У периоду Абасида (750–1258), ислам се развио у светску религију, која је превазишла етничке границе. Током пет векова, већина сунитских муслимана је признавала абасидске калифе као своје номиналне владаре. Ирак, Сирија, Египат и Северна Африка су се арабизирали током овог периода, док је Иран успешније задржао свој аутохтони идентитет, доживљавајући културну ренесансу у 10. и 11. веку. У међувремену, већина зимија (немуслимански поданик државе којом се управља у складу са шеријатским правом), заједно са новопридошлим Турцима, прихватила је ислам.
Период Абасида почео је након што је побуна која је настала у Хурасану 747. године збацила последњег калифу Омајада, заменивши га не потомком Мухамеда XII, као што су многи очекивали, већ ал-Сафахом (750–754), потомком пророковог стрица ал-Абаса. Ал-Мансур (754–775) је изградио Багдад као своју нову престоницу и тамо су калифи усвојили традиције преисламске сасанидске бирократије и аутократије. Абасидска моћ достигла је свој врхунац под Харуном ал-Рашидом (786–809), али његову владавину је пратио грађански рат, а гувернери провинција су све више оснивали независне династије. Шиити Фатимиди су чак прогласили ривалски калифат (910), и на крају га основали у Каиру (969–1171).
Ал-Мутасим (833–842) и каснији калифи регрутовали су стране војнике, често турске робове (једнина гулам или мамлук), али је њихово убиство ал-Мутавакила (847–861) започело период нестабилности. Од 936. године стварну власт у Багдаду имао је главнокомандујући (амир ал-умара), положај који су преузели шиитски Бујиди 945. године. Њихови наследници од 1055. године, турски селџучки султани (једнина султан, што значи „власт“), пошто су већ освојили источне абасидске земље, били су енергични браниоци сунитског ислама против Фатимида и Византинаца.
Тражећи симбол општег легитимитета, улема је донекле амбивалентно подржавала рану абасидску владавину док је излагала исламске стандарде власти и личног понашања у делима јуриспруденције (фикх) заснованим на Курану и суни. Они су поразили покушај ал-Мамуна (813–833) и његових непосредних наследника да сами калифе постану арбитри исламске доктрине и праксе, у великој мери обезбедивши ту улогу себи. Упоредо, а понекад и у напетости са учењима конзервативних сунитских учењака, међутим, развила су се филозофска, теолошка и мистична тумачења ислама — од којих је последње дубоко утицало на популарну религију и обезбедило основу за нове облике верског удруживања, суфијских братстава (једнина тарика). Како је династија опадала, сунитски апологети су тврдили — у супротности са све кохерентнијим шиитским сектама — да немоћни калиф заиста може да испуни своје одговорности делегирајући их султанима и улеми.
Када се власт Селџука распарчала у 12. веку, појавиле су се бројне ефемерне кнежевине и неке значајније државе наследнице под сукобљеним господарима рата који су нудили у најбољем случају номиналну лојалност калифу. Последњи значајни Абасид, ал-Насир (1180–1225), био је мало више од једног малог владара између осталих. Након што су Монголи опљачкали Багдад и побили већину породице (1258), мамелучки режим у Каиру је задржао Абасидски калифат у сенци (1261–1517) све до османског освајања. У то време није био широко признат, али је касније речено да је калифалну титулу доделио османским султанима.
ИЗВОР: Abbasid Caliphate, Encyclopedia of global religion / edited by Mark Juergensmeyer and Wade Clark Roof, 2
0 $type={blogger}:
Постави коментар