Год. 1 Бр. 1 (2007): Политикологија религије

Год. 1 Бр. 1 (2007): Политикологија религије

СЕКУЛАРНЕ ЗАМЕНЕ РЕЛИГИЈЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ, John Rex, 3-10. Овај чланак настоји да размотри начине на које су замене за религију пронађене како кроз дискусију о третману религије у класичним социолошким теоријама Вебера, Диркема и Маркса, тако и кроз начин на који у модерним друштвима постоје алтернативни сетови веровања и пракси који испуњавају исту функцију као религија и развијени су у комунистичком, посткомунистичком и западном свету.

ВЕРА И ПОЛИТИКА: СЛУЧАЈ БУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, Maria Serafimova, 11-23. Бугарско друштво трпи последице доминације лажно прихваћене представе о идеологији. Идеологија је била један од разлога за патологију прошлог века, уобличавање грађанског друштва наизглед ослобођеног моћи партијске државе. У новонасталој ситуацији култура, држава и религија нису исти као што су били. Након слома комунистичке власти и у временима преиспитивања вредности, Бугарска православна црква се нашла у ситуацији дубоке, акутне и незапамћене кризе. Процес има много аспеката – моралних, политичких, канонских – које увек треба разликовати.

У СУСРЕТ ТЕРЕТУ ДРЖАВНОСТИ: ДА ЛИ ЈЕ КОСОВО СПРЕМНО?, Gregory R. Copley, 25-42. Постоје бројни докази да Косово нема легитимитет у нормалном смислу суверене државе, и да би, ако би било признато као такво, то додатно нарушило кредибилитет међународног система. Косово не испуњава никакве историјске стандарде за суверенитет. Да би Косово било признато као легитимна суверена држава, међународна заједница мора да наруши суверенитет друге признате државе, Републике Србије. Такође треба узети у обзир да је Косово већ територија која се води као злочиначки подухват, са везама са џихадистичким покретима. Косово већ постаје као Авганистан под талибанима. И попут талибанског уништавања древних Буда у Бамијану, албански исламистички процес уништавања хришћанских цркава биће потпун ако се Косову додели независност. Хаос промене граница — какав данас видимо на Балкану и другде — је плодно тло за криминал.

ВЕРСКИ ДИЈАЛОГ И ТОЛЕРАНЦИЈА – ТЕОРИЈСКА И ПРАКТИЧНА ИСКУСТВА РАЗЛИКА И СЛИЧНОСТИ, Zoran Matevski, 43-57. На почетку ћемо нагласити несумњиву чињеницу да су религија и нација два моћна облика идентификације. То су снажни механизми кроз које свака особа тражи свој идентитет. Велики број социолошких истраживања, која се односе на ову тему, указује на интересантан податак. Веровали или не, они показују да религија и нација немају логичку везу. Додатно, ево и чињенице да је религија национална и универзална категорија. Али, и поред ових јаких чињеница, ови друштвени феномени су у нераскидивој психолошкој вези и тајној заједници! Само у таквим случајевима јавља се извесна идентификација нације и вере коју је тешко разумети. То није случај у осталим „мирним“ временима. У овом правцу, занимљиво је тражити одговор на питање: да ли Македонска православна црква и Исламска верска заједница смирују или заоштравају етничке сукобе и проблеме?

ПОЛИТИЧКЕ НАУКЕ И РЕЛИГИЈА, Miroljub Jevtić, 56-69. Политичка наука је истовремено стара и млада наука. Стара, ако имамо у виду политику као предмет истраживања, а млада ако размишљамо о институцијама у којима је политика само предмет истраживања или образовања. Имајући у виду религију као предмет политичких наука, лако можемо закључити да су све књиге у раној историји човечанства, које су биле посвећене политичким темама, имале за први предмет религију. То је јасно ако се сетимо да су први облици политичких организација у старом Вавилону, Египту и Израелу... били нераскидиво повезани са боговима. Богови су дали легитимитет тим државама. Али тако су институције политичких наука уопште - тако да је политологија религије, или politologie des religions на француском, рођена касно. Први предмети истраживања у институцијама политичких наука били су: држава, политички режими, политичке партије, теорија политике, политички системи итд. Религија се проучавала веома ретко. Савремена политичка наука је рођена под утицајем француских интелектуалаца: Дидроа, Русоа, Волтера итд. Они су сматрали да ће религија нестати са образовањем и развојем. Њихов сународник Алексис де Токвил мислио је супротно њиховој прогнози. Време је дало право Токвилу. У другој половини 20. века, када је светски развој био највећи, религија је задржала своју позицију у великом делу света и ојачала у многим државама. То је створило велики изазов за политичке науке. Многи политичари су почели са истраживањем утицаја религије на политику. То ствара, као први корак, центре за истраживање односа између религије и политике као што је „labaratoire RELIGION ET POLITIQUE на „Institute d'etudes politiques” у Паризу или „L'Observatoire du Religieux” на „Institut d'etudes politique” у Aix en provence en France, и коначно је то створило посебну научну дисциплину међу политичким наукама која се зове „Политологија религије” или „Politologie des religions” на француском.

НАЦИОНАЛНА И ВЕРСКА БЕЗБЕДНОСТ БЕЛОРУСИЈЕ, Dimitrij K. Beznjuk, 71-83. Аутор чланка је, на основу аргумената, као и на основу слободе мишљења и верских уверења, навео да држава, у својој оријентацији ка усвајању демократских и општељудских вредности, није дужна да жртвује своје националне и културне посебности зарад безличних космополитских схема. Аутор то тврди на основу тога што је заправо доказано да је демократска држава способна да усвоји слободу мишљења као међународни стандард, а да притом не ризикује сопствену етноконфесионалну и културну посебност. Ово је веома важно питање, с обзиром на чињеницу да угрожавање националне безбедности држава на истоку, посебно Белорусије, континуирано иде из правца САД и ЕУ, кроз тврдње да је слобода мишљења и верских уверења прекршена у овој држави. Анализа стања у САД и ЕУ, као и у Белорусији, указује да Белорусија поштује међународне стандарде у погледу слободе мишљења и верских уверења исто колико и ове државе које су преузеле статус развијених и демократских. На крају чланка, аутор је представио своју класификацију нових религија према њиховим најочигледнијим разликама – у догматским и идеолошким погледима на свет.

ПРАВОСЛАВНА РЕЛИГИЈА У СРБИЈИ И САВРЕМЕНА НЕОЛИБЕРАЛНА ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА, Živojin Đurić, 85-96. У овом чланку аутор је анализирао, с једне стране, важне теоријске одреднице основних категорија на којима се заснива и садржи онтолошки интегритет православне религије, у поређењу са другим религијама. Са друге стране, аутор је анализирао важне теоријске одреднице основних категорија онтолошке целовитости православне религије са основним принципима и садржајима неолибералне економске политике. У том контексту, православна вера, чак ни по својој јединственој вредности или принципу, није у значајној супротности са аутентичним вредностима либерализма, универзалног хуманизма, развоја, активног односа и љубави према животу, те свеукупног напретка, у материјалном и економском смислу. При томе се може сматрати да индивидуализам унутар православља није у супротности са демократским принципима неолиберализма (акумулација народног богатства, еманципација сиромаштва итд.). Православни индивидуализам је против глобалне политичке моћи која је била наметнута од економских центара светске силе у име неолиберализма.

МАСМЕДИЈСКИ ПРЕОБРАЖАЈ ТЕРОРИЗМА И РЕЛИГИЈЕ У ГЛОБАЛНОМ ПОРЕТКУ, Zoran Jevtović, 97-124. Тумачећи људски идеал и религијски свет у глобалном друштвеном контексту, аутор детаљно анализира односе тероризма и масовних медија, моделе њиховог повезивања у контексту конкретних друштвено-историјских промена. Због међусобне, суптилне и флексибилне интеракције која произилази из рекламне вешалице, драматично је растуће интересовање јавности за заводљиве слике и репортерске презентације, које мењају концептуални и структурални религиозни комплекс, понашање и веровања. Попут камелеона, тероризам се мења заједно са друштвеним окружењем, изазивајући утицај међу религијама. Последица овог утицаја је стална промена политичких, економских и културних односа. Све то ствара „време контролисаних сукоба”, које неки теоретичари називају и „трећи светски рат”, који доводе до неочекиваних и еруптивних процеса, стварајући хаос као стање или ум.

РЕЛИГИЈА И ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У УСТАВИМА КОМПАРАТИВНО, С ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ПРЕДЛОГЕ ЗА НОВИ УСТАВ СРБИЈЕ, Vladan Kutlešić, 125-132. Фаза формирања новог устава Србије, од 2000. до 2006. године, дала је довољно времена да се овом занемареном уставном питању може посветити потребна пажња, и то из различитих разлога. У почетку, због самог садржаја различитих предлога за сам устав, због признавања постојања и анализе разлога за разлике у овим питањима између различитих предлога, и на крају, али најважније, како се овим питањима управља у релевантним земљама. Анализа је показала да сва три јавно објављена предлога новог Устава Србије, који за разлику од осталих садрже одредбе о вери и верским заједницама, то чине у много широј перспективи од упоредних примера. Изнад свега, они садрже опскурне прописе за бављење друштвеним и добротворним пословима. Ово се посебно односи на предлоге Либералне партије који су чак предвидели обавезу владе да „узме у обзир верска уверења и одржава респектабилне односе са верским заједницама“.

ЕКУМЕНИЗАМ И ЕТНОФИЛЕТИЗАМ ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД, Ljubivoje Stojanović, 133-156. И поред тога што су очигледно контрадикторне једна другој, заједничко питање постављају и екуменизам и етнофилизам. Како хришћански народ треба да постигне јединство? Како се може доћи до доживотног пријатељства са свима онима који имају различита уверења или са онима који немају никаква веровања? Управо то јединство значи заједништво у Богу, а не споразум заснован на минималној сагласности. Дакле, такво јединство треба да се оствари у дотичној црквеној заједници где су позвани сви народи и сви људи. У том смислу, екуменизам заслужује свој пуни смисао у црквеној аутентичности дијалога између различитих, као и у креативној комуникацији свих оних који желе да се остваре и изграђују кроз цркву. Међутим, постоје одређене препреке и недостаци који би могли бити надокнађени тек када сви постанемо део заједништва у блаженој љубави Божијој, која се у потпуности испољила као Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, са „нема Грка, ни Јевреја, али Христос је све у свему”. На тај начин сви побеђујемо и нико није поражен или отпуштен – сви смо материјализовани као „један човек у Христу“. Овде је неоспорно правило да „виши“ треба да служи „нижем“, а то подразумева расположење и ред. Стога су православни хришћани најодговорнија страна у екуменском дијалогу у коме сви учесници треба да буду добродошли сведочећи спасоносне радости. Тако се сви народи и сви људи заједнички остварују у Христовој љубави. Разлике су јасне и нису небитне – али такве разлике не би требало да буду разлог за сукобе који се не могу преговарати. Овде је толеранција тек почетак реализације, док се све надопуњује живом љубављу.

НОВА ДРЖАВНА ПОЛИТИКА РУСИЈЕ И НЕКИХ ЕВРОПСКИХ ДРЖАВА ПРЕМА ВЕРСКИМ СЕКТАМА, Zoran Milošević, 157-171. Руска Федерација, као и низ европских држава, започела је својеврсну ревизију погледа на деловање нетрадиционалних, страних верских организација, широм света познатих као секте. У Руској Федерацији је забрањено деловање секте „Аум Шинрикјо“, а у граду Москви такође је забрањена делатност „Јеховиних сведока“. У Француској су у последње време забрањени „Ред Храма Сунца“ и такозвана сајентолошка црква, док се у Италији врши помно праћење и контрола окултних верских организација. У вези са овим недавним догађајима откривено је да су неке верске организације (секте) допринеле дестабилизацији друштва, јачању криминала и наркоманије, промени културних стандарда и националног мишљења, као и политичкој дестабилизацији друштва и државе. Поред тога, пажња је посвећена и злостављању деце и породице и непоштовању Закона о раду.

ИСЛАМСКА ЗАЈЕДНИЦА У ФУНКЦИЈИ ОСТВАРИВАЊА АЛБАНСКИХ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА, Dragan Novaković, 173-188. У раду су приказани сложени процеси који су омогућили Албанцима да стекну пуну контролу над јединственом и централизованом Исламском заједницом у социјалистичкој Југославији. Одлука Исламске заједнице да своју организацију усклади са Уставом предвиђеним моделом уређења државе и успостави своје централне органе на основу равноправне заступљености свих саветничких територија која се поклапа са административним границама тадашњих република омогућила је Албанцима да добију апсолутну већина у органима на највишем нивоу. Годинама успостављена доминација није представљала никакав проблем јер су албански представници били кооперативни и нису били вољни да оспоравају превласт муслимана, али када је криза распада државе почела да се расплиће, поново је избила на површину са драматичним обртом. Напуштајући првобитну неутралност, Исламска заједница је у првој фази отворено подржавала једну страну тражећи дезинтеграцију државе, а у другој фази разбијање територијалног интегритета Србије и стварање независног Косова. Ове активности јасно указују на то да је албански фактор поступио с предумишљајем када је преузео контролу над Исламском заједницом у целини и да је искористио повољне историјске околности користећи Исламску заједницу као полугу за остваривање пројектованих националних интереса који је требало да се материјализују кроз коначни статус Косова и Метохије.

ПРОТЕСТАНТСКE ВЕРСКE ЗАЈЕДНИЦE У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ, Tomislav Branković, 189-203. Рад протестантских верских група у социјалистичкој Југославији био је директно зависан од друштвених и политичких прилика у земљи. Протестантске верске групе биле су бројне и разноврсне, не само у односу према власти, према другим верским групама и начину на који су испуњавали друштвене обавезе. Највеће протестантске цркве Евангелистичка црква и Реформисана хришћанска црква, као традиционалне цркве, водиле су протестантско хришћанство у Југославији. Карактеристике њиховог рада су: поштовање уставних закона, сарадња са државним органима и висок степен међурелигијске толеранције. Друге, мање бројне протестантске цркве, биле су по неким религиозним карактеристикама сличне традиционалним црквама, али су неке од њих хтеле да иду својим путем са сопственом верском праксом. Чак и ако су протестантске верске групе и цркве имале знатно мање верника од осталих традиционалних цркава и верских група у Југославији (Српска православна црква, католичка црква и исламска вероисповест), добили су више заслуга него што су заслужили. То је било зато што су имали међународну подршку и заштиту из својих база у иностранству или од међународних верских организација у Европи и Сједињеним Америчким Државама.

ВАХАБИТИ ПРИДОШЛИЦЕ НА БАЛКАНУ, Oliver Potežica, 205-228. Тензије међу муслиманима и инциденти у српском граду Новом Пазару терају нас да се још једном запитамо ко су заправо вехабије. Вехабизам је утицајни религиозни покрет унутар сунитске деноминације, који од муслимана тражи да се врате исламским принципима и пракси, као што су пророк Мухамед и побожни претходници (селаф) прве три муслиманске генерације. Према ставовима вехабија, изворно исламско учење треба очистити од било каквих иновација, ревизије, девијација или политеизма, који су постепено чињени Курану и сунету пророка Мухамеда у претходним вековима. Оснивач вехабијског покрета, Мухамед ибн Абд ал Вахаб (1703-1792), тврдио је да су муслимани из Арабије, колевке ислама, били приморани да се суоче са страним утицајима, пре свега оним који потичу од персијског (шиитског) и турског (суфијског) одступања праве исламске вере.