БЕРНТ, РОНАЛД (1916–1990), аустралијски антрополог, био је први који је транскрибовао, превео и анализирао абориџинске приче и песме; такође је опширно писао о друштвеној организацији, сексуалности, поезији и песми, уметности и материјалној култури, као и о друштвеним променама и акултурацији унутар абориџинских друштава. Рођен у Аделаиди, Јужна Аустралија, од мајке хугеноткиње рођене у Аустралији и оца Немца, антропологија га је привукла у раној младости. Фасциниран великим египатским пирамидама, чак је као дете научио да чита хијероглифе.
Његово интересовање за етнологију и културу Абориџина довело га је до тога да се прво бави локалним теренским истраживањима. Године 1940. ступио је на Универзитет у Сиднеју као студент професора А. П. Елкина, стекао диплому антропологије (1943), дипломирао уметности (1950) и магистрирао антропологију прве класе (1951). Док је био на универзитету, упознао је и Новозеланђанку Кетрин Хелен Веб (1918–1994), којом се оженио 1941.
Веома блиско професионално партнерство Бернтових трајало је скоро пет деценија; ни једно од њихових достигнућа не може се сматрати одвојено од оног другог. Обим и ширина њиховог теренског рада били су изузетни, и њихов запис о објављивању то одражава. Прво су заједно радили у Јужној Аустралији у Олдеи од 1940. до 1941. године, настављајући истраживање које је Бернт тамо започео 1939. године; затим су отишли у област Мареј моста на две године, након чега је уследила година на северној територији у Биррундуду.
Међутим, током његовог тридесет три године рада у Арнхем Ленду (1946–1979) Бернтови најдетаљнији описи живота аустралијских Абориџина били су фокусирани а најпознатији је по публикацијама: Кунапипи (1951), Ђангавул (1952), Покрет прилагођавања у Арнхем Ленду (1962) и Љубавне песме Арнхем Ленда (1976). Бернтови су такође извели пионирски теренски рад на Балго Хилсу на северној ивици западне пустиње Аустралије (1951–1981), као и у планинској Новој Гвинеји (1951–1953). Потоњи рад је био основа њихових докторских теза на Лондонској школи економије 1955. године.
Бернт је био обучен у оквиру британске структурално-функционалистичке традиције, коју је прво подучавао Елкин, а затим надзирао Фирт у Лондону. Доминантна антрополошка и социолошка школа од средине 1940-их до раних 1970-их, структурални функционализам је учио да су друштва међусобно повезана колекција група које морају одржавати ред и равнотежу да би функционисале несметано. У овом погледу, заједничке норме и вредности чине основу друштва, а друштвени поредак почива на прећутним споразумима између група и организација. Као студент ове методе, Бернт је следио холистички приступ стицању разумевања аустралијских абориџинских друштава.
Бернт је био заокупљен свим аспектима религиозног живота Абориџина; то је била његова тачка конвергенције у артикулисању природе ових друштава (видети, на пример, његову Аустралијску Абориџинску религију, 1974). Међутим, до почетка двадесет првог века његов допринос ширем разумевању абориџинске религије био је мало процењен. Очекивало се да ће републиковање дела Ђангавул и Покрет прилагођавања у Арнхем Ленду 2004, два његова главна дела, изазвати такву процену.
Обим Бернтовог теренског рада у Аустралији додао је глобалнију визију његовој перспективи о природи и артикулацији абориџинских друштава – њиховим заједничким карактеристикама као и њиховим разликама. Најпознатије дело пара, Свет првих Аустралијанаца (1964), настојало је да истражи трансформације, као и конзистентност друштвених пракси Абориџина. Постала је класична референца за студенте и друге, непрекидно штампана више од четрдесет година и често се налазила као једина књига о Абориџинима Аустралије у многим светским библиотекама.
За Бернта, абориџинска религија је нашла опипљив израз и у сакралној и у секуларној уметности. Управо су кроз те медије, сматра он, најјасније изражени друштвени односи, а најсадржајније изречена, афирмисана и преношена надолазећим генерацијама начела религиозног искуства.
Пишући о уметности Абориџина деценијама пре њене ренесансе 1970-их и њеног широког прихватања у међународном уметничком свету деценију касније, Бернт је признао примат религиозног искуства у свакодневном животу Абориџина, прошлости и садашњости. Заиста, он је видео широко распрострањену дистрибуцију савремених израза уметничког стваралаштва као демонстрацију трајне моћи знања Абориџина да комуницира, изазове и обликује будућност.
Прикупљајући такве материјалне изразе културне разноликости и локалних перспектива током свог живота (Стантон, 1990), радови које су он и његова супруга поклонили Универзитету Западне Аустралије чине јединствену колекцију у језгру музеја основаног 1976. да би се та дела похранила. Године 1980. музеј је преименован у Бернтов музеј антропологије у знак признања за њихов допринос аустралијској и светској антропологији.
Извор: BERNDT, RONALD, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 841-842
0 $type={blogger}:
Постави коментар