Слика лежећег Вишнуа са алварским песницима распоређеним испод њега. The Nadar Press Ltd., Sivakasi, око 1920-их. Из личне колекције Archana Venkatesan и Layne LittleДан заљубљених често оживљава пажњу на романтичне теме у књижевности. Приче се цитирају у медијима са циљем да помогну људима да се снађу у захтевима људског срца у дану који је постао интимно повезан са романтичном љубављу.
Једна књижевна традиција која се ретко истиче је традиција хиндуистичке „бакти“ или екстатичне оданости, која је изнедрила неке од најузбудљивијих мистичних поезија компонованих на свету. Најраније бакти песме састављене су на тамилском, класичном индијском језику, у славу два велика бога хиндуизма — Шиве и Вишнуа.
Док песник-поклоник усваја многе ставове у односу на своје изабрано божанство, један од најчешћих је однос између људског љубавника и божанског вољеног. Ово је посебно тачно у песмама Вишнуу, које проучавам, где многи мушки песници преузимају женски глас како би изразили своју чежњу за сједињењем са божанским вољеним, замишљеним као мушко.
Поетика чежње
Тамилски песници-поклоници Вишнуа живели су између шестог и деветог века у регионима полуострва Индије који говоре тамилски језик. Пошто су у вечној контемплацији Вишнуа, називају се „алварима“ или „уроњенима“.
Постоји 12 алварских песника, сви из различитих друштвених средина, укључујући једну жену по имену Кодаи. Велики део поезије алвара открива интензивну чежњу за тихим и одсутним богом, толико да је названа „вираха бакти“, или преданост у одвојености.
Љубав се појављује, барем онако како је песник представља, потпуно једнострана – изазвана случајним сусретом са мистериозним и недокучивим божанством. То је непоколебљива и преображавајућа љубав која се дубоко укорењује у песнику.
Неки мушки алварски песници усвајају женски глас како би пуним грлом изразили своју љубав према прелепом мушком божанству Вишнуу у свим његовим многобројним облицима. Употреба женског гласа од стране мушког песника није необична у тамилској или санскритској књижевности. Али оно што разликује женски глас мушких бакти песника јесте структура саме бакти поезије, где се песник и глас у песми читају као идентични.
Дакле, оно што је у песми прихватају бакти традиције као аутобиографске извештаје о успонима и падовима њихове жеље за трајном јединством са божанским вољеним. Затим, из ове перспективе, песник користи промену пола да истражи бактијев емоционални терен, посебно као отелотворену и физичку љубав према Богу. По речима коментатора из 13. века, песник бира сопствени глас у пролазним тренуцима сједињења, али женски глас у бескрајном времену у раздвојености.
Прикази алварских песника у храму Нинра Нарајана Перумал у јужној индијској држави Тамил Наду. Ssriram mt/ Wikimedia Commons, CC BY-SAОви мушки песници користе читав низ архетипских женских ликова који насељавају тамилску класичну љубавну поезију – хероину, њену мајку, њену пријатељицу и гатару са брда – да опишу своју љубав према Вишнуу.
За ову поставу ликова, песникиње повремено користе, као што је то радила и сама Кодаи, митолошке женске фигуре. Жене пастирке чудесног града Вриндавана, где се младалачки божански Кришна вечно игра, посебно су омиљене за алварске песнике.
Мушки песници и женски глас чежње
Два алварска песника из деветог века, Намалвар и Тируманкаи, посебно су спретни у употреби ових женских гласова чежње. Њихова јунакиња доминира у њиховим песмама; њен тон наизменично захтеван, упоран и очајан док тражи кроз језик да дозове одсутног божанског вољеног назад к себи.
Да би то учинила, она сликовито описује очаравајућу лепоту бога, манифестујући га пред собом речима, када не може да га има у отелотвореном облику. Истовремено, она описује болне последице своје љубави, надајући се да ће бог показати саосећање према њој.
У једном таквом стиху, Намалвар, гласом заљубљене хероине, каже:
Горе од најжешће ватреје фина прашкаста тама ноћивисока кочија лепог сунца се не појављује,мој вољени, очију сјајних као цветови лотоса, не долазиКо може окончати тугу мог срца?растварам се у ништа. (Тирувајмоли, V.4.9.)
Ако хероина пружи спиак своје љубавне муке, додатни гласови мајки, пријатеља и гатара то коментаришу. Они су спољни посматрачи спољашње манифестације хероининог и песниковог унутрашњег превирања и очајничке жеље за сједињењем са божанским.
Љубав у многим нијансама
Не користе сви мушки алварски песници један од ових архетипских женских гласова, а женски глас не мора увек да говори о романтичној љубави. Неки песници, као што је Куласекхара Алвар из касног осмог до деветог века, усвајају личност вољене мајке хиндуистичких богова Кришне или Раме, која се такође сматра аватаром Вишнуа.
У таквим обличјима певају му успаванке, ките га и замишљају, као мајке, величанствену будућност свог детета. Ове песме нису састављене из перспективе одвојености; него су то песме интимности и радости које славе мајчинску љубав.
Постоји, међутим, један изузетак од ових радосних материнских песама. У потресном низу од 10 стихова у својој песми „Перумал Тирумоли“, Кулашекара Алвар говори гласом Деваки, Кришнине рођене мајке, која је приморана да га се одрекне да би заштитила свој живот. У ових 10 стихова, песник као Деваки оплакује несрећу која ју је спречила да одгаја сина, супротстављајући њену неутешну тугу са неизмерном радошћу Кришнине хранитељице, Јашоде.
У песмама алвара, љубав, усмерена ка Вишнуу, поприма различите облике: понизна служба; безусловно, заштитничко обожавање мајке; и интензивна интимност љубавника. Састављене из перспективе одвојености и приказане женским гласовима жена – мајки и напуштених љубавница – ове песме нуде јединствено разумевање мистериозне везе која постоји између бога и његових најдражих поклоника.
Арчана Венкатесан, професор религијских студија и компаративне књижевности, Универзитет Калифорније, Дејвис
0 $type={blogger}:
Постави коментар