамеда и држао га пред окупљеном гомилом као начин да уједини различите талибанске фракције и да легитимише своју позицију команданта верника.

ПРАЗНИЦИ 

Авганистанци славе главне муслиманске верске празнике, као што су Ид-и-Курбан, Ид-и-Рамазан и Ид-и-Мавлуд. Десети мухарем, Дан мученика, шиити обележавају у знак сећања на смрт Хусеина, унука пророка Мухамеда. Сунитски Авганистанци ово такође сматрају свечаном приликом. Новруз, прослава Нове године, која пада на први дан пролећа и први дан авганистанског соларног календара, традиционално је време великих свечаности. Након што су талибани дошли на власт, њихови лидери су усвојили исламски лунарни календар и забранили Новруз као антиисламску праксу. 

НАЧИН ОДЕВАЊА

Постоје варијације у начину облачења широм Авганистана. Међутим, мушкарци обично носе широке памучне панталоне, кошуље са дугим пешевима које се протежу преко панталона и широки појас. Преко кошуља се носе прслуци без рукава. Мушкарци носе капе, или кулах, преко којих се вежу турбани, или лунги. За обућу се користе сандале, или чапли, и кожне ципеле зване паизар. Типична авганистанска одећа за жене укључује дугу хаљину (перан) преко панталона (тумбан) и шал, или чадор, који покрива главу. Жене у селима ретко носе бурка вео од главе до пете, који се зове чадари. У урбаним срединама често се носе и европски артикли одеће, као што су јакне, фармерке, хаљине, ципеле и чизме. Иако је чадари традиционални одевни предмет, већина образованих урбаних жена није носила чадари све док талибани нису дошли на власт и наметнули стриктно обавезно верско одевање свима. Мушкарци су били приморани да скину сву европску одећу и носе пакистански шалвар-камиз (широке панталоне и дугачку кошуљу), као и да покривају главу капом или турбаном.

ДИЈЕТЕТСКЕ ПРАКСЕ

Авганистанци следе правила исхране ислама. На пример, забрањено је конзумирање алкохола и свињског меса. Неки урбани становници образовани на Западу или у бившем Совјетском Савезу конзумирали су алкохол који је некада био доступан у ексклузивним ресторанима у Кабулу до пада комунистичког режима 1992. Док неки Авганистанци можда крше забрану алкохола, чак и они који живе у Европи и Сједињеним Државама стриктно поштују забрану једења свињског меса. Такође, упркос исламским забранама, неки Авганистанци користе дроге, као што су чарс (марихуана), тарјак (опијум) и хероин. Талибани су велики део својих прихода остваривали од производње опијума до 2000. године, када је уведена привремена забрана узгоја мака.

РИТУАЛИ

Авганистанци се придржавају обавезних кодификованих ритуала сунитског ислама, познатих као пет стубова ислама, који укључују шехаду (исповедање вере), салат (молитва пет пута дневно), зекат (милостиња за сиромашне), рузу (пост током месеца рамазана) и хаџ (ходочашће у Меку). Уопштено говорећи, не постоје исламски ритуали који су карактеристични за Авганистан, осим обреда повезаних са верским светињама, као што су светилиште Хазрети-и-Али и светилиште Хаирка-и Мубарак, као и одавање почасти таквим свецима као што је Сајид Мехди Атеш Нафас или Миали Сахиб. Ове праксе, међутим, нису у складу са ортодоксним сунитским исламом и у супротности су са пуританским деобанди принципима талибана и других исламских екстремиста.

ОБРЕДИ ПРЕЛАЗА

Обреди везани за рођење, обрезање, брак и смрт разликују се у одређеним аспектима регионално и у погледу етничког идентитета. Одређене опште сличности, међутим, постоје широм Авганистана. Родитељи и рођаци се радују рођењу детета ударајући у бубњеве, пуцајући у ваздух и дајући милостињу сиромасима. Трећег дана дете добија име, а мула шапуће „Алаху Акбар“ детету на уво, указујући на његово улазак у муслиманско друштво.

Између десете и дванаесте године дечаци се обрезују, што означава њихов прелазак у мушкост. Ово је засновано на сунету, примерима који су дали поступци пророка Мухамеда током његовог живота. Традиционално, на одређени дан који одабере породица, рођаци се окупљају да присуствују обрезивању. Породица тада прославља ту прилику приређујући гозбу која је праћена музиком и плесом. Упоредиви обреди пубертета углавном не постоје за девојчице.

Традиционално се склапају авганистански бракови. Дуги аранжмани укључују све, од почетног договора између породица невесте и младожења до саме церемоније венчања, која обично траје неколико дана. Верски судија, или кази (кади), потврђује заједницу, издаје никанама (венчани лист) и рецитује брачне наредбе из Курана током церемоније венчања.

Авганистанци се сахрањују на исламски начин. Мула надгледа припрему тела и изговара молитву за мртве, или дова-и џеназа. Авганистанци прате период жалости од 40 дана, обележен разним обредима, као што је окупљање рођака на гробници 14. дана након сахране. Жаловање кулминира 40. дана, или руз-и-чел, када кари (речитатор) изводи хатми Куран, рецитујући Куран од почетка до краја.

ЧЛАНСТВО

Са сломом талибанског режима у Авганистану 2001. године, већина његових следбеника је протерана у Пакистан, иако су неки пребегли у нови авганистански режим, а непознати број је отишао у подземље унутар Авганистана. После тог времена, највећи нагон за новим следбеницима деобанди ислама који су практиковали талибани догодио се преко границе у Пакистану. Талибански оперативци у Авганистану почели су активно да регрутују нове чланове међу пакистанским и авганистанским студентима у верским богословијама у земљи у покушају да поврате јужни Авганистан. Лидери су позвали на џихад против снага које су их скинуле са власти 2001. У овоме су успели 2021. године.

СОЦИЈАЛНА ПРАВДА

Пре совјетске инвазије и грађанског рата који је уследио, Авганистан је био једно од најумеренијих и најмирнијих друштава у исламском свету. Нису постојали систематски напори да се наметне поштовање верских обавеза, а постојала је знатна толеранција у односу на друге секте и друге религије. Авганистанци су се веома поносили својим културним наслеђем, како исламским тако и предисламским. Совјетска инвазија и догађаји који су уследили резултирали су политизацијом ислама. Куран подржава право сваке особе на живот, издржавање, рад, правду, слободу верског изражавања, имовину, заштиту тела и потомства, част и достојанство за жене и мушкарце и слободу за свакога да практикује своје таленте и вештине међу осталим члановима заједнице. У Авганистану, међутим, ове наредбе се различито тумаче.

Талибани су усвојили бескомпромисно дословно тумачење шеријата као божанског обавезног система правила и казни применљивих у свим сферама јавног и приватног живота. Талибански званичници спровели су казне прописане шеријатом под називом худуд, које укључују каменовање до смрти због прељубе и ампутацију удова за крађу. Социјална правда је подразумевала успостављање чисте исламске државе ригорозном применом шеријата. Тврдећи да ће деловати у име социјалне правде испуњавајући своју исламску обавезу да заштити част и достојанство жена, талибани су увели изузетно репресивне мере против жена, што се на Западу сматра родним апартхејдом. 

ДРУШТВЕНИ АСПЕКТИ

Као муслиманима, авганистанским мушкарцима је дозвољено да се жене муслиманкама, као и људима књиге (Јеврејима и хришћанима). Брак, међутим, са немуслиманима који нису људи књиге, укључујући хиндуисте, будисте и атеисте, је забрањен. Авганистанским муслиманкама је дозвољено да се удају само за мушкарце муслимане. У оквиру породице мушки носилац домаћинства има обавезу, у складу са исламом, да обезбеди материјалне потребе своје породице, док је жена глава домаћинства задужена за кућне послове и негу и васпитање деце.

ПОЛИТИЧКИ УТИЦАЈ

Религија је имала огроман политички утицај на Авганистан. Групе отпора након совјетске инвазије називане су муџахедини - они који предузимају џихад, или борбу, у одбрани вере. У борби против свог непријатеља у доба хладног рата путем заступника на ратиштима у Авганистану, Сједињене Државе и њихови савезници у овом настојању, Пакистан и Саудијска Арабија, слали су велике суме новца и пошиљке оружја што је довело до увећања исламских група на рачун умерених авганистанских националиста. Са крхком државном структуром која је поткопана као резултат више од две деценије спољне интервенције, повлачење Совјета и колапс комунистичког режима у Кабулу трансформисали су Авганистан у територију без државе. Талибански покрет, пакистанска измишљена снага паштунских верских екстремиста регрутованих из племенских области Пакистана, успео је да искористи околности, заузевши Кабул 1996. и наметнувши политику репресије и етничког чишћења под изговором стабилизације земље. Под талибанима, Авганистан је постао полигон за обуку међународних терористичких група, као што је Ал Каида Осаме бин Ладина, која је извршила нападе на Сједињене Државе 11. септембра 2001, што је изазвало још један рат, овог пута против Американаца.

СПОРНА ПИТАЊА

Иако су се западни медији фокусирали на питања људских права и третмана жена у Авганистану, већи проблем је политички ислам, који представља главну препреку миру и безбедности у Авганистану. У рату са модерношћу и свега западног и тежећи ка исламској држави заснованој на најстрожем тумачењу шеријата, исламисти и њихови присталице у Пакистану и на Блиском истоку противе се напорима који би успоставили стабилну демократску владу.

КУЛТУРНИ УТИЦАЈ

На неки начин ислам прожима сваки аспект авганистанског живота. Авганистанци, међутим, никада нису били пуритански у свом уважавању уметности, музике и поезије. Дакле, иако ислам забрањује приказивање људског облика, сликање и цртање су се учили у школама. За време владавине краља Захира средином двадесетог века владало је активно покровитељство локалне уметничке традиције, драме и авганистанску музику. Студенти који обећавају послани су у иностранство на владине стипендије за обуку глумаца, драмских писаца, музичара и сликара. Такође је било велико интересовање многих за авганистанско културно наслеђе, укључујући грчке и будистичке археолошке споменике и благо. Многи Авганистанци су били шокирани и огорчени због пљачке и уништавања збирке у Кабулском музеју и уништавања колосалних Буда у Бамијану од стране талибана.

У време талибана су верска ограничења била наметнута аспектима живота који су традиционално били ван контроле или ограничења од стране верских власти. Талибани су забранили касете, филмове, телевизију, плес, певање, свирање бубњева, летење змајева, фотографисање и цртање слика људи или животиња. Када су многа од ових ограничења укинута у раном пост-талибанском Авганистану, ватрени фундаменталисти у влади изразили су жељу за повратком талибанским кодексима који регулишу уметност и уметничко изражавање.

ДРУГЕ РЕЛИГИЈЕ

Историјски гледано, Авганистан није искусио секташке сукобе све до рата против Совјета и политизације ислама, што је ове поделе довело у први план. Пре совјетске инвазије у Авганистану су постојале значајне заједнице немуслимана, укључујући око 25.000 хиндуса и 15.000 Сика, као и мала јеврејска заједница од око 2.000. Углавном су се бавиле трговином у градовима, ове групе су одржавале сопствене културне идентитете, отворено практиковале своје вере и управљале сопственим карактеристичним храмовима и богомољама. Многи хиндуси и Сики напустили су земљу као резултат нереда изазваног грађанским ратом почетком 1990-их, а посебно због малтретирања од стране талибана.