Дошло је до наглог пораста антисемитизма широм света од масакра Хамаса 7. октобра 2023. године и потоњих израелских војних напада у Појасу Газе.
Очигледна повезаност овог скока са осудом одговора Израела од стране многих земаља довела је до поновног фокусирања на однос између антисемитизма и антиционизма. Када критика Израела „прелази границу” до антисемитизма, а када је то легитиман политички израз?
Као проучавалац модерне јеврејске историје, антисемитизма и ционизма, предлажем да кључ за разумевање тог односа почиње разумевањем самог антисемитизма.
Историја антисемитизма
Антијеврејски анимозитет свакако није нов – датира из антике. Ранохришћанска црква је напала Јевреје што су одбацили Христа и кривила их је колективно што су га разапели.
Јеванђеље по Јовану у Новом завету било је посебно жестоко, оптужујући Јевреје да су Сатанина деца. Отац цркве Јован Златоусти из четвртог века назвао их је демонима који намеравају да жртвују душе људи.
Средњовековни хришћани су додали и друге митове, као што је злогласна крвна клевета – лаж да су Јевреји ритуално убијали хришћанску децу због њихове крви. Други митови су их оптуживали за тровање бунара, за скрнављење освећене хостије Евхаристије да би поновили убиство Христа; неки су чак тврдили да имају нељудску биологију као што су рогови или да су сисали сисе свиња.
Такве лажи су довеле до насилног прогона Јевреја током много векова.
Савремени антисемитизам
У 19. веку, ови митови су замењени додатним елементом расе — тврдњом да је јеврејство непроменљиво и да се не може променити конверзијом. Иако се ова идеја први пут појавила у Шпанији у 15. веку, била је дубоко повезана са успоном модерног национализма.
Етно-националисти из деветнаестог века одбацили су идеју политичке нације уједињене у друштвеном уговору једна са другом. Почели су да замишљају нацију као биолошку заједницу повезану заједничким пореклом у којој се Јевреји могу толерисати, али јој никада не могу истински припадати.
Коначно, 1879. године, немачки новинар Вилхелм Мар сковао је термин „антисемитизам“ да би одразио да је његова антијеврејска идеологија заснована на раси, а не на религији. Одабрао је тај термин јер је Јевреје замишљао као страну, „семитску“ расу, мислећи на језичку групу која укључује хебрејски. Од тада овај израз и даље значи специфично антијеврејско непријатељство или предрасуде.
Мит о јеврејској завери
Савремени антисемитизам је изграђен на тим предмодерним темељима, који никада нису потпуно нестали, али су били суштински другачији. Појавио се као део нове политике демократске модерне ере.
Антисемитизам је постао основна платформа нових политичких партија, које су га користиле да уједине иначе супротстављене групе као што су трговци и фармери, забринути због модернизације света. Другим речима, то није била само предрасуда – то је био поглед на свет који је објаснио читав свет својим верницима тако што је све своје грешке пребацио на овог жртвеног јарца.
За разлику од антијеврејске мржње у прошлости, овде се мање радило о религији, да су Јевреји одбацили Христа, а више о политичким и друштвеним питањима. Антисемити су веровали у теорију завере да Јевреји широм света контролишу полуге владе, медија и банкарства, и да ће њихов пораз решити проблеме друштва.
Дакле, једно од најважнијих обележја модерне антисемитске митологије било је веровање да Јевреји чине јединствену, злонамерну групу, са једним умом, организовану у циљу освајања и уништавања света.
Негативне особине које се приписују Јеврејима
Антисемитске књиге и цртани филмови су често користили канџе или пипке да симболизују „међународног Јевреја“, мрачну фигуру коју су кривили за вођење глобалне завере, гушење и уништавање друштва. Други су га приказивали као мајстора лутака који управља светом.
Крајем 19. века, Едмонд Ротшилд, глава најпознатије јеврејске банкарске породице, био је приказан као зликовац симболишући међународно јеврејско богатство и подле моћи.
Данас је типично милијардер либерални филантроп Џорџ Сорош који се често приказује на сличан начин. Сорошеве карикатуре приказују га као господара лутака који тајно контролише све полуге власти, медије, економију, па чак и стране миграције.
Овај мит да Јевреји представљају међународно створење које планира да науди нацији инспирисао је масакре Јевреја од 19. века, почевши од руских погрома 1881. године па све до Холокауста.
Недавно, 2018. године, Роберт Боверс је убио 11 Јевреја у синагоги Дрво живота у Питсбургу јер је био убеђен да Јевреји, колективно под вођством Сороша, раде на уништавању Америке омогућавајући масовну миграцију небелих људи у земљу.
Модерни антисемити Јеврејима приписују многе непроменљиве негативне особине, али две су посебно распрострањене. Прво, за Јевреје се каже да су немилосрдне шкртице којима је више стало до свог незаконито стеченог богатства него до интереса својих земаља. Друго, лојалност Јевреја својим земљама сматра се сумњивом јер се за њих каже да представљају страни елемент.
Од оснивања Израела 1948. године, ова мржња се фокусирала на оптужбе да је Јеврејима примарна лојалност Израелу, а не земљама у којима живе.
Антисемитизам и антиционизам
Последњих година, однос између антисемитизма и антиционизма поново добија на значају. Ционизам има много фракција, али се отприлике односи на модерни политички покрет који тврди да Јевреји чине нацију и имају право на самоопредељење у тој земљи.
Неки активисти тврде да је антиционизам – идеолошка опозиција ционизму – инхерентно антисемитски јер га изједначавају са ускраћивањем права Јеврејима на самоопредељење, а самим тим и на равноправност.
Други сматрају да треба јасније одвојити то двоје, да није свака критика Израела антиционистичка и да није сваки антиционизам антисемитски.
Ционизам је у пракси значио постизање процватног сигурног уточишта за Јевреје, али је такође довео до дислокације или неједнакости за милионе Палестинаца, укључујући избеглице, Палестинце са Западне обале који још увек живе под војном влашћу, па чак и палестинске грађане Израела који се суочавају са правним и друштвеним дискриминацијама. Антиционизам се томе противи, а критичари тврде да га не би требало означити као антисемитски осим ако се не укључи у те антисемитске митове или на други начин позива на насиље или неједнакост за Јевреје.
Ова дебата је јасно очигледна у супротстављеним дефиницијама антисемитизма које су се недавно појавиле. Три су добила посебан значај. Прва је била такозвана „радна дефиниција“ Међународног удружења за сећање на холокауст, или ИХРА, објављена 2016. године.
Као одговор, академска радна група објавила је дефиницију Нексуса 2021. године, након чега је исте године уследила Јерусалимска декларација, коју су потписале стотине међународних научника антисемитизма.
Занимљиво је да све три дефиниције имају тенденцију да се слажу о природи антисемитизма у већини области осим односа анти-израелске реторике и антисемитизма. Дефиниција ИХРА-е, која је по дизајну нејасна и отворена за тумачење, дозвољава да се шири део антиизраелског активизма означи као антисемитскији од осталих.
Насупрот томе, Јерусалимска декларација схвата да је реторика „прешла границу“ само када се бави антисемитском митологијом, окривљује Јевреје из дијаспоре за акције израелске државе или позива на угњетавање Јевреја у Израелу. Тако, на пример, браниоци ИХРА-е користе ту дефиницију да означе позив да бинационална демократија – што значи држављанство за Палестинце на Западној обали – буде антисемитска. Исто тако, они бојкоте чак и насеља на Западној обали која већина света назива нелегалним називају антисемитским. Јерусалимска декларација то не би учинила.
Другим речима, кључ за идентификацију да ли је антиизраелски дискурс маскирао антисемитизам јесте да се виде докази о антисемитској митологији. На пример, ако се Израел описује као део међународне завере или ако има кључ за решавање глобалних проблема, све три дефиниције се слажу да је то антисемитско.
Једнако тако, ако се Јевреји или јеврејске институције сматрају одговорним за израелске акције или се од њих очекује да заузму став на овај или онај начин у вези са њима, опет се све три дефиниције слажу да ово „прелази границу“ јер је засновано на миту о глобалној јеврејској завери.
Критично је да за многе Јевреје у дијаспори ционизам није првенствено политички аргумент о држави Израел. За многе Јевреје, то представља генерички осећај јеврејског идентитета и поноса, чак и верски идентитет. Насупрот томе, многи протести против Израела и ционизма нису фокусирани на идеологију, већ на стварно стање и његове стварне или наводне акције.
Овај прекид везе може довести до забуне ако протести споје Јевреје са Израелом само зато што су ционисти, што је антисемитски. С друге стране, Јевреји понекад протестују против Израела у одбрани палестинских права да буду напади на њихов ционистички идентитет и самим тим антисемитски, када то нису. Сигурно постоје сиве зоне, али генерално гледано, верујем да су позиви на палестинску једнакост легитимни чак и када нарушавају ционистичке идентитете.
По мом мишљењу, антисемитизам се мора идентификовати и борити се против њега, али исто тако морају и напори да се угуши легитимни протест Израела мешањем са антисемитизмом. Разумевањем митологије која лежи у основи антисемитизма, надамо се да се обоје може постићи.
Џошуа Шејнс, професор јеврејских студија, Колеџ Чарлстон
0 $type={blogger}:
Постави коментар