БХАВАВИВЕКА (око 490–570 н.е.), такође позната као Бхавја или (на тибетанском) Легс лдан Дбиед па; индијски будистички филозоф и историчар и оснивач школе Сватантрика-Мадјамика. Рођен у краљевској породици у Малари, у јужној Индији (иако неки кинески извори тврде да је то било у Магади, у северној Индији), Бхававивека је проучавао и сутре и шастре литературу током година свог формирања. Пошто се истакао у вештини дебате, посебно против хиндуистичких апологета школе Санкхја, каже се да је био игуман педесетак манастира у региону Дањаката, у јужној Индији. Његов главни утицај били су списи Нагарђуне (други век нове ере), оснивача Мадјамике, и расправе о логици из традиција будизма (посебно Дигнагиних дела) и хиндуизма (посебно Њајаправеша). Његов главни филозофски допринос био је покушај да формулише синтезу Мадјамика дијалектике и логичких конвенција његовог времена.
Пошто су сва Бхававивекина дела изгубљена у оригиналном санскриту и сачувана само у тибетанским преводима, научни свет је за њега сазнао тек преко Чандракиртија (око 580–650. н.е.), који је оповргао Бхававивекин став у првом поглављу Прасанападе. Стога би се могло тврдити да је тренутно разумевање Мадјамике уопште патило од једностране перспективе која се ослања искључиво на Чандракиртијеву ривалску школу, Прасангика-Мадјамика. Међутим, савремена наука више не занемарује тибетанске изворе, па је уследио уравнотеженији приступ, онај који чита Нагарђунине темељне списе кроз коментаре и Прасангика и Сватантрика.
Многи индијски филозофи су Нагарђуну, посебно како се чита кроз коментаре Будапалите (око 470–550 н.е.), окарактерисали као ваитандику, нихилисту који је одбио да преузме било какву тезу (пратиђна) током текућег дијалога између хиндуистичких мислилаца разних школа и будиста. Док мисао Мадјамике није тврдила никакву тврдњу о коначној истини/стварности (парамартасатја), Бхававивекино независно резоновање (сватантра-анумана) примењено је на конвенционалну истину/стварност (самвртисатја) као средство за спасавање логичко-лингвистичких конвенција (вјавахара) од систематске негације (прасанга) која је отворила школу за оптужбе за нихилизам. Док је Бхававивека прихватио гледиште Мадјамике да се на крају (парамартата) ни за један ентитет не може предвидети било какав облик постојања, он је био спреман да такву предикацију примени на конвенционалном нивоу. Да би одржао реалност и корисност традиционалних будистичких категорија за говорење о путу духовног раста, док је порицао коначну реалност таквих категорија, користио је силогистичку тезу (пратиђња), филозофску стратегију која је била скоро неразумљива научницима Мадјамике, који је ову школу познавао само кроз Чандракиртијеву систематизацију Прасангика.
Да би афирмисао тезу на конвенционалном нивоу док је на крају негирао, Бхававивека је креативно реинтерпретирао кључну доктрину Мадјамике о две истине (сатјадваиа). У својој Мадјамартасамграхи, он предлаже два нивоа коначности: највиши крајњи који је изван сваке предикације и спецификације (апарјаја-парамарта), у складу са свим Мадјамика учењима, и крајњи који се може закључити логички и смислено специфицирати (парјаја-парамарта); овај последњи ниво био је смела иновација у историји Мадјамика мисли. Наравно, таква разлика је била оперативна само у домену конвенционалног мишљења. Поново се мора користити Бхававивекин кључни адвербијални кодицил, парамартата, и следити га у тврдњи да је таква разлика, као и све разлике, на крају крајева нестварна, иако је конвенционално корисна.
Два главна филозофска доприноса Бхававивеке – његова афирмација тезе на конвенционалном нивоу и његова реинтерпретација доктрине две истине – савремени научници различито оцењују. Они који му нису симпатични виде његов рад као несрећни уступак логичким конвенцијама његовог времена, уступак који разводњава строгост дијалектике Мадјамика. Они са више симпатија виде његов допринос као креативни налет који је спасио будистичке религиозне филозофије од оних дијалектичких негација које су угрожавале интегритет самог будистичког пута.
У оквиру еволуиране тибетанске будистичке традиције, Бхававивека је посебно познат по још два доприноса. Сматра се да су његова оповргавања ривалске школе Јогачара међу најјаснијим икад написаним. Пето поглавље његове Таркађвале, „Јогачаратвавинисчаја“, оповргава и постојање апсолутног и непостојање конвенционалних, обе семиналне Јогачара позиције.
Он је такође претеча књижевног стила познатог као сиданта (тиб., груб мтха), који је постао изузетно популаран у тибетанским научним круговима. Сиданта текст посвећује уређена поглавља анализи филозофских позиција (сиданта) супарничких школа, и будистичких и хиндуистичких. Његова Таркађвала садржи систематску критику позиција које заузимају хинајана и јогачара, обе будистичке школе, и школе хиндуистичке филозофије Санкхја, Ваишесика, Веданта и Миманса.
Бхававивека је такође био страствени историчар. Његова Никајабедавибангавјахјана остаје један од најважнијих и најпоузданијих извора за рану историју будистичког поретка, као и за информације о расколима у његовим редовима.
Извор: BHAKTI, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 860-861
0 $type={blogger}:
Постави коментар