БАУР, Ф. К. (1792–1860) је био немачки протестантски теолог, библичар и црквени историчар. Фердинанд Кристијан Баур је најпознатији као вођа „Тибингенске школе” и практичар наводно хегелијанског историјског метода. Био је можда најважнији немачки теолог између Фридриха Шлајермахера и Албрехта Ричла. Током година патио је од карикатуре и занемаривања, али је преиспитивање олакшано 1960-их када су његова одабрана дела почела поново да се појављују у новом издању.
Баур је рођен у Шмидену, близу Штутгарта, и школовао се углавном у богословији Блаубеурен и Универзитету у Тибингену. Године 1817. вратио се у Блаубеурен као учитељ, а његово размишљање се радикално променило од натприродности такозване Старе Тибингенске школе до уверења, наученог од Шлајермахера, да се хришћанство не може проучавати изоловано од других религија, као да само оно има божанско порекло. Преселио се 1826. на катедру на свом старом универзитету у Тибингену, где је остао до своје смрти.
У Тибингену Баур је водио повучен живот преданог академика. Али се уплео у две познате књижевне дебате. Први је био повод покушаја Јохана Адама Мелера, са католичког теолошког факултета, да у својој симболици (1832) прецизира доктринарне разлике између римокатолика и протестаната. Други је избио када је Давид Фридрих Штраус, један од Баурових бивших ученика из Блаубеурена, објавио свој озлоглашени Живот Исусов (1835) и био отпуштен са предавања у Тибингену. Баур је протестовао против отпуштања, али није подржао ни Штраусов метод ни његове закључке.
За разлику од Штрауса, Баур није веровао да је критика доказала да су књиге Новог завета практично безвредне као извори за реконструкцију хришћанског порекла. Сами документи, према Бауру, дају јасан доказ о историјској ситуацији кроз коју их треба тумачити, наиме, о сукобу између јеврејског хришћанства и нејеврејског хришћанства, који је касније требало да буде усаглашен у старокатоличкој цркви. Историјска вредност извора може се проценити утврђивањем „склоности“ или теолошке склоности сваког аутора у односу на ову позадину сукоба. Баур је закључио да се Јованово јеванђеље мора оставити по страни у сваком озбиљном покушају писања историје примитивне цркве, да је најраније јеванђеље које је до нас дошло Матејево и да је Павле највероватније написао само четири писма која му се приписују (Галатима, 1. Коринћанима, 2. Коринћанима и Римљанима). Даље, док је одбацио Шлајермахерово веровање да је у Христу идеал постао актуелан, он је сматрао да је могуће, против Штрауса, пратити начин на који се Христос црквене догме развио из Исусове сопствене самосвести.
Његови критичари читали су Баурово новозаветно дело као доктринарну примену хегелијанске дијалектике тезе, антитезе и синтезе. Слично, у његовом низу научених радова о историји догме открили су више спекулација него историје. Баур је одговорио да објективну историју може написати само онај ко први одреди предмет историје – то јест, о чему се ради. Историчар кога занима нешто више од бесмислене збрке чињеница мора полазити од размишљања свог времена, а то је за Баура значило хегелијанску визију историје као прогреса Ума кроз време посредством идеја. Црквена историја, посебно, мора поћи од идеје цркве, а то је идеја помирења Бога и човека.
Без обзира на заслуге његовог хегелијанства, Баур је био научник огромне ерудиције и веома софистициран методолог. Сматрао је да је историја без филозофије „вечно глупа“ и да је једини начин да се разумеју хришћанске доктрине да се прати њихов развој у процесу који је већ започео у самом Новом завету. Историја, филозофија, конструктивна теологија и студије Новог завета, веровао је Баур, припадају једном великом подухвату.
Извор: BAUR, F. C., ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 804
0 $type={blogger}:
Постави коментар