БУЦЕР, МАРТИН (1491–1551)

БУЦЕР, МАРТИН (1491–1551), хришћански хуманиста и реформатор. Најпознатији као главни реформатор Слободног царског града Стразбура, Буцер илуструје комбиновање евангелистичке теологије Мартина Лутера са тежњама и традицијама које су претходиле реформацији. Као доминиканац, Буцер је био обучен у via antiqua Томе Аквинског, али је рано пао под чаролију еразмијског хуманизма. Сусрет и слушање Лутера по први пут на Хајделбершкој расправи (1518) довело га је до тога да постане све незадовољнији својим позивом и коначно да обезбеди ослобађање од својих завета. Тако је стигао у Стразбур (1523) као развлашћени и ожењени клирик који је једино могао да се обрати градским властима за заштиту од бискупског суда. Пријатељи су му договорили позицију; предводио је у настојањима да се укине миса (1529), да се подигне нова црква (1533–1534) и да се изгради градска политика посредовања у сакраментарској контроверзи. На крају је постао председник Друштва пастора, али је био приморан због свог противљења Интериму (привременом религиозном договору које је уредио Карло V) да побегне у Енглеску, где је учествовао у ревизији Књиге заједничких молитава непосредно пре своје смрти. Наводно се чинило да је одлучно раскинуо са интелектуалним и верским традицијама које су претходиле његовом сусрету са Лутером. 

Буцер је био потпуно евангелистички – и Лутеров следбеник – у основним цртама своје теологије, али су се у његовим поступцима виделе претходне оданости. На разговорима са представницима Рима 1540-их, он се сложио са теоријом „двоструког оправдања“, према којој хришћанин сарађује с Богом након дара спасења, што је тврдња која може да се односи на Тому. У сакраментарској контроверзи, иако је био рано присташа Цвинглијевог спиритуалистичког погледа на елементе и касније се сложио са Лутером у Витенбершком споразуму (1536), он је доследно тврдио да је право значење Вечере Господње заједница међу верницима и са Христом. Његови посреднички напори су произашли директно из овог гледишта и одражавали су ранији утицај Еразма и северног хуманизма. 

Ове претходне традиције и тежње су се најјасније показале у врсти реформације коју је Буцер промовисао и начину на који је то учинио. Као и многи други који су превели Лутерову теологију у праксу, Буцер је тражио темељну реформу целог хришћанског друштва, што је добро сажето у његовом постхумно објављеном De regno Christi, посвећеном Едварду VI. Наведен је програм који је пратио током целе своје каријере. Не само да се залагао да се миса укине већ и да се на њено место стави правилно хришћанско богослужење и доктрина. Такође је помогао оснивање школа које су имале хуманистички образовни програм у срцу наставног плана и програма. Он је поставио темеље за стварање образованог свештенства у Стразбуру и другде, које је заузврат учинило религију чак и на нивоу народа за ствар ума као и срца. Помогао је и да се успостави грађанска власт над помоћима за сиромашне и над браком и моралом. Коначно, током своје каријере настојао је да укроти турбулентни реформски покрет радећи са хришћанским магистратима, како је називао кнезове и градска већа, како би мир превладао и хришћанско друштво процветало.

ИЗВОР: BUCER, MARTIN, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 1059