Богумили

„У време владавине доброг хришћанског цара Петра [927–69] постојао је свештеник Богумил, (што значи: достојан сажаљења Божијег), а у ствари Богунемил (недостојан сажаљења Божијег), који је први пут почео да проповеда јерес у земљи Бугарској“ – тако Козма презвитер описује ствар у својој Беседи из 10. века. Али проблем се одмах суочио са Козмом и другим посматрачима, и наставља да се суочава са савременим научницима, јер су се, да би оценили и критиковали богумилску јерес, Козма и други инстинктивно окренули категоријама које су произашле из класичних денунцијација ранијих јереси. Размотрићемо оквире тих денунцијација пре него што пређемо на сведочанства о богумилском учењу, а затим и на историју богумилских заједница. 

Главна јерес на коју се позивају да би се разумели богумили био је дуализам, наглашено инсистирање на суштинском постојању два основна и супротстављена принципа: добра и зла. Типичан дуалиста поистовећује зло са материјом, а добро са духом, и тако посматра стварање као област у коме се зло и добро укрштају. Најпознатији дуалистички покрет био је манихејство, што је резултирало тиме да су византијски хришћани користили реч „манихејци“ неселективно да описују било коју врсту дуалистичке духовности. Овај процес можемо видети у Синодикону Православља, где је Богумил анатемисан у следећим терминима: „Анатема оцу Богумилу који је у време Петра Бугарског подстакао ову манихејску јерес и проширио је по сваком граду и селу.” Друго дуалистичко хришћанство познато као павликијанство било је недавна претеча Богумиловог учења које је настало у Јерменији и прешло у Бугарску. Колико су богумилска учења заправо повезана са манихејством и павликијанством је дискутабилно и нечија позиција у тој дебати ће у великој мери одредити како су историјски детаљи интегрисани у покушају да се опише богумилство. 

Слично томе, уобичајена ознака коју су Византинци придавали било ком облику хришћанског аскетизма који је сматран сумњивим је „месалијански“. Овај термин сигнализира одбацивање институционалне цркве и њених сакрамената у корист интензивне молитве која води ка личном односу са Богом, који се често негује приватно у манастиру. Коментатор из 12. века Евтимије Зигабен тврди везу између месалијанства и богумилства у својој Догматској паноплији: „Јерес богумила... је део месалијанске јереси, и највећим делом дели њихове доктрине, али са неким додатним тачкама које повећавају загађење.” Занимљиво је приметити да су, када се богумилство појавило на Светој Гори, и богумили и исихасти били оптужени за месалијанство. У сваком случају, пошто је богумилство у најранијим записима преломљено кроз друге одбачене системе веровања и праксе, потребан је висок степен разборитости у сваком покушају да се објасни богумилско стварно учење. 

Оно што се чини прилично јасним је да су богумили били пацифистички аскети, за разлику од ратоборних павликијана. Према Козми, Евтимију и Ани Комнини, богумили су одбацили култ светих, нису поштовали крст ни иконе, а одрицали су се православне литургијске молитве, користећи искључиво Оче наш. Нису користили свештеничка рукоположења, у великој мери су реинтерпретирали кључне одломке који се користе у православној традицији за потврђивање светих тајни и практиковали су исповедање једни другима без обзира на пол или свештенство. Али они су били спремни да глуме православне побожности да би избегли откривање: „Они не крштавају у вери, већ глуме свето крштење... говорећи својим ученицима да су то вода и уље“. Неслагање са традиционалним богослужењем је директна опција у верском неконформизму. Оно што је још више изненађујуће је да богумили идентификују Сатану као брата Бога Речи. Као што Евтимије извештава, „Кажу да је демон кога је Спаситељ назвао сатаном и сам такође син Бога Оца, званог Сатанаил; дошао је пред Сина, Реч, и јачи је, како и доликује првенцу; јер су браћа један са другим“. Евтимије такође говори о томе како богумили идентификују Сатану (Сатанаила) као творца видљивог света. 

Потчињавање Сатане Богу Оцу навело је неке научнике да закључе да је богумилска теологија еволуирала од строгог дуализма у монархијску теологију у којој је Бог Отац крајњи извор свега, а Сатана, да тако кажемо, пали кнез. Не може се са сигурношћу рећи да ли је таква порука, изречена око два века након Богумилове смрти, одговара Богумиловој првобитној проповеди. Али оно што је јасно јесте да се покрет који је носио његово име проширио из Бугарске у Цариград и Русију на исток и такође нашао публику у Босни и даље на западу дуж медитеранског басена. Опет, не може се прецизно утврдити историјска веза између патерена у Италији и катара или албижана у Француској с једне стране и богумила с друге стране. Али је у најмању руку сугестивно да је катарски сабор у Сен-Фелису (око 1170), који је одредио границе бискупија у Италији и Француској и покушао да те бискупије приведе строгој дуалистичкој теологији, био под председништвом Никинте или Никите, „цариградског папе“, који се традиционално идентификује као богумил. 

Пошто је Богумил проповедао током првих дана организованог хришћанства у Бугарској, чини се вероватним да је његова порука говорила обесправљеним и сиромашним хришћанима (можда преузимајући теме из прехришћанског веровања, мада то никако није сигурно). Као и други облици средњовековног дуалистичког хришћанства, богумилство је покушало да реформише цркву у правцу који је био популаран на основу апокрифних текстова и дубоког инстинкта да у свету нешто није у реду. Из тих разлога и због свог аберантног теолошког погледа на материју, богумилска црква је редовно била осуђивана од стране релевантних православних власти, а њени чланови су повремено били легално прогањани од стране секуларне руке. Међутим, мање је ово одбијање донело крај богумилима. Уместо тога, преовлађујуће друштвене околности које су довеле до и дале смисао тој поруци биле су избрисане на Истоку напредовањем Турака. 

ВИДИ ТАКОЂЕ: Аскеза; Бугарска, Патријаршијска православна црква; Исповест; Исихазам; Иконе

ИЗВОР: Bogomils, AUGUSTINE CASIDAY, The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity, Volume I, A–M, Edited by John Anthony McGuckin, 75-77