Многи научници сматрају да је Мухамед Абдух – контроверзни учитељ, правник, теолог и реформатор – оснивач исламског модернизма. Абдух је рођен у руралном Египту у породици посвећеној вери и образовању. Године 1869. отишао је у Каиро да студира на Универзитету Ал-Азхар (где је на крају постао ректор за модернизацију). Тамо је студирао код Џамала ал-Дина ал-Авганија, који је упознао Абдуха са исламском теологијом и мистицизмом, као и са „западнијим“ предметима као што су друштвене и политичке науке. Авгани је такође усадио у Абдуха уважавање активизма и панисламизма (с обзиром на све муслимане као на једну глобалну заједницу). Чини се да је Авганијев утицај учинио Абдуха антиколонијалистом. Влада је на крају именовала Абдуха за главног уредника званичног египатског гласила, где је он све више утицао на јавну мисао и мишљење. Међутим, током овог периода растућег египатског национализма, Абдухова отворена критика пробританске политике владе довела је до његовог изгнанства.
Абдух се настанио у Паризу, где је са ал-Авганијем формирао утицајно друштво које је имало за циљ да уједини муслимане у поновном придржавању исламских принципа против европског мешања. Њихов часопис, ал-’Урва ал-Вутхка, био је један од најважнијих раних часописа посвећених модернизацији ислама. Египатска влада је 1888. године одобрила Абдуху дозволу да се врати у Каиро под условом да се уздржи од подучавања. У почетку као судија, напредовао је до чланства у административном већу и на крају постао велики муфтија Египта. Овде се посветио реформи египатског образовног система и верских судова. На овом положају остао је до своје смрти у Александрији 1905. године.
У суштини, Абдух се позиционирао против оних секуларизованих Египћана који су тврдили да религија кочи прогресивно друштво. Абдух је постао пунолетан када су европске идеје, политика и економија задирали у исламски свет. Абдух је пратио проблем пребацивања односа моћи на спољне факторе (као што су европска моћ и колонијализам), као и на унутрашње (као што су религиозна стагнација, корупција и секташтво). Он је тврдио да Египћани могу само да спроведу неопходне реформе кроз дискриминирајући и активан повратак на основе и етику ислама (с Кураном који служи као камен темељац).
Иако је Абдух упозоравао на потчињавање Европи, он је веровао да би узајамна и корисна промена могла произаћи из интеракције и стога се залагао против изолационизма. Међутим, оно што је видео као огромну секуларизацију узнемирило га је и довело до његове концентрације на исламске принципе као решења за главне проблеме његовог времена. Суочен са неконтролисаним европским напретком, он је увидео хитну потребу да муслимански свет напредује тако што ће одржати језгро ислама док истовремено модернизује његове застареле елементе, као што је образовање.
Абдух је стога стајао између два пола апсолутног конзервативизма и модернизације. Једна од последица овог средњег пута био је евентуални расцеп међу његовим ученицима између оних који су истицали Абдухов фокус на повратак верској традицији и оних који су наглашавали његову пажњу на прогресивну социјалну политику (као што је његова политичка укљученост у реформу образовања и права жена). На крају, Абдухов пројекат оживљавања ислама у свету који се модернизује имао је неоспоран утицај на глобалну религију.
ИЗВОР: Abduh, Muhammad (1849–1905), Encyclopedia of global religion, edited by Mark Juergensmeyer and Wade Clark Roof, 2
0 $type={blogger}:
Постави коментар