Свет ислама. Исламски свет од шеснаестог века до данас

Династија Тимурида била је последњи политички систем на исламском тлу који се заснивао на владавини степских народа, држећи се њихове традиције. Будућност је припадала другим групама са другим идеалима. Увођење ватреног оружја донело је дубоке промене на политичкој мапи, и на Блиском и Средњем истоку. Почетком шеснаестог века постојале су три велике силе: Османско царство на Медитерану, краљеви Сафавида у Ирану и могулски цареви у Индији. У неким аспектима они су антиципирали савремени исламски свет, или су барем имали трајан утицај на његово обликовање. Религиозна слика коју исламски свет нуди данас је директна последица политичких дешавања од шеснаестог века. 

Династија Сафавида израсла је из суфијског реда који се појавио у источној Анадолији и северозападној Персији и који је већ играо политичку улогу под Тимуром. Првобитно сунити касније су се окренули дванаестеричним шиитма (имамија) и истовремено се трансформисали у милитантно месијански покрет. Почетком шеснаестог века, шах Исмаил је освојио регион који у великој мери одговара данашњем Ирану; на истоку обухвата и делове данашњег Авганистана. Поновљене покушаје Сафавида да трајно укључе Ирак у своје царство осујетили су Османлије. Шах Исмаил (1505–1524) учинио је дванаестерични шиизам државном религијом, и то силом упркос извесном отпору. Сунити су били прогањани, а многи теолози су емигрирали у Османско царство, чија је владајућа класа била непријатељски расположена према шиитима. Људи других вероисповести могли су да опстану у држави Сафавида само на периферијама и у малим групама. Турци у Азербејџану су такође прешли у шиитски ислам, што представља изузетак међу народима који говоре турски, од којих су велика већина упорне присталице сунитског ислама. Теолози арапског порекла из шиитских центара учења у Ираку доведени су у земљу; настављајући рад ранијих научника, развили су доктрину о наметању доследности. Ком у близини Техерана, локација светилишта Фатиме ал-Масуме („безгрешне Фатиме“), сестре Али ибн Мусе ал-Риде (осми имам, који је сахрањен у Мешхаду), појавио се као центар верског учења и до данас ништа није изгубио на свом значају. Међутим, постојало је дубоко укорењено ривалство између секуларне владе и верске власти, између круне и турбана, што је одражавало антагонизам суфијског квијетизма наспрам милитантног шиитског екстремизма. Док је у раним деценијама владавине Сафавида краљ ишао толико далеко да је тврдио да је он жива еманација божанства, водећи теолози (ајатоласи и муџтахиди) сањали су о теократској власти и сматрали су себе представницима дванаестог имама који је у окултацији. Тек у време шаха Абаса I (1588–1629), најспособнијег од свих владара Сафавида, дошло до већег раздвајања ове две сфере. 

Сафавидска држава је првобитно била организована у племенским редовима турских Кизилбаша („црвенокосих“, због боје њихових покривала за главу), ратоборних присталица Сафавида. Шах Абас I ју је трансформисао у централизовану државу са иранско-исламским карактером, створио плаћеничку војску и учинио Исфахан главним градом. Улепшао га је величанственим зградама и основао високошколске институте, што је довело до игре речи „Исфахан нисф-и џахан“ (Исфахан је пола света). Међутим, брзо је наступио пад. У првој половини осамнаестог века земља је постала лак плен авганистанских племена, која никада нису могла да се повинују сафавидској верској политици. Царство које је основао Надир Шах (1736–1747) на крају је изашло из превирања, протегавши се чак до Инда. Покушај Надира Шаха да замени сафавидски шиизам умеренијим курсом није успео. Иза тога су стајали напори да се склопи пакт са Османлијама, строгим сунитима који су дуго били непријатељи шиитског Ирана. На крају, Надир Шаха су убили непријатељи његове унутрашње политике. Династија је пропала, а Занди (1750–1794) су преузели власт у Ширазу и Исфахану. Владари себе нису називали „шахом“, већ су се задовољили титулом вакила, „представника“ сафавидског претендента који је чекао прилику да се врати на трон. 

Каџари, који су на крају преузели власт 1779. и Техеран учинили својом престоницом, оријентисали су се ка држави Сафавида, али су прекинули очекивања о обнови Сафавида и крунисали своје главе. Од почетка деветнаестог века, Иран је био ухваћен у напетости између политике Енглеске и Русије према Блиском истоку, пошто су две силе следиле супротстављене интересе у региону и наставиле да се мешају у судбину земље. Каџари нису успели у својим плановима да реформишу своју државу по западним моделима и постали су све зависнији од западних сила. Како се моћ круне смањивала, растао је утицај шииског свештенства. Били су финансијски независни због богатих задужбина и знали су како да задобију подршку народа, који је одавно постао чврсто усидрен у шиитској вери. Свештенство је такође играло важну улогу у спору око устава који је започео 1905. године. Као последица тога, у устав је убачена клаузула која је служила да се обезбеди да државни закони буду донети у складу са законима ислама. Под династијом Пахлавија, која је наследила Каџаре 1925, то више није било питање. Пахлави су покушали да усвоје западну технологију и модерне облике производње. Борили су се против неписмености у руралним областима и оживљавали староиранске државне традиције, тврдећи да су у складу са исламом; формално су владали у име скривеног имама. Задирање у права свештенства, које се снажно опирало земљишној реформи, и опште незадовољство шаховом политиком довели су до револуције 1979. године и проглашења „Исламске Републике Иран“. Иако неке демократске институције западног карактера постоје, то ништа не мења чињеницу да је у исламској држави суверен Бог, а не народ, а законодавство мора да се сложи са правилима ислама. 

Док је Иран био у стању да потврди своју политичку независност упркос унутрашњој слабости својих режима који се мењају, и упркос огромном притиску Русије и Енглеске, ситуација у Индији се развијала сасвим другачије. Могулско царство било је ухваћено у биткама са унутрашњим и спољним непријатељима, а такође је морало да се суочи са европским колонијалним силама које су успоставиле упориште у Индији. Опасности изнутра су претиле од хиндуистичког становништва, које је увек било бројније него муслиманско. Након што је цар Акбар (1556–1605) покушао да успостави „Божанску веру“ (дин-и илахи) као нагодбу између ислама и хиндуизма, верска толеранција је окончана под ревним муслиманом Аурангзебом (1658–1707). Спољне опасности су претиле и из Авганистана, где су, после Надир Шаха, краљеви Дурани (1747–1842), а потом и краљеви племена Баракзаи основали државу, поново напали Индију и успешно се бранили од напада Ирана и Индије. 

Искрцавање Васка да Гаме у Каликуту 1498. означило је почетак европског продора у Индију. Ривалство између Француске и Енглеске одлучено је у корист Енглеске 1757. у бици код Пласија, а Париски уговор из 1763. окончао је француске амбиције у Индији. Од 1774. године постављени су британски генерални гувернери, а Британска источноиндијска компанија изградила је своју територијалну власт, која се проширила из Бенгала на друга подручја. У деветнаестом веку су започети напори да се англицизира индијски образовни систем и отворе могућности рада за хришћанску мисију. Као део културног наслеђа исламизације Индије, које је потекло из Ирана, персијски је раније постао званични административни језик Могулског царства; 1836. замењен је енглеским. Као резултат ове и других мера, у северној Индији је 1857. године дошло до побуне индијских трупа, у сарадњи са обесправљеним индијским вишим слојевима. Побуна је угушена, а потом је ликвидирана и Источноиндијска компанија. Функција генералног гувернера трансформисана је у вицекраља, што је значило да је владавина могулских царева дошла до краја. Индија је 1877. проглашена царством, а краљица Викторија је усвојила титулу царице Индије. Вицекраљевство је постојало до 1947. године, завршавајући се независношћу Индије и стварањем држава Индије и Пакистана. 

Из историјских разлога муслимани су били већина у северозападном делу индијског потконтинента, као и у Бенгалу и Асаму на истоку; постојале су раштркане муслиманске мањине све до Керале и Мадраса на југу. Штавише, муслиманско становништво било је (и јесте) подељено на суните и шиите, суфијске редове и секташке групе, и подложно утицајима из Ирана и Авганистана. Однос муслимана према Хиндусима, у њиховим очима идолопоклоницима (мушрикунима) у правом смислу те речи, карактерише мржња и презир; исто важи и за ставове Хиндуса према муслиманима. Опозиција између две групе, коју су могулски цареви премостили паметном верском политиком, довела је у узбурканој националистичкој атмосфери до нереда и прогона; више од 6 милиона муслимана (названих мухаџирун по Мухамедовој хиџри) побегло је у Пакистан и Бенгал, а скоро исти број Хиндуса из тих региона побегао је на територију Индијске уније. 

Савремена држава Пакистан је прва и до сада једина исламска држава чије су границе исцртане према веровању већине њених становника. Ово је дело Мухамеда Али Џине (1876–1948). После Првог светског рата борио се у покрету Халифат, који је, после пропасти Османског царства, имао за циљ да очува калифат као политичку, ништа мање него духовну институцију, која се сматра самом суштином ислама. Али Џина је касније раскинуо са индијским националистима и био је активан у промовисању оснивања независне муслиманске државе. У светлу проблема који је урођен исламу у вези са правом природом заједнице (умма), није чудо да је улога коју је ислам морао да игра у уставу Пакистана била спорна од почетка, у процесу који је споро, али сигурно, напредовао. Године 1977. све политичке странке које се нису придржавале принципа ислама биле су стављене ван закона; референдум из 1984. потврдио је политику исламизације; 1988. шеријат је проглашен одлучујућим у правосудним питањима. Такође треба напоменути да исламистички покрети као што је онај талибана (арап. талибани, студенти [Курана], од арап. једн., талиб) потичу из Пакистана, да гранични спорови са Индијом остају нерешени и да је Пакистан нуклеарна сила. 

Пакистанска анексија Бенгала, који је био насељен претежно муслиманима, показала се неодрживом на дужи рок. Било је сасвим природно да се Бангладеш отцепи од Пакистана 1971. године. Како је социјалистички оријентисана политика спроведена, исламске клаузуле у уставу које су остале на снази током читавог периода у којем је Бангладеш припадао Пакистану су напуштене, али Бангладеш ипак себе сматра исламском државом и као такву је посматра исламски свет. Одвајањем од Бангладеша Пакистан је изгубио статус водеће земље у исламском свету по броју становника. Ова позиција припала је Индонезији, где око 87% становништва, укупно преко 230 милиона, исповеда веру у ислам. Међутим, у последње време се може приметити растући тренд ка секуларизацији државе и проглашавању религије приватном ствари. 

Османско царство је по много чему најзначајније од три поменута политичка субјекта. Његово порекло лежи у малој пограничној држави у северозападној Анадолији, једној од бројних држава наследница које су настале након пада Рум-Селџука. Основао га је Осман I (вл. 1281–око 1324); мало је историјски потврђених података о његовом животу и активностима. У ратовима са суседном Византијом подржавали су га туркомански борци (муџахедини) који су притицали ка граници са даљег истока. Средином четрнаестог века, Османлије су прешле Дарданеле код Галипоља и населиле се, искористивши нејединство Словена у балканским државама. Србија, која је тек недавно победила у тешкој борби за своју независност од Византије, поражена је у чувеној Косовској бици 1389. године и све више долазила под турску контролу. Бугарска је постала турска провинција крајем четрнаестог века. Освајања на Балкану су консолидована у провинцију Румелију (из Рума, тј. источног Рима), а престоница је премештена из Брусе (Бурса) у Адријанопољ (Једрене). Бајазит I (вл. 1389–1402) је дао каирском калифу да му додели титулу султана, али је изгубио Анадолију од Тимура. У току поновног успостављања османске власти, мале турске државе у Анадолији су поражене једна за другом и укључене у азијски део Османског царства, провинцију Анадолију. Мехмед II (вл. 1444–1446 и 1451–1481) успео је да освоји дуго изоловани Константинопољ 1453. Постао је главни град (Истанбул), а Османско царство је наследило Византију. Трапезондско царство (Трабзон), које је било основано 1204. године, предало се 1461. године. 

Иако Османлије нису успеле да освоје Родос (острво је пало тек 1522) и одмах су се повукле из Отранта (Италија) после Мехмедове смрти, постављени су темељи за даља освајања. Шеснаести век је био златно доба царства. Почевши од 1516. године освојене су Месопотамија, Сирија и Палестина, као и Египат. Османска власт се такође проширила на Арапско полуострво, укључујући света места ислама, што је османском султану донело титулу „Слуга двају светилишта“ (хадим ал-харамаин). Из Хиџаза су Османлије наставили напредовање све док нису стигли до Јужне Арабије. Из Египта су напали северну Африку; само је Мароко увек остајао ван османске сфере утицаја. Паралелно са инкорпорацијом арапских провинција, на Балкану и у Ираку одвијала су се даља освајања под Сулејманом Величанственим (вл. 1520–1566), такође названим „Законодавац“ (кануни) јер је створио законик општег права за царство. Угарска краљевина је срушена 1526. године у бици код Мохача, а 1529. године уследила је прва опсада Беча. 

Природа Османског царства била је војна држава. Настала је захваљујући строго вођеној војсци и ефикасној администрацији, инспирисаној идејом рата против неверника (арап. џихад) и стварањем државе у служби ислама. Окосницу војске и државне службе чинили су ослобођени робови хришћанског порекла који су сакупљени у хришћанским провинцијама царства на редовно одржаване „скупове“ (девширме) и обучени за различите службе у складу са својим способностима. Османлије су биле толерантне према немуслиманима у оквиру исламских захтева, тако да су Јевреји који су били протерани из Шпаније током хришћанске реконквисте били добровољно примљени и могли су слободно да живе. Присталице религија и деноминација признатих у исламу као „људи књиге“ (ахл ал-китаб) били су организовани у „нације“ или верске заједнице (милет) и представљали су их одговарајући поглавари (мутран, „патријарх“ или „епископ”) пред Узвишеном Портом. Иако ово на први поглед изгледа повољно, резултат је био фрагментација и губитак снаге верских заједница. 

Предности за мањине, било стварне или фиктивне, у супротности су са недостацима за муслимане нетурског порекла. Освојене арапске — односно претежно исламске — провинције царства у шеснаестом веку у пракси нису биле третиране ништа другачије од хришћанских провинција на Балкану (Румелија), које су раније биле освојене и тако послужиле као нека врста узора за исламске делове царства који су дошли касније. Као муслимани, Арапи су себе исправно сматрали у вишем статусу од немуслимана, али су Турци остали привилеговани конститутивни народ. Покрајинама су управљали гувернери који су се смењивали у редовним интервалима, а касније, пошто је царство било у опадању, искористили су своје кратке мандате да повећају своје лично богатство пљачкајући провинцију која им је поверена. Исламске институције су злоупотребљене и пропадале; вековима сакупљено културно благо пренето је у Цариград. Због тога се најзначајнији арапски рукописи и уметничка дела данас могу наћи у библиотекама и музејима у Истанбулу. Ипак, развила се високорангирана, посебно дворска књижевна култура са снажном арапско-персијском компонентом, која је одражавала првобитну акултурацију Турака на иранском тлу. Ова култура је са двора у Истанбулу зрачила посебно на Балкан, где се персијска поезија култивисала до почетка деветнаестог века. 

У војном и спољнополитичком смислу Османлије никада нису имале значајан успех у конфронтацији са европским силама. Нису били у позицији да искористе унутрашњу слабост Европе и нису имали на уму чињеницу да се временом политичка и економска ситуација глобално променила на њихову штету. Рат који је започео 1683. другом опсадом Беча окончан је 1699. Карловичким уговором, по коме су Османлије морали да уступе огромна подручја Аустрији, Пољској и Венецији. Ово је био почетак османског пропадања. Грчки рат за независност од 1821. до 1829. ослабио је позицију Османлија на Балкану; било је потребно мање од једног века да буду скоро у потпуности истиснути. 

Земље које се граниче са источном обалом Средоземног мора вековима су биле транзитни регион за европску трговину са Истоком. Међутим, од европског открића Америке и обиласка Африке, Медитеран је задржао само секундарни значај. Трговина са источном Африком и јужном Азијом више није морала да иде преко исламске, односно османске територије. Ово је такође допринело пропадању арапских земаља. Египат је изгубио водећу позицију у трговини са Истоком, а Ирак је постао ништа друго до провинција на периферији. Године 1571. Османлије су изгубиле превласт на Медитерану у поморској бици код Лепанта. Касније су се у Триполију, Тунису и Алжиру појавиле полунезависне берберске државе, које су се првенствено преживљавале од пиратерије. Ово се завршило почетком деветнаестог века присуством поморских снага суседних европских држава на Медитерану. 1830. Французи су напали Алжир; 1882. Тунис је био приморан да призна француски протекторат; 1904. Француска и Шпанија су обележиле своје интересне сфере у Мароку; а 1912. Италијани су успоставили своју власт над Киренаиком и Триполитанијом. 

Положај Османског царства био је у потпуности пољуљан губицима које је претрпело у деветнаестом веку. Реформе су биле планиране и донекле спроведене да би се супротставиле овом опадању, а посебно услед притиска западних сила, које су из разних разлога осећале потребу да бране своје интересе. Међу овим реформама била је и Règlement Organique, која је уведена након масакра хришћана у Сирији и Либану 1860. године. Она је предвиђала далекосежно суодлучивање западних сила и формирала је основе за касније стварање државе Либан. Османске уставне и административне реформе (Танзимат) у периоду од 1839. до 1876. требале су, на пример, да обезбеде равноправност немуслимана и да им дају пуна грађанска права, укинувши бирачки порез (џизју) и укључивши их у војни позив. Масе нису могле да схвате овај раскид са традиционалним прописима ислама. Побожни муслимани су веровали да треба да узму закон у своје руке ако држава не следи исламске прописе. Маскри над Јерменима пре Првог светског рата морају се сагледати у том светлу. Насиље се наставило током Првог светског рата, када су Јермени, с правом или не, били оптужени за сарадњу са руским непријатељем и постали жртве прогона који су мање добронамерни посматрачи назвали геноцидом. 

Младотурски покрет сматрао је да реформе које је покренула влада нису отишле довољно далеко. Њен циљ је био стварање турске националне државе са чисто турским становништвом. Некад у сарадњи са Младотурцима, а некада самостално, националне снаге међу Арапима су почеле да се комешају. Њихов циљ је био стварање арапске државе која би била дом свим Арапима. Када је Турска ушла у Први светски рат на страни европских централних сила, савезници су дали обећања Арапима како би убедили Арапе да стане на њихову страну против Османлија. Ови напори су били посебно усмерени на шерифа из Меке, Хусеина ибн Алија (за кога се верује да је потомак пророка Мухамеда), наводног шефа будуће арапске државе. У исто време, међутим, Енглеска и Француска су међусобно поделиле касније мандатне територије у Сајкс-Пикоовом споразуму из 1916. године, који је био дијаметрално супротан обећању датом Арапима. Поврх свега, британски министар спољних послова А. Џ. Балфур издао је, „у име владе Његовог Величанства“, чувену декларацију од 11. новембра 1917. године, коју су ционисти схватили као гаранцију оснивања јеврејске државе у Палестини. 

Од свих ових планова, пројеката и снова, све што је остварено до краја Првог светског рата и распада Османског царства било је стварање турске националне државе. Мустафа Кемал-паша (Ататурк) је радикално раскинуо са исламско-арапским традицијама. Султанат и калифат су укинути, а уведен је републички устав; религија и држава су биле раздвојене, а резултат тога је, међутим, био да су питања која се односе на религију де факто стављена под државну контролу. Чини се да је слободно исповедање вероисповести ограничено чак и за муслимане, а не може се порећи да је положај хришћана различитих вероисповести погоршан. У том контексту треба имати на уму да је, на пример, већина хришћана Тур Абдина, региона око Мардина на југоистоку, некада расцветајуће заједнице арамејског језика са бројним црквама и манастирима, напустила земљу у последњих неколико деценија. 

Што се тиче Арапа, уместо маштане арапске уније настале су појединачне државе чије су границе исцртане за европским конференцијским столовима, понекад лењиром, а понекад према вештачким структурама као што је железничка линија између Алепа и Мосула, која је постала турска јужна граница, и без обзира на историјски и бројчано значајне етничке групе као што су Курди, који су се нашли раштркани по данашњој Турској, Ирану и Ираку. Нарушене су природне животне сфере, створене су државне институције које су деловале супротно традицији. Шарифа Хусеина, „краља Арапа“, протерали су Саудијци (арап. Ал Сауд) из Хиџаза 1924–1926, који су као присталице вехабизма пропагирали чисти ислам очишћен од свих додатих састојака. Умро је у егзилу 1931. Французи, који нису били спремни да толеришу монархијску владу у оквиру своје сфере утицаја, протерали су Хусеиновог сина Фејсала (ум. 1933) из Дамаска, где је он прогласио своју власт. Основао је краљевство у Ираку 1921. уз британску подршку, које је 1958. године заменила република. Уз британско одобрење, Абдулах, Хусеинов други син, основао је Хашемитски емират, касније краљевину Трансјордан (Јордан). Године 1948. основана је држава Израел консензусом Уједињених нација и против уједињеног отпора Арапа. 

После Другог светског рата и краја мандата у Сирији и Палестини, већина арапских држава је коначно добила пуну независност. Арапска лига (1945) је замишљена као корак ка постизању арапског јединства. Постојали су и савези између појединачних држава, углавном кратког трајања, као што је уједињење Уједињене Арапске Републике Египта и Сирије од 1958. до 1961. Лако се може навести десетак таквих пројеката од 1945. године, иако већина никада није прошла фазу планирања. Осим арапског јединства, настојања да се окупи цео исламски свет посматрају се као привремена замена за давно изгубљено јединство калифата. Прву организацију ове врсте основали су Саудијци 1926. године у Меки под називом Светски исламски конгрес (Мутамар ал-алам ал-ислами), амбициозна замена за пропало арапско царство под шерифом Меке (који је такође је тврдио претензије на калифат). Идеју је поново изнео Пакистан после 1949. године, који је тада тврдио да води исламски свет. Касније, 1962. године, Саудијци — пошто су се обогатили нафтом, исповедајући вехабизам као „чисту доктрину“ и делујући као чувари светих места са стално растућим бројем ходочасника — основали су нову организацију под именом Лига исламског света (Рабитат ал-алам ал-ислами). Под покровитељством Лиге и уз саудијско финансирање, основана је организација за пропагирање ислама у неисламским земљама; џамије су изграђене на многим локацијама, укључујући Рим, на пример, да би се демонстрирало исламско присуство и да би се подвукла вековна тежња ислама да шири своју поруку широм света. 

Главна брига исламске мисли постала је како се носити са тензијама које проистичу из коегзистенције ислама и модерног света, појачане проблемом националног идентитета и одређивања одговарајућег облика владавине. Предложена решења се веома разликују и крећу се од радикалног одвајања религије и државе до исламског фундаментализма и поновног успостављања наводно идеалне ситуације изворног ислама са циљем универзалне доминације. Посебан феномен је ахмедија, месијански покрет назван по свом оснивачу, Мирзи Гуламу Ахмеду (1835–1908), који је настао у Индији крајем деветнаестог века. Супротно догми да се откровење завршава са Мухамедом, „печатом пророка“ (кхатам ал-анбија), Мирза Гулам Ахмед је тврдио да је пророк, а такође и Махди, послан да уведе човечанство у Златно доба, које према општем исламском веровању претходи Страшном суду. Када је Пакистан основан, главни огранак се преселио из Кадијана у Индији у Рабву („уточиште на узвишици“, дато Исусу и његовој мајци; видети суру 23:50), југозападно од Лахореа. Одбацујући идеју џихада као средства за промовисање ислама, ахмедија је покренула мисионарске активности широм света, преводећи Куран на локалне језике и оснивајући школе и болнице по хришћанском моделу. Због овога и других ствари, као што је њихов критички став према улеми, коју су оптужили да игнорише „врховну реалност ислама“, ахмедију су пакистанске власти 1984. прогласиле немуслиманском заједницом и подвргнули је прогону и кажњавању. Сходно томе, преселили су своје седиште из Рабве у Лондон. 

Ово свакако није све што постоји у исламу. Поред шеријатског ислама, који је потпуно оријентисан на право, какав заступају теолози и муслимански политички теоретичари, постоји и традиционална религиозност на коју утиче, између осталог, мистицизам и која се остварује у суфизму. Њен циљ је сједињење са Богом, унио мистица, која такође има дугу и богату традицију у хришћанству. Суфизам сеже у рани период ислама. Од дванаестог века се развио у популарни покрет са широким каталогом удружења у облику често строго хијерархијских суфијских редова, са институцијама налик манастиру. Овај облик ислама захватио је широк спектар друштвених слојева. Суфизам је постао истински мисионарски покрет и умногоме је допринео ширењу ислама, посебно међу Турцима и Персијанцима, али и у Африци и Јужној Азији. Суфији су побожни у контексту мистицизма и задовољавају дужности које им поставља ислам. За њих облик исламске владавине нема примарни значај; фундаментализам је концепт који они одбацују. 

Ислам стога поприма различите облике и био је веома флексибилан у свом златном добу. Иначе се не би развио у светску религију.