БОНИФАЦИЈЕ (673–754), најистакнутији у групи енглеских мисионара који су се у осмом и наредним вековима осећали принуђеним да пређу мора и проповедају јеванђеље народима европског континента који су још увек били нехришћани. Винфрит, коме је папа, по предању, 722. године дао име Бонифације, био је мисионар, оснивач манастира, ширитељ културе и црквени организатор. Рођен у Девонширу, рано је уведен у монашки живот. Овде је одрастао у атмосфери строгог поштовања бенедиктинског правила и прихватања живописне културе која се ширила у иностранство из Нортамбрије. Његови бројни дарови би му осигурали изузетну каријеру у растућој енглеској цркви, али је у себи осећао интензиван унутрашњи позив да пренесе јеванђеље у још нехришћански свет.
Два покушаја мисионарског рада са Вилибрордом у Фризији нису довела до ничега, можда због темпераментних разлика између њих двојице. Године 719. Винфрит је отпутовао у Рим и добио налог од папе као мисионар у франачким земљама. Ово послање је касније ојачано његовим посвећењем за епископа. Убрзо су Бонифацијева мисионарска уверења постала чврсто утврђена у три тачке: да мисије западне цркве морају бити контролисане и усмераване од стране централне власти у Риму, да се верске куће за мушкарце и жене морају основати како би обезбедиле неопходан континуитет хришћанског живота у периоду готово непрекидних војних немира, да се редовне епархије морају оснивати и снабдевати лојалним и добро обученим епископима.
Први период Бонифацијевог рада обележили су запажени успеси у Хесену и Тирингији. У Гајсмару се усудио да сруши свети Торов храст. Ову епизоду су људи тог времена схватили као сукоб два бога. Када је Бонифације оборио храст и није претрпео освету од тамошњег германског бога, било је јасно да је Бог кога је проповедао прави Бог кога једино треба обожавати и поштовати.
Бонифације је успео да обезбеди поверење и подршку, најпре свемоћног франачког владара, Карла Мартела, који је 732. године победио муслимане у бици код Тура, а после Карлове смрти 741. године и Мартелових синова Карломана и Пипина. Ово је увелико помогло Бонифацију у његовом раду на обнављању или стварању реда у црквама у доминионима Франака, што је био циљ његовог другог периода рада. Успео је да створи четири епископије у Баварској, где су цркве постојале, али без устаљеног реда. Такође је установио четири епархије на територијама источно од Рајне. У том периоду довео је многе колеге, мушкарце и жене, и основао више верских домова. Најдража му је била Фулда (744), где је и сахрањен, и која је више од хиљаду година била велики центар црквеног живота у Немачкој.
До 747. године Бонифације је био примас и архиепископ без епископије. Године 747. постављен је за архиепископа Мајнца. У међувремену се његов утицај проширио на запад, све док се није осетио у многим деловима данашње Француске. Године 742. успео је да одржи сабор француских цркава, опште познат као Немачки сабор, а 744. године још важнији сабор у Соасону. Треба напоменути да су декрети ранијег сабора издати у име Карломана и постали закон цркве и државе.
Треба истаћи две посебне карактеристике Бонифацијевог дела. Бонифације је био превише заузет да би постао успешан научник, али је био дубоко забринут за ширење културе и користио је своје манастире као центре за ширење знања. Он је сам писао латински јасно и елегантно, док се налазио између претерано разрађеног стила Алдхелма (ум. 709) и прилично равног схоластичког латинског средњег века. Френк Стентон га је назвао једним великим писцем које су произвеле ране школе јужне Енглеске и човеком индивидуалног генија.
Улога жена у развоју цркве у овом периоду је запањујућа. У време када је огромна већина жена била неписмена, верске куће Енглеске дале су бројне аристократске и високо култивисане монахиње, од којих је неке Бонифације довео у Европу да буду игуманије његових новооснованих манастира. За Леобгиту (Леоба), игуманију из Тауфербишофсхајма, био је везан, како се види у писмима које су размењивали, у вези посебно приврженог пријатељства. Преживела га је више од четврт века, а када је умрла 780. године, сахрањена је у близини свог преподобног пријатеља у Фулди, по својој искреној жељи.
Године 752, Бонифације, осећајући да је његов посао завршен, и можда уморан од све већег противљења франачких црквењака енглеској доминацији, дао је оставку на све своје функције и вратио се као обичан мисионар у Фризију, где је започео своју мисионарску каријеру. Велики успех обележио је прву годину рада овог подухвата. Али 4. јуна 754. године, Бонифације и његови сапутници нашли су се окружени групом пагана, решених да зауставе напредак јеванђеља. Бонифације је забранио оружани отпор, а он и педесет три његова следбеника дочекали су своју смрт са тихом снагом хришћанских мученика.
Енглези су навикли да о овим годинама говоре као о „мрачном добу“, али, како је једном приметио истакнути немачки црквени историчар К. Д. Шмит, „за нас је ово био период светлости, када нам је дошла светлост Јеванђеља и хришћанске цивилизације.” Бонифације, апостол Немачке, био је једно од оних упаљених и блиставих светала.
ИЗВОР: BONIFACE, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 1017-1018
0 $type={blogger}:
Постави коментар