ХЛЕБ

Из Епа о Гилгамешу сазнајемо да је хлеб приношен боговима пре више од пет хиљада година. Од тада, где год се узгајало жито, хлеб је заузимао почасно место у ритуалима. Хлеб је животна потреба и често, као у молитви Господњој, означава храну уопште. 

Узгајани хлеб су измислили Египћани, који су га учинили основом свог административног система. Иако су Израелци користили хлеб у многим својим верским обредима, а Грци су поштовали богињу хлеба, Исус је био тај који је узвисио хлеб до највеће верске вредности када је рекао: „Ово је моје тело.“

У раним пољопривредним друштвима, први плодови жетве приношени су боговима (уп. Лв. 23:15–22). За празник жетве, Шавуот, празник седмица, Израелцима је наређено да донесу две векне хлеба од пшеничног брашна као принос Јахвеу. Пошто се празник догађао педесет дана (седам недеља) после Пасхе, постао је познат под грчким именом Пентикост и обележавао је давање Закона на Синају. 

Хаг ха-Мацот, Празник бесквасних хлебова, био је један од три велика пољопривредна празника које су Израелци славили након што су се населили у Ханану. Првобитно обред захвалности на почетку жетве житарица, касније је повезан са номадском пасторалном гозбом Пасхе као историјском сећањем на избављење Израела из Египта. Седам дана јео се само бесквасни хлеб, као знак новог почетка (уп. 1. Кор. 5,6–8). 

Донекле сличан првим плодовима био је „хлеб предложења“ (жртвени хлеб), који су Израелци полагали пред Светињу над светињама у храму (Лв. 24:5–9). Дванаест колача од чистог пшеничног брашна, који представљају дванаест племена Израела и њихов бескрајни савез са Јахвеом, стављани су на сто у два реда. Сваке суботе свештеници су их смењивали и јели. Пошто је тамјан паљен док су векне замењене, научници су на хлеб гледали као на жртву или као жртву захвалности. 

Од седмог века пре нове ере, Грци су славили мистерије Деметре, богиње хлеба из Елеусине, чији је култ био основана религија Атине. Деметра је била и заступница у царству мртвих. Њене две улоге биле су комплементарне, јер жито мора да умре у земљи пре него што се поново генерише. Мало се друго зна о Елеусинским мистеријама јер су се присталице заклињале на тајност. 

Хлеб је био међу понудама хране које су стари Египћани давали за своје покојнике. Заклетва у Књизи Проласка по дану требало је да се рецитује ако непријатељ оспори право покојника на хлеб. У Књизи о Товији (4:18), Товији је речено да „буде дарежљив са хлебом и вином на гробовима врлих људи“. 

Ритуална употреба хлеба можда је настала као понуда хране божанству. Али пошто је Бог Израелаца одбио сваку храну (Суд 13:16), хлебови су постали симбол заједништва између Јахве и његовог народа. У културама у којима је хлеб био основна животна намирница, природно је било да заједништво буде симболизовано дељењем хлеба, пошто је заједничко јело одувек било знак заједништва. 

Хлеб је био уздигнут до симбола највеће важности када је Исус говорио о себи као о „хлебу живота“ који ће дати вечни живот онима који верују у њега, сасвим за разлику од мане којом су се Мојсијеви следбеници хранили у пустињи (Јн. 6). У новозаветним извештајима о дељењу хлеба за оброком, низ речи које се понављају (узео, захвалио или благословио, преломио и дао) описује поступке Исуса на Тајној вечери када је установио Евхаристију. Обредним чином ломљења хлеба (Дела 2:42, 20:7) и једења, хришћани би постали једно са Христом и његовим Оцем на небесима. 

Хлеб који постаје тело Христово има занимљиву паралелу код Астека, који су од згњеченог семена бодљикавог мака правили пасту налик на тесто и од ње обликовали лик бога Хуицилопохтлија. Ритуал је укључивао „једење Бога“: тело хлеба се ломило на комаде и јело. 

Хлеб који су верници приносили за Евхаристију, а није употребљен у ту сврху, називао се евлогијом. Епископ би га благословио и поделио катихуменима и одсутним члановима заједнице. До четвртог века, хришћани су једни другима слали евлогије као симбол њиховог јединства. Иполит Римски (170–235) указао је на још један знак посебног јединства које је повезивало ране хришћане када је говорио о хлебу егзорцизма који треба давати катихуменима уместо евхаристијског хлеба. 

Хлеб као симбол имао је и негативне аспекте. Добра жена не једе „хлеб беспослице“ (Посл. 31:27). Безбожници „једу хлеб зли“ (Посл. 4:17). „Хлеб преваре“ има сладак укус, али оставља пуна уста шљунка (Посл. 20:17). Јахве, када је љут на свој народ, шаље „хлеб невоље“ (Ис. 30:20) или „хлеб од суза“ (Пс. 80:5). Ови изрази су еволуирали из сећања на Божје проклетство на Адама, који је требало да заради свој хлеб у зноју лица свога (Постање 3:19). 

ВИДИ ТАКОЂЕ Квасац.

ИЗВОР: BREAD, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 1040-1041