Почетком тринаестог века, шахови Кварезма — то јест, владари данашње Киве, јужно од Аралског мора — искористили су слабост Селџука да под своју контролу ставе читав регион источног ислама од Индије до Анадолије. Али Монголи су били спремни и чекали; кренули су из свог дома на Бајкалском језеру и већ су проширили своје освајачке походе изван Кине када су освојили Трансоксанију 1220. и приморали последњег кварезмијског шаха, Џалал ал-Дин Мингубиртија (1220–1231), да побегне. Из Трансоксаније су харали и пљачкали на свом путу кроз Иран. Године 1258. заузели су Багдад, убивши абасидског калифа Мустасима (1242–1258). Ово је означило крај Абасидског калифата у Багдаду. Након неуспелог поновног освајања Багдада, споредна линија у Каиру створила је мрачну егзистенцију која је успостављена са јединим циљем да се легализује мамелучка влада. Када су Османлије заузеле Египат 1517. године, и тај калифат је престао да постоји. Од тада па надаље „калиф“ (халифа) није био ништа више од почасне титуле.
Уништење Абасидског калифата је само један аспект са којег се може посматрати однос Монгола према исламу. Али они су такође допринели ширењу ислама на подручја која су раније била ван његовог домашаја. Монголско царство се простирало од Кине до јужне Русије. Џингис Кана (ум. 1227) је наследио његов син Огодеј, који је боравио у Кини. Иако монголски владари у Кини на крају нису прихватили ислам већ су уместо тога постали будисти, ипак је постојао сталан прилив муслимана из западних региона у Кину. Сходно томе, ислам, који је раније био распрострањен само у приморским градовима кроз трговину, ојачао је и постао значајан фактор у религиозној историји Кине. Остале области Монголског царства биле су распоређене тако да су Џингис-канов син Џочи и његови потомци добили западни део, односно јужну Русију и западни Туркистан. Монголска линија у јужној Русији довела је до Златне Хорде, чија је држава играла веома важну улогу у Русији која је била у настајању. Прелазак Златне Хорде на ислам почетком четрнаестог века довео је до отуђења од становништва. Успон Пољске и Литваније у петнаестом веку запечатио је судбину ове државе, у којој су се Монголи и Турци стопили у народ који се назива Татарима. Појавили су се татарски канати Казањ и Астрахан, као и канати на Криму и у Сибиру. Ханови Гираја на Криму су се борили против Русије све до осамнаестог века; кримски канат се тако показао као најдуготрајнији од бројних држава наследница Монголског царства.
Џингис-канов син Чагатај и његови потомци, који су владали Трансоксанијом и источним Туркистаном, дуго су се колебали између ислама и свог традиционалног паганизма. Тек почетком четрнаестог века ислам се потврдио, иако источни региони овог краљевства нису следили његов пример. Монголија је тако остала ван исламског света. Хулагу, син четвртог сина Џингис-кана, Толуија, успоставио је државу Илкханида у Ирану. Његови потомци су брзо били убеђени да прихвате иранску културу. Након што су се дуго колебали између будизма и хришћанства, коначно су се одлучили за ислам, религију своје земље домаћина. Газан Кан (1295–1304) се преобратио и створио законодавни законик у коме је традиционално право Монгола помирено са исламским прописима. Само неколико деценија након Газанове смрти, Илкханско царство, које је обухватало Иран, Ирак, Кавказ и Анадолију, распало се на ривалске мале државе које су се први пут ујединиле под Тимуром (1370–1405).
Тимур је био део породице која је тврдила да потиче од Џингис-кана. Од скромних почетака успео је да прикупи подршку великих монголско-турских племенских система распадајућег Монголског царства. Из своје базе у Трансоксанији, покренуо је кампање које су довеле до јужне Русије, Анадолије и Индије, са циљем да поново успостави Монголско царство. Међутим, ови подухвати са несразмерно великом војском били су по својој природи чисто харачке и пљачкашке акције које су донеле неописиву беду у опустошеним крајевима и резултирале губитком многих живота. Од њих је посебно патило хришћанско становништво. Иако су источне цркве такође претрпеле велике губитке кроз ислам, оне су до сада биле у стању да преживе и донекле чак доживе закаснели процват, као што је показала „сиријска ренесанса“. Али Тимурови походи задали су хришћанству у тим крајевима завршни ударац; на Блиском истоку су остали само мршави остаци некадашњег цветајућег црквеног живота, а у неким областима је потпуно угашен.
Тимур је умро баш када се спремао да започне поход на Кину. Он је поделио царство на своје синове и унуке. Жива исламска култура развила се у државама наследницама, посебно у источном Ирану и у Трансоксијани, где је сам Тимур већ окупио културну елиту у Самарканду. Ове државе наследнице су убрзо морале да уступе место већим структурама моћи. Тимурид Бабур (ум. 1530) склонио се у Индију и основао династију могулских царева, која је трајала до 1858. године и одиграла важну улогу у успостављању ислама у Индији.
0 $type={blogger}:
Постави коментар