Хиндуизам је индијска религија или дарма, религиозни и универзални поредак или начин живота којег се следбеници придржавају. Реч хиндуизам је егзоним, и док се хиндуизам назива најстаријом религијом на свету, такође је описана као санатана дарма (санскрит: सनातन धध буквално ''вечна дарма'') у модерној употреби, засновано на веровању да њено порекло лежи изван људске историје, као што је откривено у хиндуистичким текстовима.Други ендоним за хиндуизам је Ваидика дарма.
Хиндуизам подразумева различите системе мишљења, обележене низом заједничких концепата који расправљају о теологији, митологији, између осталих тема, у текстуалним изворима. Главне хиндуистичке деноминације су ваишнавизам, шаивизам, шактизам и традиција смартизма. Шест астика школа хиндуистичке филозофије, које признају ауторитет Веда, су: санкја, јога, њаја, ваишешика, миманса и веданта. Хиндуистички текстови су класификовани у Шрути („чуо“) и Смрти („запамћено“). Главни хиндуистички списи су Веде, Упанишаде, Пуране, Махабхарата, Рамајана и Агаме. Истакнуте теме у хиндуистичким веровањима укључују карму (деловање, намеру и последице) и четири Пурушарте, праве циљеве људског живота, наиме: дарма (етика/дужности), арта (просперитет/рад), кама (жеље/страсти) и мокша (ослобођење/слобода од страсти и циклуса смрти и поновног рађања). Хинду религиозне праксе укључују преданост (бакти), обожавање (пуђа), жртвене обреде (јађња) и медитацију (дјана) и јогу.
Док пуранска хронологија представља генеалогију хиљадама година, почевши од ведских ришија, научници сматрају хиндуизам спојем или синтезом браманске ортопраксије са различитим индијским културама, које имају различите корене и немају одређеног оснивача. Ова хиндуистичка синтеза се појавила након ведског периода, између око 500–200 п.н.е. и око 300. н.е., у периоду друге урбанизације и раног класичног периода хиндуизма када су настали епови и прве Пуране. Доживео је процват у средњем веку, са опадањем будизма у Индији. Од 19. века, савремени хиндуизам, под утицајем западне културе, такође има велику привлачност за запад, посебно у популаризацији јоге и разних секти као што су трансцендентална медитација и покрет Харе Кришна.
Хиндуизам је трећа по величини светска религија, са више од 1,20 милијарди следбеника, или втше од 15% глобалне популације, познатије као Хиндуси. То је најраспрострањенија вера у Индији, Непалу, Маурицијусу и на Балију у Индонезији. Значајан број хиндуистичких заједница налази се у другим земљама јужне Азије, у југоисточној Азији, на Карибима, Блиском истоку, Северној Америци, Европи, Океанији, Африци и другим регионима.
Етимологија
Реч Хинду је егзоним, и потиче од санскритског корена Синду, за који се верује да је име реке Инд у северозападном делу индијског потконтинента.
Протоиранска промена звука *с > х догодила се између 850. и 600. пре нове ере, према Аску Парполи. Према Гавину Флуду, „Прави термин Хинду се први пут јавља као персијски географски термин за људе који су живели иза реке Инд (санскрит: Синду)“, тачније у Даријевом натпису из 6. века пре нове ере (550–486 п.н.е.). Термин Хинду у овим древним записима је географски појам и није се односио на религију. Тапар наводи да се реч Хинду налази као хептахинду у Авести – што је еквивалент Ригведском сапта синду, док се хндстн (изговара се Хиндустан) налази на сасанидском натпису из 3. века н.е., а оба се односе на делове северозападне јужне Азије. У арапским текстовима, ал-Хинд се односио на земљу иза Инда и стога су сви људи у тој земљи били Хиндуси. Сам овај арапски термин је преузет из предисламског персијског израза Хинду. До 13. века, Хиндустан се појавио као популарно алтернативно име Индије, што значи "земља Хиндуса".
Међу најранијим познатим записима о 'хиндуистима' са конотацијама религије могу бити у кинеском тексту из 7. века нове ере, Запис западних региона од Сјуанзанга, и персијском тексту из 14. века Футуху'с-салатин од Абд ал-Малика Исамија. Неки бенгалски гаудија ваишнавски текстови из 16-18. века помињу хинду и хиндуску дарму да би се разликовали од муслимана без позитивног дефинисања ових појмова. У 18. веку, европски трговци и колонисти почели су да називају следбенике индијских религија заједно као Хиндусе. Употреба израза „хиндуизам“ за описивање збирке пракси и веровања је прилично скорашња конструкција. Термин хиндуизам први је употребио Раџа Рам Мохан Рој 1816–1817. До 1840-их, израз „хиндуизам“ користили су они Индијци који су се противили британском колонијализму, и који су желели да се разликују од муслимана и хришћана. Пре него што су Британци почели да категоришу заједнице стриктно према религији, Индијци се углавном нису дефинисали искључиво кроз своја верска уверења; уместо тога, идентитети су у великој мери сегментирани на основу локалитета, језика, варне, ђати, занимања и секте.
Дефиниције
„Хиндуизам“ је кровни термин, који се односи на широк спектар понекад супротних и често конкурентских традиција. Термин „хиндуизам“ је скован у западној етнографији у 18. веку и односи се на фузију, или синтезу, различитих индијских култура и традиција, са различитим коренима и без оснивача. Ова хиндуистичка синтеза се појавила након ведског периода, између 500–200 п.н.е. и 300. н.е., у периоду друге урбанизације и раног класичног периода хиндуизма, када су настали епови и прве Пуране. Доживео је процват у средњем веку, са опадањем будизма у Индији. Варијације хиндуизма у веровању и широк спектар традиција отежавају дефинисање као религију према традиционалним западним схватањима.
Хиндуизам укључује разноврсност идеја о духовности и традицијама; Хиндуси могу бити политеистички, пантеистички, панентеистички, пандеистички, хенотеистички, монотеистички, монистички, агностички, атеистички или хуманистички. Према Махатми Гандију, „човек можда не верује у Бога а још увек себе назива Хиндусом“. Према Венди Донигер, „идеје о свим главним питањима вере и начина живота – вегетаријанство, ненасиље, вера у поновно рођење, чак и касте – су предмет дебате, а не догме.“
Због широког спектра традиција и идеја које покрива термин хиндуизам, тешко је доћи до свеобухватне дефиниције. Религија „пркоси нашој жељи да је дефинишемо и категоришемо“. Хиндуизам је различито дефинисан као религија, религиозна традиција, скуп верских уверења и „начин живота“. Са западне лексичке тачке гледишта, хиндуизам се, као и друге вере, прикладно назива религијом. У Индији се преферира термин дарма, који је шири од западног појма „религија“.
Проучавање Индије и њених култура и религија, као и дефиниција "хиндуизма", обликовани су интересима колонијализма и западним схватањима религије. Од 1990-их, ти утицаји и њихови исходи били су тема дебате међу научницима хиндуизма, и такође су их преузели критичари западног погледа на Индију.
Типологија
Хиндуизам као што је уобичајено познато може се поделити на бројне главне струје. Од историјске поделе на шест даршана (филозофија), две школе, Веданта и Јога, су тренутно најистакнутије. Шест астика школа хиндуистичке филозофије, које признају ауторитет Веда су: санкхја, јога, њаиа, ваишешика, миманса и веданта.
Класификоване према примарним божанствима, четири главне модерне хиндуистичке струје су шаивизам (Шива), ваишнавизам (Вишну), шактизам (Деви) и смартизам (пет божанстава третираних као једнака). Хиндуизам такође прихвата бројна божанска бића, при чему многи хиндуисти сматрају да су божанства аспекти или манифестације једне безличне апсолутне или крајње стварности или Бога, док неки хиндуисти сматрају да одређено божанство представља врховна и различита божанства која су ниже манифестације овог врховног. Друге значајне карактеристике укључују веровање у постојање атмана (сопства), реинкарнацију нечијег атмана и карме, као и веру у дарму (дужности, права, законе, понашање, врлине и исправан начин живота), иако варијације постоје, а неки не следе ова веровања.
Џун Мекданијел (2007) класификује хиндуизам у шест главних врста и бројне мање врсте, како би разумео изражавање емоција међу Хиндусима. Главне врсте, према Мекданијелу, су народни хиндуизам, заснован на локалним традицијама и култовима локалних божанстава и најстарији је, неписани систем; ведски хиндуизам заснован на најранијим слојевима Веда, који се може пратити до 2. миленијума пре нове ере; ведантски хиндуизам заснован на филозофији Упанишада, укључујући Адваита Веданту, наглашавајући знање и мудрост; јогијски хиндуизам, који прати текст Патанђалијевих јога сутри наглашавајући интроспективну свесност; дармички хиндуизам или „свакодневни морал“, за који Мекданијел наводи да је стереотипан у неким књигама као „једини облик хиндуистичке религије са веровањем у карму, краве и касту“; и бакти или девоцијски хиндуизам, где су интензивне емоције детаљно укључене у потрагу за духовним.
Мајклс разликује три хиндуистичке религије и четири облика хиндуистичке религиозности. Три хиндуистичке религије су „браманско-санскритички хиндуизам“, „народне религије и племенске религије“ и „основане религије“. Четири облика хиндуистичке религиозности су класична „карма-марга“, ђњана-марга, бакти-марга и „хероизам“, који је укорењен у милитаристичким традицијама. Ове милитаристичке традиције укључују рамаизам (обожавање хероја епске књижевности, Раме, где се верује да је он инкарнација Вишнуа) и делови политичког хиндуизма. „Хероизам“ се такође назива вирђа-марга. Према Мајклсу, један од девет хиндуиста по рођењу припада једном или оба типа браманско-санскритичког хиндуизма и народне религије, било да је практикује или не практикује. Он већину Хиндуса класификује као припаднике једне од „основаних религија“ као што су ваишнавизам и шаивизам који су фокусирани на мокшу и често де-наглашавају брамански свештенички ауторитет, али ипак укључују ритуалну граматику браманско-санскритичког хиндуизма. Он укључује међу „основане религије“ будизам, џаинизам, сикизам који су сада различите религије, синкретичке покрете као што су Брамо Самађ и Теозофско друштво, као и разне „гуру-изме“ и нове религиозне покрете као што је Махариши Махеш Јоги и Међународно друштво за свесност Кришне.
Инден наводи да је покушај да се хиндуизам класификује по типологији започео у царским временима, када су прозелитистички мисионари и колонијални званичници покушавали да разумеју и прикажу хиндуизам из својих интереса. Хиндуизам се тумачио као да не произилази из разума духа, већ из фантазије и креативне имагинације, не концептуалног већ симболичког, не етичког већ емотивног, не рационалног или духовног, већ когнитивног мистицизма. Овај стереотип је следио и уклапао се, наводи Инден, са императивима тог доба, дајући морално оправдање за колонијални пројекат. Од племенског анимизма до будизма, све је подведено као део хиндуизма. Рани извештаји постављају традицију и научне премисе за типологију хиндуизма, као и главне претпоставке и погрешне претпоставке које су биле у основи индологије. Хиндуизам, према Индену, није био ни оно за шта су га империјални религиозни стереотипи сматрали, нити је прикладно изједначити хиндуизам са само монистичким пантеизмом и филозофским идеализмом Адваита Веданте.
Неки академици сугеришу да се хиндуизам може посматрати као категорија са „нејасним ивицама“, а не као добро дефинисан и крут ентитет. Неки облици религиозног изражавања су централни за хиндуизам, а други, иако нису централни, и даље остају унутар категорије. На основу ове идеје Габријела Ејхингер Феро-Луци је развила 'приступ теорије прототипа' дефиницији хиндуизма.
Санатана Дарма
За његове присталице, хиндуизам је традиционални начин живота. Многи практичари називају "ортодоксни" облик хиндуизма Санатана Дарма, "вечни закон" или "вечни пут". Хиндуси сматрају да је хиндуизам стар хиљадама година. Пуранска хронологија, како је испричана у Махабхарати, Рамајани и Пуранама, предвиђа временску линију догађаја везаних за хиндуизам који почињу много пре 3000. године пре нове ере. Реч дарма се овде користи да означава религију сличну савременим индоаријским језицима, а не њено оригинално санскритско значење. Сви аспекти хиндуистичког живота, наиме стицање богатства (артха), испуњење жеља (кама) и постизање ослобођења (мокша), овде се посматрају као део „дарме“, која обухвата „прави начин живота“ и вечни склад принципа у њиховом испуњавању. Употреба термина Санатана Дарма за хиндуизам је модерна употреба, заснована на веровању да порекло хиндуизма лежи изван људске историје, као што је откривено у хиндуистичким текстовима.
Санатана Дарма се односи на „безвремени, вечни скуп истина“ и тако Хиндуси гледају на порекло своје религије. На то се гледа као на оне вечне истине и традиције са пореклом изван људске историје, истине божански откривене (Шрути) у Ведама – најстаријем светском спису. За многе хиндуисте, хиндуизам је традиција која се може пратити барем до древног ведског доба. Западни термин "религија" у мери у којој значи "догма и институција која се може пратити до једног оснивача" је неприкладан за њихову традицију, наводи Хечер.
Санатана Дарма се историјски односила на „вечне“ дужности религиозно одређене у хиндуизму, дужности као што су поштење, уздржавање од повреде живих бића (ахимса), чистоћа, добра воља, милосрђе, стрпљење, стрпљивост, самоограничење, великодушност и аскетизам. Ове дужности су се примењивале без обзира на класу, касту или секту хиндуиста, и биле су у супротности сасвадармом, нечијом „сопственом дужношћу“, у складу са нечијом класом или кастом (варна) и животним стадијем (пурушартха). Последњих година, овај термин су користили хиндуистички лидери, реформатори и националисти за означавање хиндуизма. Санатана дарма је постала синоним за "вечну" истину и учења хиндуизма, која превазилазе историју и која су "непроменљива, недељива и на крају несекташка".
Ваидика Дарма
Неки су хиндуизам називали Ваидика дармом. Реч 'Ваидика' на санскриту значи 'изведена из Веде или у складу са Ведом' или 'повезана са Ведом'. Традиционални научници су користили термине Ваидика и Аваидика, они који прихватају Веде као извор ауторитативног знања и они који не прихватају, да би разликовали различите индијске школе од џаинизма, будизма и чарваке. Према Клаусу Клостермајеру, термин Ваидика дарма је најраније самоименовање хиндуизма. Према Арвинду Шарми, историјски докази сугеришу да су „Хиндуси упућивали на своју религију термином ваидика дарма или њеном варијантом“ у 4. веку нове ере. Према Брајану К. Смиту, „најмање је спорно да ли термин Ваидика Дарма не може, уз одговарајуће уступке историјској, културној и идеолошкој специфичности, бити упоредив и преведен као „хиндуизам“ или „хиндуистичка религија“.
У сваком случају, многи хиндуистички верски извори виде особе или групе које сматрају неведским (и које одбацују ведску варнашрама – ортодоксност „касте и животне фазе“) као јеретике (пасанда/пакханда). На пример, Бхагавата Пурана сматра да су будисти, џаини, као и неке групе шаива, као што су пашупате и капалини, пасанде (јеретици).
Према Алексису Сандерсону, рани текстови на санскриту разликују вајдику, ваишнавску, шаивску, шакта, сауру, будистичку и џаинску традицију. Међутим, индијски консензус из касног 1. миленијума нове ере „заиста је дошао до концептуализације сложеног ентитета који одговара хиндуизму за разлику од будизма и џаинизма, искључујући само одређене облике антиномске Шакта-Шаиве“ из свог окриља. Неки у Миманса школи хиндуистичке филозофије сматрали су да су Агаме као што је Панчаратрика неважеће јер нису у складу са Ведама. Неки кашмирски научници су одбацили езотеричне тантричке традиције као део Ваидика дарме. Аскетска традиција Атимарга шаивизма, која датира око 500. године нове ере, довела је у питање оквир Ваидике и инсистирала да су њихове Агаме и праксе не само валидне, већ су и супериорније од оних Ваидика. Међутим, додаје Сандерсон, ова шаивска аскетска традиција је себе сматрала истински верном ведској традицији и „једногласно је сматрала да су Шрути и Смрити браманизма универзално и јединствено важећи у својој сопственој сфери, [...] и да су као такве [Веде] једино човеково средство ваљаног знања [...]“.
Термин Ваидика дарма означава кодекс праксе који је „заснован на Ведама“, али је нејасно шта „засновано на Ведама“ заиста подразумева, наводи Џулијус Липнер. Ваидика дарма или „ведски начин живота“, наводи Липнер, не значи „хиндуизам је нужно религиозан“ или да хиндуисти имају универзално прихваћено „конвенционално или институционално значење“ за тај термин. За многе је то исто толико културни појам. Многи хиндуисти немају копију Веда нити су икада видели или лично читали делове Веда, као што би хришћани могли гледати на Библију или муслимани на Куран. Ипак, наводи Липнер, „ово не значи да се њихова целокупна животна оријентација [Хиндуса] не може пратити у Ведама или да на неки начин не произилази из ње“.
Иако многи религиозни Хиндуси имплицитно признају ауторитет Веда, ово признање често није „ништа друго до изјава да неко себе [или себе] сматра хиндуистом“, и „већина Индијаца данас говори наизуст Веде и не обазиру се на садржај текста“. Неки хиндуисти оспоравају ауторитет Веда, чиме имплицитно признају њихов значај за историју хиндуизма, наводи Липнер.
Правна дефиниција
Бал Гангадар Тилак је дао следећу дефиницију у Гити Рахасја (1915): „Прихватање Веда са поштовањем; препознавање чињенице да су средства или путеви за спасење различити; и схватање истине да је број богова које треба обожавати велики". Индијски Врховни суд ју је цитирао 1966. и поново 1995. године, „као адекватну и задовољавајућу дефиницију,” и она је, према Донигеру, „још увек важећа правна дефиниција хиндуизма."
Разноликост и јединство
Разноликост
Хиндуистичка веровања су огромна и разнолика, па се хиндуизам често назива породицом религија, а не једном религијом. Унутар сваке религије у овој породици религија, постоје различите теологије, праксе и свети текстови. Хиндуизам нема „јединствени систем веровања кодиран у декларацији вере или вероисповедања“, већ је пре кровни термин који обухвата мноштво религиозних феномена Индије. Према Врховном суду Индије,
За разлику од других религија у свету, хиндуистичка религија не полаже право ни на једног пророка, не обожава једног Бога, не верује у један филозофски концепт, не прати један чин верских обреда или представа; у ствари, не задовољава традиционалне карактеристике религије или вероисповедања. То је начин живота и ништа више“.
Део проблема са јединственом дефиницијом појма хиндуизам је чињеница да хиндуизам нема оснивача. То је синтеза различитих традиција, „браманске ортопраксије, традиције одрицања и популарних или локалних традиција“.
Теизам је такође тешко користити као обједињујућу доктрину за хиндуизам, јер док неке хиндуистичке филозофије постулирају теистичку онтологију стварања, други хиндуисти јесу или су били атеисти.
Осећај јединства
Упркос разликама, постоји и осећај јединства. Већина хиндуистичких традиција поштује део религиозне или свете литературе, Веде, иако постоје изузеци. Ови текстови су подсетник на древно културно наслеђе и тачка поноса за Хиндусе, иако је Луј Рену изјавио да је „чак и у најправовернијим доменима поштовање Веда постало једноставно подизање шешира".
Халбфас наводи да, иако се шаивизам и ваишнавизам могу сматрати „самосталним религијским констелацијама“, постоји степен интеракције и референце између „теоретичара и књижевних представника“ сваке традиције који указује на присуство „ширег осећаја идентитета, осећаја кохерентности у заједничком контексту и укључености у заједнички оквир и хоризонт“.
Класични хиндуизам
Брамани су играли суштинску улогу у развоју пост-ведске хиндуистичке синтезе, ширећи ведску културу локалним заједницама и интегришући локалну религиозност у транс-регионалну браманску културу. У пост-Гупта периоду Веданта се развила у јужној Индији, где су ортодоксна браманска култура и хиндуистичка култура биле очуване, надовезујући се на древне ведске традиције, истовремено се „прилагођавајући вишеструким захтевима хиндуизма.“
Средњовековни развој
Појам заједничких именитеља за неколико религија и традиција Индије даље се развијао од 12. века н.е.. Лоренцен прати појаву „породичне сличности“, и оно што он назива „почецима средњовековног и модерног хиндуизма“ који се обликују, од око 300–600 н.е., са развојем раних Пурана, и континуитетом са ранијом ведском религијом. Лоренцен наводи да се успостављање хиндуистичког самоидентитета догодило „кроз процес међусобног самодефинисања са контрастним муслиманским Другим“. Према Лоренцену, ово „присуство Другог“ је неопходно да би се препознала „лабава породична сличност“ међу различитим традицијама и школама.
Према индологу Алексису Сандерсону, пре него што је ислам стигао у Индију, „санскритски извори су разликовали вајдику, ваишнавску, шаивску, шакта, сауру, будистичку и џаинску традицију, али нису имали назив који означава првих пет од њих као колективну целину преко и против будизма и џаинизма“. Ово одсуство формалног имена, наводи Сандерсон, не значи да одговарајући концепт хиндуизма није постојао. Крајем 1. миленијума нове ере појавио се концепт веровања и традиције који се разликују од будизма и џаинизма. Ова сложена традиција је прихватила у свом идентитету скоро све оно што је тренутно хиндуизам, осим одређених антиномијских тантричких покрета. Неки конзервативни мислиоци тог времена довели су у питање да ли су одређени текстови или праксе шаива, ваишнава и шакта у складу са Ведама, или су неважећи у целини. Тадашњи умерени, а касније и већина научника ортопракса, сложили су се да су, иако постоје неке варијације, основа њихових веровања, ритуална граматика, духовне премисе и сотириологије били исти. „Овај осећај већег јединства“, наводи Сандерсон, „назван је хиндуизмом“.
Према Николсону, већ између 12. и 16. века „поједини мислиоци су почели да третирају као јединствену целину различита филозофска учења Упанишада, епова, Пурана и школа познатих ретроспективно као 'шест система' (садаршана) главног тока Хинду филозофије.“ Тенденцију „замагљивања филозофских разлика“ је такође приметио Микел Берли. Хакер је ово назвао „инклузивизмом“, а Мајклс говори о „навици идентификације“. Лоренцен лоцира порекло посебног хиндуистичког идентитета у интеракцији између муслимана и хиндуиста, и процесу „међусобног самодефинисања са контрастним муслиманским другим“, који је започео много пре 1800. године. Михаелс напомиње:
Као супротстављање исламској надмоћи и као део континуираног процеса регионализације, две религијске иновације су се развиле у хиндуистичким религијама: формирање секти и историзација која је претходила каснијем национализму... [Свеци] и понекад милитантни вође секти, као што су као марати песник Тукарам (1609–1649) и Рамдас (1608–1681), артикулисали су идеје у којима су величали хиндуизам и прошлост. Брамани су такође производили све више историјских текстова, посебно хвалоспева и хроника светих места (Махатмије), или су развили рефлексивну страст за прикупљањем и састављањем обимних збирки цитата о различитим темама.
Колонијални погледи
Појам и извештаје о „хиндуизму“ као „јединственој светској верској традицији“ такође су популаризовали прозелитистички мисионари из 19. века и европски индолози, улоге које је понекад обављала иста особа, која се ослањала на текстове које су сачували брамани (свештеници) за њихове информације о индијским религијама и анимистичка запажања за која су мисионари оријенталисти претпоставили да је хиндуизам. Ови извештаји су утицали на перцепцију о хиндуизму. Научници као што је Пенингтон наводе да су колонијални полемички извештаји довели до измишљених стереотипа у којима је хиндуизам био само мистични паганизам посвећен служењу ђавола, док други научници наводе да су колонијалне конструкције утицале на веровање да су Веде, Бхагавад Гита, Манусмрити и такви текстови су били суштина хиндуистичке религиозности, а у модерном повезивању 'хиндуистичке доктрине' са школама Веданте (посебно Адваита Веданте) као парадигматског примера мистичне природе хиндуизма".Пенингтон, док се слаже да је проучавање хиндуизма као светске религије почело у колонијалној ери, не слаже се да је хиндуизам колонијални изум из европске ере. Он наводи да је заједничка теологија, заједничка ритуална граматика и начин живота оних који себе идентификују као заједничку теологију, заједничку ритуалну граматику и начин живота. Хиндуизам се може пратити до античких времена.
Хиндуски модернизам и неоведанта
Сва религија је садржана у Веданти, односно у три стадијума филозофије Веданте, Дваита, Вишиштадваита и Адваита; један долази за другим. То су три стадијума духовног раста човека. Свака је неопходна. Ово је суштински део религије: Веданта, примењена на различите етничке обичаје и вероисповести Индије, је хиндуизам.
— Свами Вивекананда
Овај инклузивизам је даље развијен у 19. и 20. веку од стране хиндуистичких реформских покрета и неоведанте, и постао је карактеристичан за савремени хиндуизам.
Почевши од 19. века, индијски модернисти су поново потврдили хиндуизам као главно богатство индијске цивилизације, док су у међувремену „прочистили“ хиндуизам од његових тантричких елемената и уздигли ведске елементе. Западни стереотипи су преокренути, наглашавајући универзалне аспекте и уводећи модерне приступе друштвеним проблемима. Овај приступ је имао велику привлачност, не само у Индији, већ и на западу. Главни представници „хинду модернизма“ су Рам Мохан Рој, Свами Вивекананда, Сарвепали Радакришнан и Махатма Ганди.
Раџа Раммохан Рој је познат као отац хиндуистичке ренесансе. Имао је велики утицај на Свамија Вивекананду, који је, према Флуду, био „лик од велике важности у развоју модерног хиндуистичког саморазумевања и у формулисању западног погледа на хиндуизам“. Централно у његовој филозофији је идеја да божанско постоји у свим бићима, да сва људска бића могу постићи сједињење са овим „урођеним божанством“, и да ће гледање на ово божанско као на суштину других допринети љубави и друштвеној хармонији. Према Вивекананди, постоји суштинско јединство хиндуизма, које лежи у основи разноликости његових многих облика. Према Флуду, Вивеканандина визија хиндуизма „је опште прихваћена од стране већине хиндуиста средње класе који говоре енглески данас“. Сарвепали Радакришнан је настојао да помири западни рационализам са хиндуизмом, „представљајући хиндуизам као суштински рационалистичко и хуманистичко религиозно искуство“.
Овај „глобални хиндуизам“ има светску привлачност, превазилази националне границе и, према Флуду, „постаје светска религија поред хришћанства, ислама и будизма“, како за заједнице хиндуистичке дијаспоре тако и за западњаке које привлаче незападне културе и религије. Истиче универзалне духовне вредности као што су социјална правда, мир и „духовни преображај човечанства“. Делимично се развио због „ре-културације“, у којем су елементи хиндуистичке културе извезени на Запад, где су стекли популарност, и као последица тога стекли већу популарност у Индији. Ова глобализација хиндуистичке културе донела је „Западу учења која су постала важна културна снага у западним друштвима, а која су заузврат постала важна културна сила у Индији, месту њиховог порекла“.
Модерна Индија и свет
Хиндутва покрет се опширно залагао за јединство хиндуизма, одбацујући разлике и посматрајући Индију као хиндуистичку земљу од давнина. Постоје и претпоставке о политичкој доминацији хиндуистичког национализма у Индији, такође познатог као 'Нео-Хиндутва'. Такође је дошло до повећања превласти Хиндутве у Непалу, слично као у Индији. Обим хиндуизма се такође повећава у другим деловима света, због културних утицаја као што су јога и Харе Кришна покрет и многих мисионарских организација, посебно Искцон-а, а то је такође последица миграције индијских хиндуиста у друге нације света. Хиндуизам брзо расте у многим западним нацијама и у неким афричким нацијама.
Главне традиције
Деноминације
Хиндуизам нема централни доктринарни ауторитет и многи хиндуисти који практикују веру не тврде да припадају некој одређеној деноминацији или традицији. Четири главне деноминације се, међутим, користе у научним студијама: шаивизам, шактизам, смартизам и ваишнавизам. Ове деноминације се првенствено разликују по централном божанству које се обожава, традицијама и сотириолошком погледу. Деноминације хиндуизма, наводи Липнер, нису сличне онима које се налазе у главним светским религијама, јер су хиндуистичке деноминације нејасне са појединцима који практикују више од једне, и он предлаже термин „хиндуистички полицентризам“.
Нема доступних пописних података о демографској историји или трендовима за традиције унутар хиндуизма. Процене варирају у зависности од релативног броја присталица у различитим традицијама хиндуизма. Према процени Џонсона и Грима из 2010. године, традиција ваишнавизма је највећа група са око 641 милиона или 67,6% Хиндуса, затим следи шаивизам са 252 милиона или 26,6%, шактизам са 30 милиона или 3,2% и друге традиције укључујући нео- Хиндуизам и реформски хиндуизам са 25 милиона или 2,6%. Насупрот томе, према Џонсу и Рајану, шаивизам је највећа традиција хиндуизма.
Ваишнавизам је верска традиција предања која обожава Вишнуа и његове аватаре, посебно Кришну и Раму. Присталице ове секте су генерално не-аскете, монаси, оријентисани на догађаје у заједници и праксе преданости инспирисане „интимним, радосним, разиграним“ Кришном и другим Вишну аватарима. Ове праксе понекад укључују плес у заједници, певање киртана и бхађана, уз звук и музику за које неки верују да имају медитативне и духовне моћи. Храмско богослужење и фестивали су обично разрађени у ваишнавизму. Бхагавад Гита и Рамајана, заједно са Пуранама оријентисаним на Вишнуа, пружају њене теистичке основе.
Шаивизам је традиција која се фокусира на Шиву. Шаиве више привлачи аскетски индивидуализам, и он има неколико под-школа. Њихове праксе укључују девоционализам у бакти стилу, али њихова веровања нагињу недуалним, монистичким школама хиндуизма као што су Адваита и Раџа јога. Неке шаиве обожавају у храмовима, док други наглашавају јогу, настојећи да буду једно са Шивом у себи. Аватари су неуобичајени, а неки шаиве визуализују бога као пола мушкарца, пола жену, као фузију мушког и женског принципа (Арданаришвара). Шаивизам је повезан са шактизмом, где се Шакти види као Шивина супруга. Прославе заједнице укључују фестивале и учешће, са ваишнавама, у ходочашћима као што је Кумб Мела. Шаивизам се чешће практикује на северу Хималаја од Кашмира до Непала, и у јужној Индији.
Шактизам се фокусира на обожавање богиње Шакти или Деви као космичке мајке, и посебно је уобичајен у североисточним и источним државама Индије, као што су Асам и Бенгал. Деви је приказана као у нежнијим облицима као Парвати, супруга Шиве; или, као жестоке богиње ратнице попут Кали и Дурге. Следбеници шактизма препознају Шакти као моћ која лежи у основи мушког принципа. Шактизам је такође повезан са праксама Тантре. Прославе заједнице укључују фестивале, од којих неки укључују процесије и урањање идола у море или друге водене површине.
Смартизам усредсређује своје обожавање истовремено на сва главна хиндуистичка божанства: Шиву, Вишну, Шакти, Ганешу, Сурју и Сканду. Традиција смартизма се развила током (раног) класичног периода хиндуизма око почетка наше ере, када је хиндуизам настао из интеракције између браманизма и локалних традиција. Традиција смартизма је усклађена са Адваита Ведантом и сматра Адја Шанкару својим оснивачем или реформатором, који је обожавање Бога-са-атрибутима (сагуна Браман) сматрао путовањем ка коначном остварењу Бога-без-атрибута (ниргуна Браман, Атман, самоспознаја). Термин смартизам је изведен из Смрити текстова хиндуизма, што значи оне који се сећају традиције у текстовима. Ова хиндуистичка секта практикује филозофску ђњана јогу, проучавање Светог писма, рефлексију, медитативни пут тражећи разумевање јединства Сопства са Богом.
Етничке припадности
Хиндуизам је традиционално мулти- или полиетничка религија. На индијском потконтиненту је распрострањен међу многим индоаријским, дравидским и другим јужноазијским етничким групама, на пример, народом Меитеи (тибето-бурманска етничка припадност у североисточној индијској држави Манипур).
Поред тога, у антици и средњем веку, хиндуизам је био државна религија у многим индијским краљевствима Азије, Велике Индије – од Авганистана (Кабула) на западу и укључујући скоро целу југоисточну Азију на истоку (Камбоџа, Вијетнам, Индонезија, делимично Филипини) – и тек у 15. веку је скоро свуда замењен будизмом и исламом, осим неколико још увек хиндуистичких мањих аустронезијских етничких група, као што су Балинежани и Тенгерези у Индонезији, и Чами у Вијетнаму. Такође, мала заједница авганистанских Паштуна који су мигрирали у Индију након поделе остаје привржена хиндуизму.
Индоаријевски народ Калаша у Пакистану традиционално практикује аутохтону религију коју неки аутори окарактеришу као облик древног хиндуизма.
У Гани има много нових етничких Ганаца хиндуиста, који су прешли у хиндуизам захваљујући делима Свамија Ганананде Сарасватија и хиндуистичког манастира Африке. Од почетка 20. века, од стране Баба Премананда Баратија (1858–1914), Свами Вивекананде, А. Ч. Бактиведанта Свами Прабупаде и других мисионара, хиндуизам је добио одређену дистрибуцију међу западним народима.
Свети списи
Древни свети списи хиндуизма су на санскриту. Ови текстови су класификовани у два: Шрути и Смрити. Шрути је апаурушеја, „није створена од човека“, већ је откривена ришијима (видовњацима) и сматра се да има највиши ауторитет, док су Смрити створени од човека и имају секундарни ауторитет. Они су два највиша извора дарме, а друга два су Систа Ачара/Садачара (понашање племенитих људи) и коначно Атма тусти („оно што је угодно некоме“).
Хиндуистички списи су се састављали, памтили и преносили усмено, кроз генерације, много векова пре него што су записани. Током много векова, мудраци су усавршавали учења и проширили Шрути и Смрити, као и развили Шастре са епистемолошким и метафизичким теоријама шест класичних школа хиндуизма.
Шрути (дословно оно што се чује) се првенствено односи на Веде, које чине најранији запис хиндуистичких списа, и сматрају се вечним истинама откривеним древним мудрацима (ришијима). Постоје четири Веде – Ригведа, Самаведа, Јађурведа и Атарваведа. Свака Веда је поткласификована у четири главна типа текста – Самхите (мантре и благослови), Арањаке (текст о ритуалима, церемонијама, жртвама и симболичким жртвама), Брамане (коментари ритуала, церемонија и жртава) и Упанишаде (текст који говори о медитацији, филозофији и духовном знању). Прва два дела Веда су касније названа Кармаканда (ритуалистички део), док последња два чине Ђњанаканда (део знања, који говори о духовном увиду и филозофским учењима).
Упанишаде су темељ хиндуистичке филозофске мисли и дубоко су утицале на различите традиције. Од Шрутија (ведски корпус), саме Упанишаде су веома утицајне међу Хиндусима, које се сматрају светим списима par excellence хиндуизма, а њихове централне идеје су наставиле да утичу на његове мисли и традиције. Сарвепали Радакришнан наводи да су Упанишаде играле доминантну улогу још од свог појављивања. У хиндуизму постоји 108 Муктика Упанишада, од којих научници различито сматрају да су између 10 и 13 Главне Упанишаде.
Најзначајније Смрити („запамћени“) су хиндуистички епови и Пурана. Епови се састоје од Махабхарате и Рамајане. Бхагавад Гита је саставни део Махабхарате и један од најпопуларнијих светих текстова хиндуизма. Понекад се назива и Гитопанишада, а затим се ставља у категорију шрути („чуо“), будући да је по садржају упанишадска. Пуране, које су почеле да се састављају од око 300. н.е. надаље, садрже опсежне митологије и централне су у дистрибуцији уобичајених тема хиндуизма кроз живописне наративе. Јога сутре су класични текст за традицију хиндуистичке јоге, који је поново постао популаран у 20. веку.
Од 19. века индијски модернисти поново потврђују 'аријевско порекло' хиндуизма, "прочишћавајући" хиндуизам од његових тантричких елемената и уздижући ведске елементе. Хинду модернисти попут Вивекананде виде Веде као законе духовног света, који би и даље постојали чак и да нису откривени мудрацима.
Тантре су религиозни списи који дају важност женској енергији божанства која у свом персонификованом облику има и нежан и жесток облик. У тантричкој традицији, Рада, Парвати, Дурга и Кали се обожавају симболички, као и у својим персонификованим облицима. Агаме у Тантри се односе на ауторитативне списе или учења Шиве ка Шакти, док се Нигаме односе на Веде и учења Шакти ка Шиви. У агамским школама хиндуизма, ведска литература и Агаме су подједнако меродавни.
Веровања
Истакнуте теме у хиндуистичким веровањима укључују (али нису ограничене на) Дарму (етика/дужности), самсару (наставак циклуса запетљаности у страстима и резултирајућег рођења, живота, смрти и поновног рађања), карму (деловање, намера и последице ), мокшу (ослобађање од везаности и самсара) и разне јоге (путеви или праксе). Међутим, не налазе се све ове теме међу различитим системима хиндуистичких веровања. Веровања у мокшу или самсару одсутна су у одређеним хиндуистичким веровањима, а такође су била одсутна међу раним облицима хиндуизма, који је био карактерисан веровањем у загробни живот, а трагови тога се још увек налазе међу различитим хиндуистичким веровањима, као што је Шрада (ритуал који неко изводи да би одао почаст својим питрсима, духовима преминулих предака, посебно својим мртвим родитељима). Обожавање предака је некада чинило саставни део хиндуистичких веровања и данас се још увек налази као важан елемент у различитим струјама народног хиндуизма.
Пурушарте
Пурушарте се односе на циљеве људског живота. Класична хиндуистичка мисао прихвата четири исправна циља људског живота, позната као Пурусартхас – Дарма, Арта, Кама и Мокша.
Дарма (моралне дужности, праведност, етика)
Дарма се сматра најважнијим циљем људског бића у хиндуизму. Концепт дарме укључује понашања за која се сматра да су у складу са рта, поретком који чини живот и универзум могућим,и укључује дужности, права, законе, понашање, врлине и „исправан начин живљења“. Хинду дарма укључује верске дужности, морална права и дужности сваког појединца, као и понашања која омогућавају друштвени поредак, исправно понашање и она која су врлина. Дарма је оно што сва постојећа бића морају прихватити и поштовати да би одржала хармонију и ред у свету. То је тежња и извршавање своје природе и истинског позива, играјући тако своју улогу у космичком концерту. Брихадарањака Упанишада то наводи као:
Ништа није више од Дарме. Слабији побеђује јаче Дармом, као над краљем. Заиста да је Дарма Истина (Сатја); Стога, када човек говори Истину, они кажу: „Он говори Дарму“; и ако говори Дарму, они кажу: "Он говори Истину!" Јер обоје су једно.
— Брихадарањака Упанишад, 1.4.xiv
У Махабхарати, Кришна дефинише дарму као подржавање и овоземаљских и оностраних послова. (Мбх 12.110.11). Реч Санатана значи вечна, вишегодишња или заувек; тако, Санатана Дарма означава да је то дарма која нема ни почетак ни крај.
Арта (средства или ресурси потребни за испуњен живот)
Арта је врлина потрага за средствима, ресурсима, имовином или средствима за живот, у сврху испуњавања обавеза, економског просперитета и испуњења живота. То укључује политички живот, дипломатију и материјално благостање. Арта концепт укључује сва „средства за живот“, активности и ресурсе који омогућавају да се нађе у стању у којем жели да буде, богатство, каријеру и финансијску сигурност. Правилна потрага за артом сматра се важним циљем људског живота у хиндуизму.
Централна премиса хиндуистичке филозофије је да свака особа треба да живи радостан, пријатан и испуњен живот, где се потребе сваке особе признају и испуњавају. Потребе особе могу бити испуњене само када су на располагању довољна средства. Арта се, дакле, најбоље описује као потрага за средствима неопходним за радостан, пријатан и испуњен живот.
Кама (чулно, емоционално и естетско задовољство)
Кама (санскрит, пали: काम) значи жеља, жеља, страст, чежња и задовољство чула, естетско уживање у животу, наклоност и љубав, са или без сексуалних конотација.
У савременој индијској књижевности кама се често користи за означавање сексуалне жеље, али у древној индијској књижевности кама је експанзивна и укључује било коју врсту уживања и задовољства, као што је задовољство које потиче од уметности. Древни индијски еп Махабхарата описује каму као свако пријатно и пожељно искуство створено интеракцијом једног или више од пет чула са било чим повезаним са тим чулом, када је у складу са другим циљевима људског живота (дарма, арта и мокша).
У хиндуизму, кама се сматра суштинским и здравим циљем људског живота када се следи без жртвовања дарме, арте и мокше.
Мокша (ослобођење, слобода од патње)
Мокша (санскрит: मोकष) или мукти (санскрт: मकति) је крајњи, најважнији циљ у хиндуизму. Мокша је концепт повезан са ослобађањем од туге, патње, а за многе теистичке школе хиндуизма, ослобађањем од самсаре (циклус рођења-поновног рађања). Ослобађање од овог есхатолошког циклуса у загробном животу назива се мокша у теистичким школама хиндуизма.
Због веровања у хиндуизму да је Атман вечан, и концепта Пуруше (космичког сопства или космичке свести), смрт се може посматрати као безначајна у поређењу са вечним Атманом или Пурушом.
Различити погледи на природу мокше
Значење мокше се разликује међу различитим хиндуистичким школама мишљења.
Адваита Веданта сматра да по достизању мокше особа зна своју суштину, или сопство, да је чиста свест или свест сведока и идентификује је као идентичну Браману.
Следбеници дваита (дуалистичких) школа верују да су у загробном мокша стању индивидуалне есенције различите од Брамана, али бесконачно блиске, и да након постизања мокше очекују да проведу вечност у локи (небу).
Уопштено говорећи, у теистичким школама хиндуизма мокша се обично посматра као ослобођење од самсаре, док се за друге школе, као што је монистичка школа, мокша дешава током живота особе и представља психолошки концепт.
Према Дојчу, мокша је трансцендентална свест о савршеном стању бића, о самоспознаји, о слободи и о „спознаји целог универзума као Ја“. Мокша, када се посматра као психолошки концепт, сугерише Клаус Клостермајер, подразумева ослобађање од дотадашњих окованих способности, уклањање препрека неограниченом животу, омогућавајући особи да буде истинска личност у пуном смислу. Овај концепт претпоставља неискоришћени људски потенцијал креативности, саосећања и разумевања који је претходно био блокиран и искључен.
Због ових различитих погледа на природу мокше, ведантска школа ово раздваја на два погледа – Џиванмукти (ослобођење у овом животу) и Видехамукти (ослобођење након смрти).
Карма и самсара
Карма се дословно преводи као акција, рад или дело, и такође се односи на ведску теорију „моралног закона узрока и последице“. Теорија је комбинација (1) узрочности која може бити етичка или неетичка; (2) етичности, односно добри или лоши поступци имају последице; и (3) поновно рођење. Теорија карме се тумачи као објашњење садашњих околности појединца у односу на његове или њене поступке у прошлости. Ове радње и њихове последице могу бити у тренутном животу особе, или, према неким школама хиндуизма, у прошлим животима. Овај циклус рађања, живота, смрти и поновног рађања назива се самсара. Верује се да ослобађање од самсаре кроз мокшу обезбеђује трајну срећу и мир. Хиндуистички списи уче да је будућност и функција тренутног људског напора који произилази из слободне воље и прошлих људских поступака који одређују околности. Идеја реинкарнације, или самсара, се не помиње у раним слојевима историјских хиндуистичких текстова као што је Ригведа. Каснији слојеви Ригведе помињу идеје које сугеришу приступ идеји поновног рођења, према Ранадеу. Према Сајерсу, ови најранији слојеви хиндуистичке књижевности показују обожавање предака и обреде као што је шрада (нуђење хране прецима). Каснији ведски текстови као што су Арањаке и Упанишаде показују другачију сотириологију засновану на реинкарнацији, показују мало бриге о обредима предака и почињу да филозофски тумаче раније ритуале. Идеја реинкарнације и карме има корене у Упанишадама касног ведског периода, пре Буде и Махавире.
Концепт Бога
Хиндуизам је разнолик систем мишљења са широким спектром веровања; његов концепт Бога је сложен и зависи од сваког појединца и традиције и филозофије коју следи. Понекад се назива хенотеистичким (тј. укључује оданост једном богу уз прихватање постојања других), али сваки такав термин је претерано генерализовање.
Ко заиста зна?Ко ће то овде прогласити?Одакле је произведен? Одакле је ово стварање?Богови су дошли касније, са стварањем овог универзума.Ко онда зна одакле је настао?— Насадија Сукта, о пореклу универзума, Ригведа, 10:129–6
Насадија Сукта (Химна о стварању) Риг Веде је један од најранијих текстова који „демонстрира осећај метафизичке спекулације“ о томе шта је створило универзум, концепт бога(ова) и Једног, и да ли се чак зна како је настао универзум. Риг Веда на хенотеистички начин хвали разна божанства, ниједно супериорно или инфериорно. Химне се више пута односе на Једну Истину и Једну Коначну Реалност. „Једна истина“ ведске књижевности, у научним истраживањима модерног доба, тумачена је као монотеизам, монизам, као и као обожени Скривени принципи иза великих дешавања и процеса у природи.
Хиндуси верују да сва жива бића имају Ја. Ово истинско „Ја“ сваке особе се зове атман. Верује се да је Сопство вечно. Према монистичким/пантеистичким (недуалистичким) теологијама хиндуизма (као што је школа Адваита Веданта), овај Атман се не разликује од Брамана, врховног духа или Коначне Реалности. Циљ живота, према Адваита школи, јесте да се схвати да је нечије Ја идентично врховном Ја, да је врховно Ја присутно у свему и свакоме, сав живот је међусобно повезан и постоји јединство у целом животу. Дуалистичке школе (Дваита и Бакти) схватају Брамана као Врховно Биће одвојено од индивидуалних Сопстава. Они обожавају Врховно биће на различите начине као Вишну, Брама, Шива или Шакти, у зависности од секте. Бог се зове Ишвара, Бхагаван, Парамешвара, Дева или Деви, и ови изрази имају различита значења у различитим школама хиндуизма.
Хинду текстови прихватају политеистички оквир, али он се генерално концептуализује као божанска суштина или сјај који даје виталност и анимацију неживим природним супстанцама. У свему постоји божанско, у људима, животињама, дрвећу и рекама. Уочљиво је у приношењу рекама, дрвећу, оруђама за рад, животињама и птицама, излазећем сунцу, пријатељима и гостима, учитељима и родитељима. Божанско у њима је оно што сваког чини светим и достојним поштовања, а не да су они сами по себи свети. Ова перцепција божанства која се манифестује у свим стварима, како то виде Бутимер и Валин, чини ведске основе хиндуизма прилично различитим од анимизма, у којем су све ствари саме по себи божанске. Анимистичка премиса види многострукост, а самим тим и једнакост способности да се такмичи за моћ када су у питању човек и човек, човек и животиња, човек и природа, итд. многострукост толико преовлађујућа и међусобно повезано једно божанство које уједињује свакога и све.
Хиндуистички списи именују небеска бића која се зову Деве (или Деви у женском облику), што се може превести као богови или небеска бића, а приче о њима су повезане у светим списима, посебно у индијској епској поезији и Пуранама. Међутим, они се често разликују од Ишваре, личног бога, при чему многи Хиндуси обожавају Ишвару у једној од његових посебних манифестација као своју ишта девату, или изабрани идеал. Избор је ствар индивидуалних преференција, и регионалних и породичних традиција. Мноштво Дева се сматра манифестацијама Брамана.
Реч аватар се не појављује у ведској литератури, али се појављује у глаголским облицима у постведској литератури, а посебно као именица у пуранској литератури после 6. века н.е.. Теолошки, идеја реинкарнације се најчешће повезује са аватарима хиндуистичког бога Вишнуа, иако је та идеја примењена и на друга божанства. Различити спискови аватара Вишнуа појављују се у хиндуистичким списима, укључујући десет Дашаватара Гаруда Пуране и двадесет два аватара у Бхагавата Пурани, мада ова последња додаје да су инкарнације Вишнуа безбројне. Аватари Вишнуа су важни у теологији ваишнавизма. У традицији шактизма заснованој на богињама, аватари Деви се налазе и све богиње се сматрају различитим аспектима истог метафизичког Брамана и Шакти (енергије). Док се аватари других божанстава као што су Ганеша и Шива такође помињу у средњовековним хиндуистичким текстовима, ово је мање заступљено и повремено.
И теистичке и атеистичке идеје, из епистемолошких и метафизичких разлога, обилне су у различитим школама хиндуизма. Рана њаја школа хиндуизма, на пример, није била теистичка/атеистичка, али каснији научници њаја школе су тврдили да Бог постоји и понудили доказе користећи своју теорију логике. Друге школе се нису слагале са учењацима из њаје. Санкхја, Миманса и Чарвака школе хиндуизма, нису биле теистичке/атеистичке, тврдећи да је „Бог непотребна метафизичка претпоставка“. Ваишешика школа је почела као још једна не-теистичка традиција која се ослања на натурализам и да је сва материја вечна, али је касније увела концепт Бога који није створитељ. Школа јоге хиндуизма прихватила је концепт „личног бога“ и препустила је хиндуистима да дефинишу свог бога. Адваита Веданта је подучавала монистичко, апстрактно Ја и Јединство у свему, без места за богове или божанства, перспективу коју Моханти назива „духовном, а не религиозном“. Бакти под-школе Веданте подучавале су о Богу створитељу који се разликује од сваког људског бића.
Бог је у хиндуизму често представљен са женским и мушким аспектом. Појам женског у божанству је много израженији и евидентан је у паровима Шиве са Парвати (Ардханаришвара), Вишнуа у пратњи Лакшми или Раде са Кришном и Сите са Рамом.
Према Грејему Швајгу, хиндуизам има најјаче присуство божанског женског у светској религији од античких времена до данас. Богиња се посматра као срце најезотеричније шаива традиције.
Ауторитет
Ауторитет и вечне истине играју важну улогу у хиндуизму. Верује се да су верске традиције и истине садржане у његовим светим текстовима, којима приступају и поучавају мудраци, гуруи, свеци или аватари. Али постоји и јака традиција преиспитивања ауторитета, унутрашње дебате и оспоравања верских текстова у хиндуизму. Хиндуси верују да ово продубљује разумевање вечних истина и даље развија традицију. Ауторитет је „посредовао кроз [...] интелектуалну културу која је тежила да развија идеје заједно, и у складу са заједничком логиком природног разума.“ Наративи у Упанишадама представљају ликове који испитују особе са ауторитетом. Кена Упанишада више пута пита кена, 'по којој' снази је нешто тако. Ката Упанишада и Бхагавад Гита представљају наративе у којима ученик критикује инфериорне одговоре учитеља. У Шива Пурани, Шива испитује Вишнуа и Браму. Сумња игра понављану улогу у Махабхарати. Гита Говинда Џајадева представља критику преко Раде.
Праксе
Ритуали
_Hindu_wedding%2C_Saptapadi_ritual_before_Agni_Yajna.jpg/440px-(A)_Hindu_wedding%2C_Saptapadi_ritual_before_Agni_Yajna.jpg)
Већина Хиндуса поштује верске ритуале код куће. Ритуали се веома разликују међу регионима, селима и појединцима. Они нису обавезни у хиндуизму. Природа и место ритуала је избор појединца. Неки побожни хиндуисти обављају свакодневне ритуале као што су обожавање у зору након купања (обично у породичном светилишту, и обично укључује паљење лампе и нуђење хране пред сликом божанстава), рецитовање верских списа, певање бхађана (побожних химни), јогу, медитацију, певање мантри и друго.
Ведски ритуали приношења ватре (јађња) и певања ведских химни се поштују у посебним приликама, као што је хиндуистичко венчање. Други велики догађаји у животној фази, као што су ритуали након смрти, укључују јађњу и певање ведских мантри.
Речи мантри су „саме по себи свете“ и „не чине лингвистичке исказе.“ Уместо тога, како примећује Клостермајер, у њиховој примени у ведским ритуалима постају магични звуци, „средства за постизање циља“. У браманској перспективи, звуци имају своје значење, мантре се сматрају „примордијалним ритмовима стварања“, претходећи облицима на које се односе. Њиховим рецитовањем космос се регенерише, „оживљавањем и храњењем форми стварања у њиховој основи. Све док је очувана чистоћа звукова, рецитовање мантри ће бити ефикасно, без обзира на то да ли је њихово дискурзивно значење схваћено од стране људска бића."
Садана
Садана је изведена из корена "садх-", што значи "остварити", и означава средство за остваривање духовних циљева. Иако различите деноминације хиндуизма имају своје посебне представе о садани, оне деле карактеристику ослобођења од ропства. Разликују се о томе шта узрокује ропство, како се човек може ослободити тог ропства и ко или шта може да га води на том путу.
Обреди животног циклуса прелаза
Главне животне прекретнице славе се као санскара (самскара, обреди прелаза) у хиндуизму. Обреди прелаза нису обавезни и разликују се у појединостима према полу, заједници и региону. Гаутама Дармасутре састављене отприлике средином 1. миленијума пре нове ере наводе 48 санскара, док Грихасутра и други текстови састављени вековима касније наводе између 12 и 16 санскара. Списак санскара у хиндуизму укључује и спољашње ритуале као што су они који обележавају рођење бебе и церемонију давања имена беби, као и унутрашње обреде одлука и етике као што су саосећање према свим живим бићима и позитиван став.
Главни традиционални обреди прелаза у хиндуизму су Гарбадана (трудноћа), Пумсавана (обред пре него што фетус почне да се креће и удара у материци), Симантоннајана (одсецање косе труднице, туширање бебе), Ђатакарман (обред прослављања новорођене бебе), Намакарана (давање имена детету), Нишкрамана (први излазак бебе из куће у свет), Аннапрашана (прво храњење бебе чврстом храном), Чудакарана (прво шишање бебе, тонзура), Карнаведа (пирсинг уха), Видјарамба (бебино почињање сазнања), Упанајана (улазак у школски обред), Кешанта и Ритусуди (прво бријање за дечаке, менархе за девојчице), Самавартана (церемонија дипломирања), Виваха (венчање), Вратас (пост, духовно учење) и Антиешти (кремација одраслог, сахрана детета). У савремено доба, међу Хиндусима постоје регионалне разлике у погледу тога која се од ових санскара поштује; у неким случајевима, практикују се додатни регионални обреди прелаза као што је Шрада (ритуал храњења људи након кремације).
Бакти (обожавање)
Бакти се односи на оданост, учешће и љубав према личном богу од стране бакте. Бакти-марга се у хиндуизму сматра једним од многих могућих путева духовности и алтернативних средстава за мокшу. Други путеви, препуштени избору Хиндуса, су Ђњана-марга (пут знања), Карма-марга (пут дела), Раџа-марга (пут контемплације и медитације).
Бакти се практикује на више начина, у распону од рецитовања мантри, џапа (зачарања), до појединачних приватних молитава у нечијем кућном светилишту, или у храму пред муртијем или светом сликом божанства. Хиндуистички храмови и домаћи олтари, важни су елементи богослужења у савременом теистичком хиндуизму. Док многи посећују храм у посебним приликама, већина се свакодневно моли на домаћем олтару, обично посвећеном делу дома који укључује свете слике божанстава или гуруа.
Један облик свакодневног богослужења је аарти, или „молба“, ритуал у коме се приноси пламен и „прати песмом хвале“. Значајни аарти укључују Ом Џаи Џагдиш Харе, хинду молитву Вишнуу, и Сукхкарта Дукхахарта, марати молитву Ганеши. Аарти се може користити за пружање понуда ентитетима у распону од божанстава до „људских примера“. На пример, Аарти се нуди Хануману, бакти Бога, у многим храмовима, укључујући храмове Балађи, где је примарно божанство инкарнација Вишнуа. У Сваминарајан храмовима и кућним светиштима, аарти се нуди Сваминарајану, којег следбеници сматрају врховним Богом.
Друге личне и друштвене праксе укључују пуђу као и аарти, киртан, или бхађан, где се читају стихови и химне посвећења или певају песме од стране групе бакта. Док је избор божанства изабран по дискрецији хиндуиста, најзапаженије традиције хиндуистичке оданости укључују ваишнавизам, шаивизам и шактизам. Хиндус може обожавати више божанстава, сва као хенотеистичке манифестације исте крајње стварности, космичког духа и апсолутног духовног концепта званог Браман. Бакти-марга, наводи Печелис, је више од ритуалног девоционализма, она укључује праксе и духовне активности које имају за циљ пречишћавање стања ума, познавање бога, учешће у Богу и интернализовање бога. Док су бакти праксе популаран и лако уочљив аспект хиндуизма, не практикују сви хиндуисти бакти, или верују у бога са атрибутима (сагуна Браман). Истовремене хиндуистичке праксе укључују веровање у бога-без-атрибута (ниргуна Браман) и бога у себи.
Празници
Хиндуски празници (санскрит: Утсава; буквално: "подићи више") су церемоније које спајају индивидуални и друштвени живот са дармом. Хиндуизам има много празници током целе године, где су датуми постављени према лунисоларном хинду календару, многи се поклапају или са пуним месецом (Холи) или са младим месецом (Дивали), често са сезонским променама. Неки празници се налазе само регионално и славе локалне традиције, док су неки, као што су Холи и Дивали, пан-хиндуистички. Празници обично славе догађаје из хиндуизма, конотирајући духовне теме и славећи аспекте људских односа, као што је веза сестре и брата током празници Ракша Бандхан (или Бхаи Доођ). Исти празник понекад обележава различите приче у зависности од хиндуистичке деноминације, а прославе укључују регионалне теме, традиционалну пољопривреду, локалну уметност, породична окупљања, ритуале и гозбе Пуђа.
Неки велики регионални или пан-хиндуистички празници укључују: Ашадхи Екадаши, Боналу, Чатх, Дашаин, Дивали или Тихар или Дипавали, Дурга Пуђа, Дусехра, Ганеш Чатурти, Говри Хаба, Гуди Падва, Холи, Карва Чаутх, Картика Пурнима, Кришна Џанмаштами, Маха Шиваратри, Макар Санкранти, Наваратри, Онал, Понгал, Радаштами, Ракша Бандхан, Рама Навами, Ратха Јатра, Шарад Пурнима, Шигмо, Тхаипусам, Угади, Васант Панчами, Вишу
Ходочашће
Многи присталице предузимају ходочашћа, која су историјски била важан део хиндуизма и остала су таква и данас. Места ходочашћа се зову Тиртха, Кшетра, Гопитха или Махалаја. Процес или путовање повезано са Тиртха назива се Тиртха-јатра. Према хиндуистичком тексту Сканда Пурана, Тиртха има три врсте: Ђангам Тиртха је место које може да помери садху, риши, гуру; Стхавар Тиртха је на месту које је непокретно, као што су Бенарес, Харидвар, планина Кајлаш, свете реке; док је Манас Тиртха место ума истине, доброчинства, стрпљења, саосећања, благог говора, сопства. Тиртха-јатра је, наводи Кнут А. Јакобсен, све што има спасоносну вредност за хиндуисте и укључује места ходочашћа као што су планине или шуме или морске обале или реке или баре, као и врлине, акције, студије или стање ума.
Места ходочашћа хиндуизма помињу се у епу Махабхарата и Пуранама. Већина Пурана укључује велике делове о Тиртха Махатмји заједно са туристичким водичима, који описују света места и места која треба посетити. У овим текстовима Варанаси (Бенарес, Каши), Рамешварам, Канчипурам, Дварка, Пури, Харидвар, Шри Рангам, Вриндаван, Ајодја, Тирупати, Мајапур, Натхдвара, дванаест Шјотирлинга и Шакти Пита су помињани као посебно света места, заједно са географским где се главне реке састају (сангам) или спајају у море. Кумб Мела је још једно велико ходочашће уочи соларног празника Макар Санкранти. Ово ходочашће се ротира у размаку од три године између четири локације: Прајаграђ на ушћу река Ганг и Јамуна, Харидвар близу извора Ганга, Уџаин на реци Шипра и Нашик на обали реке Годавари. Ово је једно од највећих масовних ходочашћа на свету, са процењеним бројем од 40 до 100 милиона људи који присуствују догађају. На овом догађају се моле сунцу и купају се у реци, што је традиција која се приписује Адију Шанкари.
Нека ходочашћа су део Врата (завета), који Хиндус може учинити из више разлога. Може да обележи посебну прилику, као што је рођење бебе, или као део обреда преласка, као што је прво шишање бебе, или након излечења од болести. То може, наводи Ек, бити и резултат услишених молитава. Алтернативни разлог за Тиртху, за неке Хиндусе, јесте поштовање жеља или сећање на вољену особу након њене смрти. Ово може укључивати распршивање њиховог пепела од кремације у региону Тиртха у потоку, реци или мору како би се испоштовале жеље мртвих. Путовање у Тиртху, тврде неки хиндуистички текстови, помаже човеку да превазиђе тугу због губитка.
Други разлози за Тиртху у хиндуизму су подмлађивање или стицање духовних заслуга путовањем у чувене храмове или купањем у рекама као што је Ганг. Тиртха је у хиндуистичкој традицији био једно од препоручених средстава за решавање кајања и покајања за ненамерне грешке и намерне грехе. О правилној процедури за ходочашће се нашироко говори у хиндуистичким текстовима. Најприхваћенији став је да највећа штедња долази од путовања пешице, или је део путовања пешице, и да је коришћење превозног средства прихватљиво само ако је ходочашће иначе немогуће.
Култура
Термин "хиндуистичка култура" односи се на аспекте културе који се односе на религију, као што су празници и правила облачења које прате Хиндуси, који углавном могу бити инспирисани културом Индије и југоисточне Азије.
Архитектура
Хинду архитектура је традиционални систем индијске архитектуре за структуре као што су храмови, манастири, статуе, домови, пијаце, баште и планирање града како је описано у хиндуистичким текстовима. Архитектонске смернице опстају у рукописима на санскриту, а у неким случајевима и на другим регионалним језицима. Ови текстови укључују Васту шастре, Шилпа Шастре, Брихат Самхиту, архитектонске делове Пурана и Агама, и регионалне текстове као што је Манасара између осталих.
Далеко најважнији, карактеристични и бројни преживели примери хиндуистичке архитектуре су хиндуистички храмови, са архитектонском традицијом која је оставила преживеле примере у архитектури од камена, цигле и камена који датирају из Царства Гупта. Ове архитектуре су имале утицај античке персијске и хеленистичке архитектуре. Много мање секуларне хиндуистичке архитектуре је преживело у модерно доба, као што су палате, куће и градови. Рушевине и археолошке студије пружају поглед на рану секуларну архитектуру Индије.
Студије о индијским палатама и грађанској архитектонској историји углавном су се фокусирале на могулску и индо-исламску архитектуру, посебно у северној и западној Индији, с обзиром на њихово релативно обиље. У другим регионима Индије, посебно на југу, хиндуистичка архитектура је наставила да напредује током 16. века, као што су храмови, разрушени градови и секуларни простори царства Виџајанагара и Најака. Секуларна архитектура никада није била супротстављена религиозној у Индији, а света архитектура попут оних у хиндуистичким храмовима инспирисана је и адаптација секуларних. Даље, наводи Харле, у рељефима на зидовима храмова, стубовима, торанама и мадапамима се може наћи минијатурна верзија секуларне архитектуре.
Уметност
Хинду уметност обухвата уметничке традиције и стилове који су културно повезани са хиндуизмом и имају дугу историју верске повезаности са хиндуистичким списима, ритуалима и богослужењем.
Календар
Хиндуски календар, Панчанга (санскрит: पञचाङग) или Пањика је један од разних лунисоларних календара који се традиционално користе на индијском потконтиненту и југоисточној Азији, са даљим регионалним варијацијама у друштвене и хиндуистичке верске сврхе. Они усвајају сличан основни концепт за мерење времена заснованог на звезданој години за соларни циклус и прилагођавању лунарних циклуса у сваке три године, али се разликују по релативном нагласку на циклус Месеца или Сунчев циклус и називе месеци и када разматрају Нову годину за почетак. Од различитих регионалних календара, највише проучавани и најпознатији хиндуистички календари су Шаливахана Шака (засновано на краљу Шаливахани, такође индијски национални календар) који се налази у региону Декан у јужној Индији и Викрам Самват (Бикрами) који се налази у Непалу и Северним и централним регионима Индије - оба истичу лунарни циклус. Њихова нова година почиње у пролеће. У регионима као што су Тамил Наду и Керала, соларни циклус је наглашен и то се зове тамилски календар (иако тамилски календар користи називе месеци као у хиндуистичком календару) и малајаламски календар и они потичу из друге половине 1. миленијума нове ере.
Идејни дизајн древног хиндуистичког календара се такође налази у хебрејском календару, кинеском календару и вавилонском календару, али се разликује од грегоријанског календара. За разлику од грегоријанског календара који додаје додатне дане у месец да би се прилагодио неусклађености између дванаест лунарних циклуса (354 лунарна дана) и скоро 365 соларних дана, хиндуистички календар одржава интегритет лунарног месеца, али убацује додатни пун месец, једном у 32–33 месеца, како би се осигурало да празници и ритуали везани за усеве падају у одговарајуће годишње доба.
Хиндуски календари су у употреби на индијском потконтиненту још од ведских времена и остају у употреби од стране Хиндуса широм света, посебно за одређивање датума хиндуистичких празника. Ране будистичке заједнице у Индији усвојиле су древни ведски календар, касније Викрами календар, а затим и локалне будистичке календаре. Будистички празници и даље се славе по лунарном систему. Будистички календар и традиционални лунисоларни календари Камбоџе, Лаоса, Мјанмара, Шри Ланке и Тајланда такође су засновани на старијој верзији хиндуистичког календара. Слично томе, древне џаинске традиције су пратиле исти лунисоларни систем као хиндуистички календар за празнике, текстове и натписе. Међутим, будистички и џаинистички системи мерења времена су покушали да искористе животе Буде и Махавире као своје референтне тачке.
Хинду календар је такође важан за праксу хиндуистичке астрологије и зодијачког система. Такође се користи за посматрање повољних дана божанстава и прилика поста, као што је екадаши.
Личност и друштво
Варне
Хинду друштво је категорисано у четири класе, назване варне. Они су брамани: ведски учитељи и свештеници; кшатрије: ратници и краљеви; вајшије: земљорадници и трговци; и шудре: слуге и радници. Бхагавад Гита повезује варну са дужношћу појединца (свадарма), урођеном природом (свабхава) и природним склоностима (гуна). Манусмрити категоризује различите касте. Одређена мобилност и флексибилност унутар варни оспорава наводе о друштвеној дискриминацији у кастинском систему, као што је истакло неколико социолога, иако се неки други научници не слажу с тим. Научници расправљају да ли је такозвани кастински систем део хиндуизма који је санкционисан светим писмима или друштвеним обичајима. И различити савремени научници су тврдили да је кастински систем конструисао британски колонијални режим.
Човек од знања обично се у ведантским делима назива варнатита или „изван свих варна”. Бхикшу се саветује да се не брине о касти породице од које моли храну. Научници као што је Ади Шанкара потврђују да не само да је Браман изван свих варни, већ и човек који је идентификован са Њим такође превазилази разлике и ограничења касте.
Јога
На који год начин хиндуиста дефинише циљ живота, постоји неколико метода (јоге) које су мудраци научили за постизање тог циља. Јога је хиндуистичка дисциплина која тренира тело, ум и свест за здравље, спокој и духовни увид. Текстови посвећени јоги укључују Јога Сутре, Хата Јога Прадипика, Бхагавад Гиту и, као њихову филозофску и историјску основу, Упанишаде. Јога је средство, а четири главна марга (пута) хиндуизма су: Бакти јога (пут љубави и преданости), Карма јога (пут исправног деловања), Раџа јога (пут медитације) и Ђњана јога (пут мудрости). Појединац може преферирати једну или неке јоге у односу на друге, у складу са својим склоностима и разумевањем. Практиковање једне јоге не искључује друге. Модерна пракса јоге као вежбе (традиционално Хата јога) има споран однос са хиндуизмом.
Симболизам
Хиндуизам има развијен систем симболике и иконографије који представља свето у уметности, архитектури, књижевности и богослужењу. Ови симболи добијају своје значење из светих списа или културних традиција. Слог Ом (који представља Браман и Атман) је прерастао да представља сам хиндуизам, док друге ознаке као што је знак свастике представљају повољност, и Тилака (буквално, семе) на челу – сматра се местом духовног трећег ока, означава церемонијални дочек, благослов или нечије учешће у ритуалу или обреду преласка. Разрађена Тилака са линијама такође може да идентификује поклоника одређене деноминације. Цвеће, птице, животиње, инструменти, симетрични цртежи мандала, предмети, лингам, идоли су део симболичке иконографије у хиндуизму.
Ахимса и прехрамбени обичаји
Хиндуси заговарају праксу ахимсе (ненасиља) и поштовање целог живота јер се верује да божанство прожима сва бића, укључујући биљке и нељудске животиње. Термин ахимса се појављује у Упанишадама, епу Махабхарата и ахимса је прва од пет јама (завета самоограничавања) у Патанђалијевим Јога Сутрама.
У складу са ахимсом, многи хиндуисти прихватају вегетаријанство да би поштовали више облике живота. Процене строгих лакто вегетаријанаца у Индији (укључујући присталице свих религија) који никада не једу месо, рибу или јаја варирају између 20% и 42%, док су други или мање строги вегетаријанци или невегетаријанци. Они који једу месо траже џхатка (брза смрт) методу производње меса, а не воле халал (спору смрт) методу, верујући да метода брзе смрти смањује патњу животињи. Навике у исхрани варирају у зависности од региона, а бенгалски хиндуисти и хиндуси који живе у регионима Хималаја, или регионима делте реке, редовно једу месо и рибу. Неки избегавају месо одређеним празницима или приликама. Пажљиви хиндуисти који једу месо скоро увек се уздржавају од говедине. Хиндуизам посебно сматра индијско говече светим. Крава се у хиндуистичком друштву традиционално идентификује као чувар и мајчинска фигура, а хиндуистичко друштво поштује краву као симбол несебичног давања, несебичне жртвовања, нежности и толеранције. Постоје многе хиндуистичке групе које су наставиле да се придржавају строге вегетаријанске дијете у модерно доба. Неки се придржавају дијете која не садржи месо, јаја и морске плодове. Храна утиче на тело, ум и дух у хиндуистичким веровањима. Хинду текстови као што су Шандилја Упанишада и Сватмарама препоручују митахару (умерено једење) као једну од јама (врлинских самоограничавања). Бхагавад Гита повезује тело и ум са храном коју неко конзумира у стиховима од 17.8 до 17.10.
Неки хиндуисти, попут оних који припадају традицији шактизма, и хиндуисти у регионима као што су Бали и Непал практикују жртвовање животиња. Жртвована животиња се једе као ритуална храна. Насупрот томе, ваишнавски хиндуисти се гнушају и снажно се противе жртвовању животиња. Начело ненасиља према животињама је тако темељно усвојено у хиндуизму да је жртвовање животиња неуобичајено и историјски сведено на маргиналну праксу.
Установе
Храм
Хиндуистички храм је божји дом(ови). То је простор и структура дизајнирана да споји људска бића и богове, прожета симболизмом за изражавање идеја и веровања хиндуизма. Храм обухвата све елементе хиндуистичке космологије, највиши торањ или купола представља планину Меру – подсетник на пребивалиште Браме и центар духовног универзума, резбарије и иконографија симболично представљају дарму, каму, артху, мокшу и карму. Распоред, мотиви, план и процес изградње рецитују древне ритуале, геометријске симболике и одражавају веровања и вредности урођене у различитим школама хиндуизма. Хиндуистички храмови су духовне дестинације за многе хиндуисте (не све), као и знаменитости за уметност, годишње празнике, ритуале обреда пролаза и прославе заједнице.
Хиндуистички храмови долазе у многим стиловима, на различитим локацијама, користе различите методе изградње и прилагођени су различитим божанствима и регионалним веровањима. Два главна стила хиндуистичких храмова укључују Гопурам стил који се налази у јужној Индији, и Нагара стил који се налази у северној Индији. Остали стилови укључују пећинске, шумске и планинске храмове. Ипак, упркос њиховим разликама, скоро сви хиндуистички храмови деле одређене заједничке архитектонске принципе, основне идеје, симболику и теме.
Многи храмови имају једног или више идола (муртиса). Идол и Грабхгрија у Брахма-пади (центру храма), испод главног шиљка, служе као жариште (даршана, призор) у хиндуистичком храму. У већим храмовима, централни простор је обично окружен амбулантом у којој бакта може шетати около и ритуално обилазити Пурушу (Брахмана), универзалну суштину.
Ашрам
Традиционално се живот хиндуиста дели на четири ашраме (фазе или животне фазе; друго значење укључује манастир). Четири ашраме су: Брамачарја (ученик), Грихастха (домаћин), Ванапрастха (пензионер) и Сањаса (отшелник). Брамачарја представља фазу живота ученика. Грихаста се односи на брачни живот појединца, са дужностима одржавања домаћинства, подизања породице, школовања деце и вођења друштвеног живота усредсређеног на породицу и дармичког живота. Грихастха фаза почиње хиндуистичким венчањем и сматра се најважнијом од свих фаза у социолошком контексту, пошто су Хиндуси у овој фази не само водили врлински живот, они су производили храну и богатство који су одржавали људе у другим фазама живота, као и потомци који су наставили човечанство. Ванапрастха је фаза пензионисања, где особа предаје кућне обавезе следећој генерацији, преузима саветодавну улогу и постепено се повлачи из света. Сањаса стадијум означава одрицање и стање незаинтересованости и одвојености од материјалног живота, углавном без икакве значајне имовине или дома (аскетско стање), и фокусиран је на мокшу, мир и једноставан духовни живот.
Ашрамски систем је био један аспект концепта дарме у хиндуизму. У комбинацији са четири права циља људског живота (Пурусартха), систем Ашраме традиционално је имао за циљ да Хиндуу пружи испуњен живот и духовно ослобођење. Иако су ови стадијуми типично секвенцијални, свака особа може ући у сањаса (аскетску) фазу и постати аскета у било ком тренутку након стадијума брамачарје. Сањаса није верски обавезна у хиндуизму, а старији људи могу слободно да живе са својим породицама.
Монаштво
Неки Хиндуси бирају да живе монашким животом (Сањаса) у потрази за ослобођењем (мокша) или другим обликом духовног савршенства. Монаси се обавезују на једноставан и целибатни живот, одвојен од материјалних тежњи, у медитацији и духовном созерцању. Хинду монах се зове сањаси, садху или свами. Жена која се одрекла зове се сањасини. Отшелници добијају велико поштовање у хиндуистичком друштву због свог једноставног начина живота који води ахимси и посвећености духовном ослобођењу (мокша) – за који се верује да је то крајњи циљ живота у хиндуизму. Неки монаси живе у манастирима, док други лутају од места до места, у зависности од дароване хране и доброчинства за своје потребе.
Историја
Разноврсна историја хиндуизма се преклапа или поклапа са развојем религије на индијском потконтиненту од гвозденог доба, при чему неке од његових традиција сежу до праисторијских религија као што су оне цивилизације долине Инда из бронзаног доба. Научници сматрају хиндуизам синтезом различитих индијских култура и традиција, са различитим коренима и без једног оснивача.
Историја хиндуизма се често дели на периоде развоја. Први период је предведски период, који укључује цивилизацију долине Инда и локалне праисторијске религије, који се завршава око 1750. године пре нове ере. Након овог периода у северној Индији уследио је ведски период, који је видео увођење историјске ведске религије са индоаријевским миграцијама, почевши негде између 1900. пре нове ере до 1400. пре нове ере. Следећи период, између 800. године п.н.е. и 200. године пре нове ере, је „прекретница између ведске религије и хиндуистичке религије“, и период формирања хиндуизма, џаинизма и будизма. Епски и ранопурански период, од око 200. пре нове ере до 500. године нове ере дошло је до класичног „златног доба“ хиндуизма (око 320–650. н.е.), које се поклапа са Гупта царством. У овом периоду еволуирало је шест грана хиндуистичке филозофије, а то су санкхја, јога, њаја, ваишешика, миманса и веданта. Монотеистичке секте као што су шаивизам и ваишнавизам развиле су се у истом периоду кроз бакти покрет. Период од отприлике 650. до 1100. н.е. формира касни класични период или рани средњи век, у којем је успостављен класични пурански хиндуизам и утицајна консолидација Адваита Веданте од стране Ади Шанкаре.
Хиндуизам и под хиндуистичким и под исламским владарима из око 1250–1750 н.е., је видео све већи значај бакти покрета, који је и данас утицајан. Историјски прогони Индуса дешавали су се под муслиманским владарима и такође од стране хришћанских мисионара. У Гои се инквизиција португалских колониста из 1560. године такође сматра једним од најбруталнијих прогона Индуса. У колонијалном периоду појавили су се различити хиндуистички реформски покрети делимично инспирисани западним покретима, као што су унитаризам и теозофија. У Краљевини Непал, уједињење Непала од стране династије Шах било је праћено хиндуизацијом државе и настављено је до 1950-их. Индијци су ангажовани као радници на плантажама у британским колонијама као што су Фиџи, Маурицијус, Тринидад и Тобаго. Подела Индије 1947. године била је по верским линијама, при чему је Република Индија настала са хиндуистичком већином. Између 200.000 и милион људи, укључујући и муслимане и хиндуисте, убијено је током поделе Индије. Током 20. века, због индијске дијаспоре, хиндуистичке мањине су се формирале на свим континентима, са највећим бројем заједница у апсолутном броју у Сједињеним Државама, и Уједињеном Краљевству.
Иако је верска конверзија са хиндуизма и на хиндуизам била контроверзна тема о којој се расправљало у Индији, Непалу, и у Индонезији, у 20.–21. веку, многе мисионарске организације као што су пошто су ISKCON, Сатја Саи организација, Веданта друштво били утицајни у ширењу основне културе хиндуизма ван Индије. Религијске вође неких хиндуистичких реформских покрета као што је Арја Самађ покренули су Шуди покрет да прозелитизирају и поново преобрате муслимане и хришћане назад у хиндуизам, док су они као што је Брамо Самађ сугерисали да хиндуизам буде немисионарска религија. Све ове секте хиндуизма су примиле нове чланове у своју групу, док су други лидери различитих школа хиндуизма изјавили да с обзиром на интензивне прозелитистичке активности мисионарског ислама и хришћанства, гледиште „не постоји таква ствар као што је прозелитизам у хиндуизму“ мора бити поново размотрено. Такође је дошло до повећања хиндуистичког идентитета у политици, углавном у Индији, Непалу и Бангладешу у облику Хиндутве. Хиндутва (буквално 'хиндуизам') је политичка идеологија која обухвата културно оправдање хиндуистичког национализма и веру у успостављање хиндуистичке хегемоније у Индији. Ревивалистички покрет су углавном покренуле и подстакле многе организације попут Раштрија Свајамсевак Санг (индијска десничарска хиндуистичка националистичка добровољачка паравојна организација), Баратија Џаната Партија и других организација Санг Паривара у Индији, док постоје и многе хиндуистичке националистичке партије и организације као што су Шивсена Непал и Растрија Прађатантра Партија у Непалу, HINDRAF у Малезији, итд. У септембру 2021. године, држава Њу Џерси се придружила Светском хиндуистичком савету да прогласи октобар месецом хиндуистичког наслеђа.
Демографија
Хиндуизам је главна религија у Индији. Хиндуизам је следило око 80% становништва земље од 1,21 милијарде (попис из 2011.) (966 милиона присталица). Индија има 94% глобалне хиндуистичке популације. Друге значајне популације налазе се у Непалу (23 милиона), Бангладешу (13 милиона) и индонежанском острву Бали (3,9 милиона). Значајна популација Хиндуса је такође присутна у Пакистану (4 милиона). Већина индонежанског народа Тенгереса на Јави и вијетнамски народ Чам такође следи хиндуизам, са највећим делом Чама у провинцији Нин Тхуан. Хиндуизам је трећа најбрже растућа религија у свету после ислама и хришћанства, са предвиђеном стопом раста од 34% између 2010. и 2050. године.
Земље са највећим уделом хиндуиста:
- Непал – 81,3%
- Индија – 80,0%
- Маурицијус – 48,5%
- Гвајана – 28,4%
- Фиџи – 27,9%
- Бутан – 22,6%
- Суринам – 22,3%
- Тринидад и Тобаго – 18,2%
- Катар – 13,8%
- Шри Ланка – 12,6%
- Бахреин – 9,8%
- Бангладеш – 7,5%
- Реинион – 6,8%
- Уједињени Арапски Емирати – 6,6%
- Малезија – 6,3%
- Кувајт – 6%
- Оман – 5,5%
- Сејшели – 5,4%
- Сингапур – 5%
- Индонезија – 3,86%
- Аустралија – 2,7%
- Нови Зеланд – 2,62%
- Пакистан – 2,14%
Демографски, хиндуизам је трећа по величини светска религија, после хришћанства и ислама.
Демографија главних традиција унутар хиндуизма (Светска база података о религији, од 2010.)
| Традиција | број | % хиндуистичке популације | % светске популације | Динамика следбеника | Светска динамика |
|---|---|---|---|---|---|
| ваишнавизам | 640.806.845 | 67,6 | 9,3 |  Расте | Расте |
| шаивизам | 252.200.000 | 26,6 | 3,7 | Расте | Расте |
| шактизам | 30.000.000 | 3,2 | 0,4 |  Стабилно |  Опада |
| неохиндуизам | 20.300.000 | 2,1 | 0,3 | Расте | Расте |
| реформски хиндуизам | 5.200.000 | 0,5 | 0,1 | Расте | Расте |
| Кумулативно | 948.575.000 | 100 | 13,8 | Расте | Расте |
0 $type={blogger}:
Постави коментар