Витраж, поклоњен 1877. године цркви на Род Ајленду, приказује Исуса као тамнопутог човека. Већина западних приказа га је приказивала као Европљанина, светле пути, а понекад чак и плавих очију. Црни Исус је у то време био непознат.
Сада у Музеју уметности Мемфис Брукс, витраж је направио атеље Хенрија Шарпа, истакнутог америчког витражисте из 19. века који је био популаран међу епископалним заједницама. Шарпова прва три витража за сада затворену Епископалну цркву Светог Марка у Ворену, Роуд Ајленд, приказивала су појединачне беле мушке фигуре, укључујући и једног од Христа као „Салватор Мунди“ или Спаситеља света. Христос је укочен, непомично гледа и држи куглу, симбол светске моћи.
Витраж Црног Исуса је другачији – уместо да приказује јединствену фигуру свеца, прозор величине 12 са 5 стопа говори пуну причу. Приказује сцене у којима Исус разговара са женама које такође имају тамно смеђу кожу.
Као проучавалац слика, верујем да прозор говори о једнакости, не само расе, већ и пола, класе и етничке припадности.
Сцене су засноване на две Библије објављене 1860-их, илустроване од стране немачког уметника Јулијуса Шнора фон Каролсфелда и француског уметника Гистава Дореа. Фон Каролсфелд је дао модел за прву сцену, када Исус посећује своје пријатеље на вечери – две сестре по имену Марија и Марта и њиховог брата Лазара.
У Јеванђељу по Луки, Христос критикује Марту што је била заокупљена припремама за дочек гостију и хвали Марију која седи непомично крај његових ногу да би могла да слуша. У витражу се, међутим, подједнако хвале служење и контемплација. Христос гледа директно у Марту која стоји и Марију која седи. Као средњовековни монашки модел „ora et labora“, или молитва и труд – обоје се виде као комплементарни елементи друштва.
На другој слици на истом прозору, Христос разговара са женом Самарјанком насамо, што у то време мушкарци нису смели да раде. Поред тога, Самарићане, етничку групу која је живела на Блиском истоку, Јевреји су у то време сматрали другачијом и инфериорном. Христос је, међутим, тражи од ње воде и каже јој да је он Син Божији, Месија.
Ја сам, заједно са осталим конзерваторима који су прегледали прозор, утврдила да је тамна боја која је коришћена за боју коже аутентична и да није резултат било каквог пропадања, што може да утиче на затамњење слика током времена. Ова боја коже, колико знају историчари уметности, није коришћена ни у једном другом витражу пре овог времена.
Приложница, жена по имену Мери П. Кар, одала је почаст двема женама које је навела у натпису. Једна, Рут Борн ДеВолф, удала се за Џона ДеВолфа, потомка породице Бристол која је своје велико богатство стекла транспортом поробљених Африканаца. Она и Хана Гибс, друга жена по имену, дале су новац Америчком друштву за колонизацију које је подржало враћање слободних Африканаца у Африку.
Прилог Карове датира из исте године компромиса америчког Конгреса из 1877. године, који је ефективно окончао реконструкцију након грађанског рата. Тврдим да то није била случајност, већ да је Кар намеравала да прозор буде протест против закона о сегрегацији који су донети и који су довели до ере „Џима Кроуа“ у јужним државама. Такође је желела да тражи више поштовања према женском раду.
Прозор не само да приказује жене на послу, већ показује Исуса како директно разговара са овим женама док раде с поштовањем.
Вирџинија Рагуин, уважена професорка хуманистичких наука, визуелне уметности, Колеџ Светог Крста
0 $type={blogger}:
Постави коментар