Религија на Бахамима

УВОД

Комонвелт Бахама, архипелаг у северном Атлантском океану, лежи северно од Кубе и југоисточно од Флориде. Кристофер Колумбо је 1492. године дошао до копна на Бахамима. У то време острва су насељавали Индијанци које су антрополози на различите начине идентификовали као Лукајане, Таино Лукајане и Араваке. Са Колумбовим доласком, Шпанија је преузела право на острва, али Шпанци се тамо никада нису населили. У року од три деценије од контакта са Иберијом, становништво Лукаја је одведено са острва и истребљено (као резултат тешког принудног рада и болести које су преносили Европљани), а острва су остала ненасељена све до 1648. године, када је група енглеских авантуриста отпловила са Бермуда на острво Сегату (сада се зове Елевтера).

Након тога, становништво Бахама се стално повећавало. Имигранти су укључивали белце и слободне црнце са Бермуда, робове увезене из западне Африке, беле и црне лојалисте (који су побегли из Сједињених Држава на крају америчке револуције) и њихове робове, црне Семиноле (људе мешовитог Крик индијанског и црног порекла) са Флориде, и црнце ослобођене ропства. Религиозна позадина белих досељеника била је претежно англиканска; мањина су били презвитеријанци и методисти.

Бахами су остали под британском влашћу до 1973. године, када је архипелаг постао суверена нација у оквиру Комонвелта. Данас су већина Бахамаца хришћани, од којих је највећи проценат баптиста. Међу нехришћанима су муслимани, растафаријанци, Јевреји и бахаији.

ВЕРСКА ТОЛЕРАНЦИЈА

Према Наредби о независности Бахама из 1973. године, свим Бахамцима је дата слобода мишљења и вероисповести. Хришћанство се учи у свим школама, али ученик може бити изузет од ових лекција. Све школе које спонзорише црква добијају годишње грантове од владе Бахама. О партнерству између цркве и државе сведочи и чињеница да различите цркве управљају — уз државно покровитељство — домовима за децу и старе. Екуменске активности на Бахамима се обично одвијају под покровитељством Хришћанског савета Бахама. Његови циљеви су промовисање разумевања и поверења између различитих цркава, ангажовање у напорима уједињене службе и сведочење за хришћанску заједницу на Бахамима о питањима од друштвеног или заједничког значаја. Чланство у савету је отворено за свако аутономно тело хришћана.

БАПТИСТИЧКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА

1790. године н.е. два ослобођена роба из Сједињених Држава, Принс Вилијамс и Шарпер Морис, изградили су баптистичку капелу у Бетелу на бахамском острву Њу Провиденс. Након тога су путовали по Бахамима, евангелизирајући робове и оснивајући баптистичке заједнице.

Године 1833., на захтев бетелске баптистичке заједнице, Баптистичко мисионарско друштво (БМД) послало је мисионара Џозефа Бартона са Јамајке у Њу Провиденс. Касније те године Бартону се придружио још један мисионар БМД-а, Килнер Пирсон. Године 1835. изградили су Сионску баптистичку капелу, прву од баптистичких заједница које сада чине Сионску баптистичку конвенцију.

Баптистичке заједнице постоје широм Бахама. Они су различито груписани у аутономна удружења, конвенције, синдикате, стипендије и конзорцијуме. Године 1935. неколико ових тела се ујединило да би формирало Бахамску баптистичку мисионарску и образовну конвенцију. Током 1960-их и 1970-их, баптистичке заједнице су подржале Прогресивну либералну партију у њеној ненасилној борби да Бахами добију пуно право гласа за одрасле (1962), нови устав (1964), владавину већине (1967) и политичку независност (1973).

РАНЕ И МОДЕРНЕ ВОЂЕ

Свештеник Харкорт В. Браун (1910–79), пастор Баптистичке цркве Бетел, био је гласан током друштвених и политичких борби на Бахамима 1960-их. Под Брауном, Бетелска баптистичка црква постала је центар за духовну негу и дистрибуцију хране и одеће. Браун је био међу делегацијом од осам чланова Прогресивне либералне партије који су се успешно залагали за Бахаме у Уједињеним нацијама 1965. Свештеник Рубен Е. Купер (1913–80) био је пастор Баптистичке цркве мисије од 1940. до 1980. Током 1960-их и 70-их година његова брига за сиромашне га је навела да се укључи у Хришћански савет Бахама, чији је био председавајући.

Свештеник Чарлс В. Сондерс (рођен 1930. године) имао је изузетну каријеру као јавни службеник и баптистички пастор. Предавао је у многим школама широм Бахама и био на административним позицијама у Министарству образовања. Током његовог председавања (1981–1997) Бахамске националне баптистичке мисионарске и образовне конвенције, основан је Баптистички колеџ заједнице Бахама и отворена је Баптистичка књижара. Свештеник Вилијам Томпсон (рођен 1943.) наследио је Сондерса на месту шефа конвенције 1997. и именован је за председника Хришћанског савета Бахама 2004. године.

ГЛАВНИ ТЕОЛОЗИ И АУТОРИ 

Пречасни Филип А. Рахминг (рођен 1933.), просветитељ, писац и баптистички пастор, служио је као председник Хришћанског савета Бахама током 1970-их и 1980-их. Године 2000. био је члан делегације теолога коју је Баптистичка светска алијанса послала у Ватикан да разговара о односима између баптиста и Католичке цркве. Рахминг је написао неколико књига, укључујући биографију (1986) Мартина Лутера Кинга.

БОГОСЛУЖБЕНА И СВЕТА МЕСТА

Баптистичка црква Бетел, у Њу Провиденсу, сматра се матичном црквом баптистичке заједнице на Бахамима; црква која данас стоји подигнута је 1866. године након што је првобитну зграду уништио ураган. Баптистичка црква Светог Јована, Баптистичка црква Сион и Баптистичка црква Салем су друге важне цркве.

ШТА ЈЕ СВЕТО?

Као и баптисти широм света, баптисти из Бахама пазе да избегавају све што може изгледати као идолопоклонство, па стога немају свете предмете.

ПРАЗНИЦИ 

Не постоје празници или фестивали који се разликују од осталих баптиста.

НАЧИН ОДЕВАЊА

Баптисти на Бахамима носе исте западњачке стилове облачења као и други Бахамци.

ДИЈЕТЕТСКЕ ПРАКСЕ

Осим званичне забране конзумирања алкохола и других опојних средстава, баптистичке цркве на Бахамима не ограничавају исхрану својих чланова. Строго избегавање конзумирања алкохола не практикују сви чланови Бахамске баптистичке заједнице, ни лаици ни свештенство. Када се конзумира алкохол, то се обично ради приватно.

РИТУАЛИ

Баптистичко обожавање је усредсређено на службу Речи, која наглашава динамично проповедање и не наглашава ритуале. Баптисти са Бахама славе Вечеру Господњу једном месечно. Овом приликом уместо вина користи се сок од грожђа. Молитва се обично нуди слободно (моле се „од срца“ уместо да читају молитве из књиге). На Бахамима има баптистичких венчања, али нема ништа посебно баптистичког у њима; венчања се обављају у складу са Законом о браку Бахама.

ОБРЕДИ ПРЕЛАЗА

Као и сви баптисти, чланови на Бахамима практикују крштење верника, које се дешава када кандидат каже да верује. За ово се не везује посебна старост, иако добровољна природа тога искључује крштење новорођенчади. На Бахамима се крштење, у облику троструког потапања, обично одвија у мору, али неке баптистичке црквене зграде имају базен за крштење.

ЧЛАНСТВО

Покушаји да се повећа чланство у баптистичкој вери на Бахамима укључују годишњи крсташки рат спонзорисан од стране Бахамске националне баптистичке мисионарске и образовне конвенције (која се одржава у јануару) и обнове које организују поједине баптистичке цркве. Уобичајено је да баптисти из Бахама позивају небаптисте да присуствују њиховим богослужењима.

СОЦИЈАЛНА ПРАВДА

Баптисти из Бахама започели су своје учешће у образовању 1943. године, формирањем Јорданске меморијалне школе (преименоване у школу Јордан Принц Вилијамс 1961.). Баптисти такође воде Баптистичку школу Чарлс В. Саундерс и Баптистичку заједницу колеџа Бахама. Често постоје предшколске установе које су придружене баптистичким црквама, посебно у Њу Провиденсу.

ДРУШТВЕНИ АСПЕКТИ

Баптисти на Бахамима сматрају брак и породицу институцијама које је створио Бог, и имају тенденцију да попреко гледају на развод и поновни брак. Баптисти су били посебно гласни о томе када су разведене и поново ожењене особе тражиле јавну функцију. Многи баптистички проповедници подстичу мужеве и очеве Бахаме да опонашају улоге мужева и очева у библијским временима.

ПОЛИТИЧКИ УТИЦАЈ

Баптисти на Бахамима су се први пут укључили у политику острва када су се придружили методистима и презвитеријанцима у успешној агитацији за укидање и разбијање Англиканске цркве 1869. Баптисти су извршили свој најзначајнији утицај на Бахамску политичку сцену 1960-их и 1970-их током борби за опште право гласа, уставну реформу, владавину већине и политичку независност. Уобичајено је да баптистички проповедници на Бахамима ставе своје говорнице на располагање политичарима чију странку подржавају, али многи баптисти улажу напоре да прекину ову праксу.

СПОРНА ПИТАЊА

Постоје два контроверзна питања око којих баптисти на Бахамима нису спремни да направе компромис: хомосексуалност и предложено ширење организованог коцкања. Оба ова питања имају импликације на главну индустрију Бахама, туризам, посебно у вези са доласком „геј бродова за крстарење“ у бахамске луке (питање које се појавило 1996. године) и ширење изградње хотела широм архипелага. У оба случаја баптисти и други хришћани су у сукобу са владом Бахама.

КУЛТУРНИ УТИЦАЈ

Највећи уметнички допринос баптиста бахамској култури је у области музике, посебно црначких спиритуала, госпел музике, римованих спиритуала и а капела певања. Римовани спиритуали, који су настали на Бахамима међу Бахамима афричког порекла, препричавају причу у стиховима са два или више певача, од којих је један рим или главни певач, а други бас певач. Ове врсте музике су, заузврат, утицале на популарну музику Бахама.

ОСТАЛЕ РЕЛИГИЈЕ

Англиканско присуство на Бахамима датира из 1648. године н.е., када су Енглези први пут стигли на острва. Године 1729. Англиканска црква је правно основана и добила име Енглеска црква на Бахамима. Својим оснивањем црква је стављена под јурисдикцију лондонског бискупа. Првобитна сврха цркве била је да служи енглеским колонистима и да помогне влади у формирању хришћанског друштва.

Ова последња сврха је у великој мери утицала на афричку дијаспору на острвима, јер су бахамски робовласници имали мандат да се старају о моралној и верској поуци својих робова са циљем да их учине члановима цркве. Ова акција је додатно интензивирана 1824. године, када је британски парламент успоставио две бискупије на англофонским Карибима, једну на Барбадосу и другу на Јамајци. Саставни део сврхе ове две бискупије била је припрема робова у Британској Западној Индији за еманципацију 1834. године и за њихову пуну интеграцију у грађанско друштво. Године 1861. Бахами (заједно са острвима Туркс и Кајкос) постали су епархија одвојена од Јамајке.

Године 1866. разорни ураган донио је економску депресију на Бахаме. Црквена имовина широм архипелага претрпела је оштећења. Пошто је то била државна црква, Англиканска црква је поправљала своја имања о трошку државе. Баптисти, методисти и презвитеријанци су то сматрали неправедним и стога су успешно агитовали за укидање и распад Енглеске цркве на Бахамима 1869. Први епископ дијецезе рођен на Бахамима, Мајкл Х. Елдон, именован је 1972. године. Наследио га је 1996. други Бахамац, Дрекел В. Гомез, који је такође изабран за надбискупа провинције Западне Индије 1998. године.

Англиканска црква на Бахамима је задржала своје историјско партнерство са државом у пружању образовања деци нације. Уз државно спонзорство, Англиканска црква такође управља домом за децу и домом за тинејџере.

Методисти и презвитеријанци стигли су на Бахаме почетком деветнаестог века отприлике у исто време када и баптисти. Верски плурализам се наставио убрзано са доласком римокатолика 1858., Браће 1877., афричких методистичких епископалаца 1880-их, адвентиста седмог дана 1893., пентикосталаца 1910., Војске спаса 1931., Грчке православне цркве 1932. и Сабора Божијих 1935. године. Од почетка двадесетог века на Бахамима такође постоји мала јеврејска популација.

Религијске групе које су стигле током друге половине двадесетог века укључују лутеране, муслимане, растафаријанце, бахаије, свеце последњих дана (мормоне), хришћанске научнике и Јеховине сведоке. Хиндуизам практикују припадници гвајанског и индијског становништва, који су били међу имигрантима на Бахамима у другој половини двадесетог века.

Попут Англиканске цркве, и друге цркве на Бахамима сада имају школе уз спонзорство државе. Поред тога, методисти, Католичка црква и Браћа управљају дечјим домовима, а адвентисти седмог дана воде дом за старе. Сви ови домови су спонзорисани од стране државе.