Год. 2 Бр. 1 (2008): Политикологија религије. Арапски и исламски свет - поглед изнутра
РЕЧ ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА, Miroljub Jevtić, 10-10
ШТА СЕ ДЕСИЛО У АКП ГОДИНАМА У ТУРСКОЈ: СТАЊЕ ИСЛАМИЗМА, СИНТЕЗА ТУРСКОГ ИСЛАМА И ИСЛАМИСТИЧКО НАСИЉЕ, Fatma Sündal, 13-30. Партија АКП („Партија правде и развоја“) самостално је преузела власт после општих избора одржаних 2002. и 2007. године. У првом периоду своје власти, АКП је тврдила да се дистанцира од екстремних исламистичких ставова и задобила је поверење већине интелектуалаца. Штавише, неки интелектуалци социјалистичких и либералних опредељења подржали су већину захтева АКП током поменутог првог периода власти ове партије. У другом периоду, АКП почиње, све чешће и чешће, да се позива на шеријатско право. Коначно, ова политичка партија губи подршку либерала и социјалиста. Били смо сведоци неких значајних и мистериозних убистава током 2006. и 2007. године, пре одржавања избора те године. За период пре избора 2007. године карактеристична су била правна питања, која су ставила АКП, још једном, у „положај жртве“. Овај чланак представља покушај да се изврши ре–евалуација неких политичких питања која су се јавила током периода власти АКП–а у Турској, међу којима ћемо поменути и четири посебна случаја насиља против оних који су бранили лаицизам или против немуслимана.
ОТКРИВАЊЕ ИСЛАМСКИХ КОРЕНА ЏИХАДА РАДИ УТВРЂИВАЊА ИСТИНЕ, Aneela Sultana, 31-42. Као и све друге велике светске религије и њихове свете књиге, ислам нуди универзалну поруку, дискурс којим се може говорити у свим добима и на свим местима. У свакој епохи и у свакој ситуацији, веропоклоници ове религије налазе у њој учења, принципе и вредности које им дају смисао живота и упутства, смернице. Кур’ан и Суна, тј. пример посланика, основ су теологије окренуте миру, окренуте животу у свету различитих народа и људи. Кур’ан и Суна дају, такође, и упутства о томе како се борити против непријатеља, као и о томе како се супроставити корупцији и угњетавању. Овај чланак представља покушај да се повуче прецизна линија између џихада, самоодбране и агресије, отпора и побуне, реформе и тероризма. Мало тога је учињено на проучавању настанка и еволуције појма божански санкционисаног рата у исламу или на критичком преиспитивању широког спектра исламских гледишта о тој теми. Класична исламска традиција је развила своја сопствена канонска гледишта о настанку и еволуцији идеје светог рата. Са неким мањим варијацијама које постоје између правних школа, општи ставови о смислу и примени божански санкционисаног рата су, мање или више, стандардни. У академским студијама о светом рату у исламској цивилизацији постоји тенденција да се поменута стандардна гледишта некритички прихватају или да се, макар, не доводе у питање. Најважнија тема којом се бави овај чланак је критичко испитивање настанка феномена светог рата у исламу, уз настојање да се објасни тај претходни значај светог рата и његове импликације за савремена исламска друштва.
ЛИБАНСКО НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ И ДОПРИНОС МАРОНИТСКЕ ЦРКВЕ КРОЗ ПРОЦЕС ОЧИШЋЕЊА ОД УСПОМЕНА, Ziad Fahed, 43-52. Период после грађанског рата у Либану довео је до покретања свих осетљивих питања која су обележавала историју Либана – односно како се могло избећи западање у такву кризу? Како избећи да се такав рат не понови? На који начин би либанско друштво могло да отклони разлоге који би могли да изазову неки други рат? Либанска криза је представљала изазов и за цркву, јер ју је приморала да се покрене са позиције пасивног посматрача. То јест, да постане активни учесник мирољубиве борбе за ослобођење либанског друштва, као и да помогне земљи да оконча своје погрешно читање историје. Да ли Маронитска патријаршија може да одигра позитивну улогу у том смислу? Да ли Маронитска патријаршија може да утиче на ослобађање од успомена у тој мултиконфесионалној земљи? У овом чланку, после одређивања значења појма очишћење од успомена у либанском контексту, бавимо се питањима чије разматрање мора да претходи било којем озбиљнијем и коначном решавању кризе у Либану, посебно питањем како либанска црква може да допринесе развијању националног идентитета и изградњи нове државе ослобођене од било каквог облика доминације. Циљ чланка није да се оправдавају или објасне збивања у Либану у претходне 34 године, тј. од избијања грађанског рата у Либану, већ он представља допринос у потрази за миром који се може одржати.
АРАПСКИ ПОГЛЕДИ НА МУСЛИМАНЕ НА БАЛКАНУ: ПОКУШАЈ ДА СЕ ВИШЕ ОСВЕТЛИ УЛОГА ИСЛАМСКИХ ФУНДАМЕНТАЛИСТА, Jaafar Abdulmahdi Saheeb, 64-76. Стотине књига написане су у арапском свету током ратова у Босни и на Косову, преплављене реториком која је имала за циљ да пробуди осећај исламске солидарности. Међутим, оне немају научну основу и стога немају научну вредност. Оне су или биле на линији политичке кампање Запада на Балкану или су имале за циљ да прибаве добровољне донације које су, чешће него што нису, праћене великим финансијским скандалима. Из тог разлога је потребно расветлити и неискреност неких фундаменталистичких структура у арапском свету које су подигле глас у подршци косовским Албанцима муслиманима, без обзира на то што су њихове тврдње нелегитимне. Истовремено, ове структуре затварају очи и оглушују се о тврдње других муслимана, упркос чињеници да су њихове тврдње легитимне. Да би се одговорило на ова питања, требало би реално и искрено рећи да је НАТО једино желео, искључиво, да отклони препреку својим даљим освајањима, препреку звану Југославија, а посебно Србија. Та земља је била толика препрека западним светским господарима да су јој, преко своје моћне политичке и медијске машинерије, приписивали свако зло и злоће. Запад није штедио новац и средства да разбије и уништи Југославију, а посебно Србију. Тако смо се суочили са таквим парадоксом да су сепаратистички покрети описани као „револуционарне“ и „ослободилачке армије“. Ипак, ако су ове ствари природне за Америку и Европу, шта је онда природно за фундаменталисте у арапском и исламском свету? Нема убедљивог одговора осим да наше фундаменталисте лојалне Западу опишемо као унионисте лојалне свом Ватикану. Фундаменталисти у арапском и муслиманском свету користе нашу веру на веома лош начин, злоупотребљавајући је у интересу политике. Они умртвљују своју веру у складу са потребама оних сила у свету које су заинтересоване само за егоистично повећање сопствене моћи.
ОСПОРАВАЊЕ НАСЛЕЂА И ВЕРСКИ КОНТЕКСТ: ПОЛИТИЧКИ СЦЕНАРИО ИЗ ЈУЖНЕ АЗИЈЕ, Rana P.B. Sing, 79-100. Наслеђе представља културни идентитет који се одсликава у области посебног, јединственог и вишеслојног плурализма, нарочито када је реч о религији, барем када је реч о оријенталним културама које држе до својих традиција и континуитета упоредо са примерима, са једне стране, оспоравања и уништавања или, пак, понекада хармоничне коегзистенције. Током времена, бројне културе су слојевито утискивале своје трагове, који су у одређеним периодима били предмет сукобљавања зато што су различите групације имале своје захтеве или су настојале да успоставе контролу. Последице тога су се испољавале у проблемима представљања, припадања, контроле и власти, разједињености и оспоравања. Упркос свим теоријским конструкцијама и бригом људи за мир и хармонију, питања раздора и неслагања још увек доминирају, посебно када је реч о етничкој припадности и вери. Средине утемељене на верским разликама изложене су болним патњама у бурној ускомешаности видљивој у свим деловима света. Муслиманско освајање јужне Азије током Средњег века (од 15. до 18. века) било је најважнији фактор и процес разарања и, затим, надоградње исламске структуре, као што је то било у случају великих светих хиндуистичких градова на северу Индије. Када је реч о старим културама, може се видети да је културно наслеђе смештено на „лошем простору и да је у метежу“, чак и да се понекада ради о „потпуно међусобно неспојивим стварима“. Сукоби између секуларистичке демократије и демократске религиозности су заједнички феномен у региону јужне Азије. А, такви су и судари између археолошких локација и споменика и садашњег културног наслеђа. Као рационалан би могао да буде прихваћен став да би, ако две заједнице, хиндуисти и муслимани, нису спремне да забораве пораз и понижење, односно жељу да се врати средњевековна историја, проблеми би онда требало да буду решавани на пријатељски начин. Овај чланак представља преглед постојеће литературе која се бави трајном улогом религије и верског контекста у питањима оспоравања наслеђа (превенствено културног). Нагласак је стављен на контекстуалне темеље анализе, на примере из различитих области јужне Азије и, коначно, на улогу религије у политици, на смиривање ситуације и на очување наслеђа које се доводи у питање.
ПОЛИТИЧКИ АКТИВИЗАМ ПЕНТЕКОСТАЛИЗМА У САД И ВЕЛИКОЈ БРИТАНИЈИ: КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА, Stephen J. Hunt, 101-126. Са историјског становишта, скоро цео један век пентекосталистички покрет је био познат по свом политичком квајетизму, односно „политичком ћутању“. Препознатљив по екстатичким и езотеричким искуствима, пентекостализам је, у суштини, сам по себи представљао одбацивање света. Миленаријанско утемељење овог покрета значило је да он нема, или барем да скоро уопште нема никаква политичка опредељења. Повратак Христа изгледа као да непосредно предстоји и биће отелотворен у Божјем царству које ће заменити све људске власти. Али, са новим таласом пентекостализма који се шири по целом свету, овај покрет постаје, у одређеном глобалном контексту, све више и више политизован. Овај чланак представља компаративну анализу политичког деловања пентекостализма у два западна друштва, тј. у САД и Великој Британији. Реч је о примерима, како се то чини, једног веома религиозног друштва и једног „просечног“ европског секуларног друштва. У чланку је изнет преглед активности пентекосталиста у обе поменуте земље, уз идентификовање кључних фактора који стоје иза политизације покрета и одређивање основних варијабли битних за схватање различитих нивоа успеха које је овај покрет остварио. Изнети ставови су допуњени указивањем на противречности политичких култура у којима пентекосталисти изводе своје активности.
ПОДРШКА КОНЦЕПТУ „ВЕРСКОГ САВЕСНОГ ГРАДА“ КАО СРЕДСТВУ ПРОМЕНЕ СОЦИЈАЛНИХ ПРИЛИКА И ПОЛИТИЧКЕ ВИЗИЈЕ (ОСВРТ НА БРИТАНСКУ СРЕДИНУ СА НЕКИМ ГЛОБАЛНИМ ПОСЛЕДИЦАМА), Shanthikumar Hettiarachchi, 127-144. Истраживање Англиканске комисије за приоритетна урбана подручја са насловом Вера у граду (из 1985. године) односило се на питање брзих промена у контексту живота у градовима Велике Британије. Истраживање Англиканске комисије за градски живот и веру са насловом Верски савесни градови бави се кључним питањима и дебатом о социјалној кохезији и регенерацији у земљи. Оба поменута документа су заснована на доказаним материјалима, анализама, политичкој визији и упутствима за оне који се интересују за друштвено–политичке промене. У овом чланку се има у виду плодна испреплетеност верских традиција у Великој Британији. Заговара се значај признавања, афирмације и подстицања верских заједница „преданих раду за своје кориснике“ и њихових изворних институционалних инфраструктура у контексту живота у савременим градовима. Заједнице укорењене у различитим верским традицијама имају, стога, у складу са својим поимањем унутрашње виталности њихове сопствене вере, обавезу да трагају за новим модалитетима како да што делотворније утичу на промене социјалног стања, духовно оживљавање и културно уздизање у савременим друштвима. Ако „верници“ желе заједно да живе са својим разликама, то је онда јасна опција, без обзира на то да ли она значи да се они ангажују у друштвено– политичком и верско–културном животу, постајући део ширег друштва, или се, пак, окрећу самомаргинализацији у изолацији. Концепт „верски савесног града“ полази од обновљеног схватања вере у акцији и акције у верности традицији да људи верују и припадају. Робусни „повратак религији“ и „уздизање вере“ показује чврсту укорењеност, афирмацију идентитета у вери, освајање места и социјалну мобилност у јавном домену. Повратак религије у јавну и секуларну област и његове манифестације одсликавају, са једне стране, могућности инвестирања у тај концепт „верски савесног града“ ради промене социјалних прилика, јер би, са друге стране, религиозни занос који није каналисан могао да буде контрапродуктиван и да води ка балканизацији друштва које ова кампања верских традиција настоји да сачува
РЕЛИГИЈЕ И ОДНОСИ МЕЂУ ПОЛОВИМА, Miroljub Jevtić, 145-158. Савремени свет почива на идеји родне равноправности, без обзира на веру, нацију или расу. Међу важнијим чиниоцима који утичу на родну равноправност јесу и религијски. Религије имају веома развијен поглед на свет и друштво. Између осталог веома детаљно третирају односе међу половима. Осим тога важно је истаћи да су у неким религијама правни поредак и религија веома повезани. Стога такве религије захтевају да њихови прописи о породичним односима, добију снагу позитивног права. На такав начин део религијске традиције и праксе постаје део правног поретка у неким деловима света. То оставља последице: правне, социјалне и политичке на односе међу половима и на односе међу различитим религијама у таквим друштвима.
ОДНОС ИСЛАМСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ПРЕМА ИЗДАВАЧКОЈ ДЕЛАТНОСТИ КАО МОДЕРНОМ НАЧИНУ ИНФОРМИСАЊА ВЕРНИКА, Dragan Novaković, 159-182. Изнета анализа показује да је издавачка делатност Исламске заједнице постигла изузетно значајне резултате. Скромно и опрезно и уз сталне консултације с различитим државним и идеолошким комисијама, отпочело је штампање основне верске литературе, обележене превазиђеним садржајима и лошом графичком опремом. Користећи све фазе либерализма у развоју тадашњег друштва, руководство ИЗ се у сфери издаваштва постепено ослобађа контроле. Томе је допринело институционално уобличавање покрета несврстаних, промењена спољнополитичка оријентација земље и добри односи Југославије с већином исламских држава. Кадрови школовани на најбољим исламским универзитетима, по повратку у земљу, промовишу нове стандарде у тој области, које карактерише дубље исламско фундирање свих обрађиваних тема, настојање да се интердисциплинарно проуче актуелни проблеми и модеран маркетиншки приступ у чијем средишту је јасан план да књиге стигну до крајњег корисника – обичног верника. Следећи нову стратегију Исламска заједница у СФРЈ, на крају периода, постаје препознатљива по више квалитетних књига, које су захваљујући признатим ауторима, начину презентовања грађе, актуелношћу и модерним графичким дизајном, постале незамењиво градиво за све заинтересоване да се упознају са савременим достигнућима исламске теологије, ставом исламских научника према различитим актуелним проблемима или историјом те велике религије.
"УЗОРИ И ДРУГОВИ - СКИЦЕ ЗА ПОРТРЕТ YU СОЦИОЛОГА РЕЛИГИЈЕ", Mirko Blagojevic, 185-192
КРАТАК ПРИКАЗ РАЗВОЈА ‘ПОЛИТИКОЛОГИЈЕ РЕЛИГИЈЕ’ НА НЕМАЧКОМ ГОВОРНОМ ПОДРУЧЈУ, Ian Innerhofer, 193-196
"БУДУЋИ ЏИХАД: ТЕРОРИСТИЧКЕ СТРАТЕГИЈЕ ПРОТИВ ЗАПАДА", Adela A. Zachariades, 197-200
"ЕКУМЕНСКА ТРИЛОГИЈА", Olga Zorić, 201-204
0 $type={blogger}:
Постави коментар