ХРОНОЛОГИЈА: 2000. п.н.е. - 1801. п.н.е.

2000. п.н.е. - 1801. п.н.е.

Почетак другог миленијума пре нове ере обележен је у југозападној Азији припитомљавањем свиња. Овај развој догађаја може изгледати неважан, али убрзо су, из разлога који нису сасвим разумљиви, религијски засноване забране у вези са узгојем и конзумирањем свињског меса такође почеле да се шире широм региона. Забране су можда биле везане за покушај суочавања са драматичним климатским променама у региону и пратећим губитком расположивих водних ресурса. У сваком случају, припитомљавање свиња ће постати линија раздвајања између различитих група људи широм региона.

Политички, југозападна Азија ће бити највише погођена инвазијом номадског народа, Амореја, који ће стићи у Месопотамију из земаља на западу (Сирије и Палестине) и, правећи себи место, потиснути бивше становнике у долинама Тигра и Еуфрата. Међутим, права прича о Месопотамији је раст Асирије, малог краљевства у северној Месопотамији које ће постати главни играч на историјској сцени. Ширење Асирије дало је подстицај за долазак Вавилоније на сцену у 18. веку.

Сада донекле изолован од остатка света, Египат се налази на узлазној путањи, 11. династија чини лаку транзицију у 12. династију, која је доминирала релативно стабилним периодом током којег је Египат уживао у плодовима своје пољопривреде и трговине. Просперитет није био видљив нигде више него у верском центру у Карнаку, у близини главног града, који је наставио да расте и шири се. На стабилност египатског живота указује неколико фараона који су могли да прославе своју 30. годишњицу на престолу.

Људско присуство у Америци учинило је велики корак напред са оснивањем културе Маја. Урбани живот, који се развио дуж обале Јужне Америке, сада се ширио даље на север до данашњег Мексика и Гватемале. Мезоамеричка култура би се полако развијала на мање спектакуларан начин; почетна јасно мајанска насеља основана су око 1800. пре нове ере у региону Соконуско (најјужнији део државе Чијапас у Мексику, дуж обале Пацифика). Ране Маје су научиле технике печења глине, које су користиле у изради грнчарије и других мање утилитарних предмета, укључујући људске фигурице. Били су још вековима удаљени од спектакуларних архитектонских остварења по којима ће постати познати.

У међувремену, у северној и западној Европи, мегалитска култура, која је кроз векове научила да гради све софистицираније и веће структуре, достигла је свој врхунац, што је наговештено изградњом Стоунхенџа у западној Енглеској.

• 2000. п.н.е. (Венецуела, традиционалне религије) Народ Таино, који ће доминирати северном обалом Јужне Америке и насељавати многа карипска острва током наредних миленијума, почиње да се шири од приобалне Венецуеле на исток према Гвајани. Народ Таино ће преживети у постколумбовско доба.
• 2000. п.н.е. (Индија, традиционалне религије) Написане су прве химне и песме које ће постати део Риг Веде, најстарије од бројних светих књига хиндуизма. Веде се сматрају откровењем (шрути), вечним списима који су пренети мудрацима (ришијима) који су их у почетку пренели. Када се прикупљање химни заврши миленијум касније, Риг Веда ће обухватити више од 1.000 таквих химни, које се верно преносе са генерације на генерацију памћењем. Сматрају се превише светим да би се записале. Брамански свештеници се појављују као верске вође који су запамтили делове Риг Веде и на основу њих воде богослужење. Већина химни Риг Веде фокусира се на једно од два божанства, Индру, краља богова, и Агнија, бога ватре. Међу бројним додатним божанствима која се помињу су два која ће касније доминирати у хиндуизму, Вишну и Шива. Из Риг Веде су се развиле Јађур Веда, која укључује напеве које су пратиле древне ритуале, и Сама ритуал, који је сакупио химне у славу божанства Соме, персонификације светог пића које се конзумира током разних церемонија. Још каснија Атарва Веда прикупља чини и чаролије које се користе за превенцију и лечење болести и на други начин утичу на животну средину.
• 2000. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Ментухотеп III (вл. 1957–1945 п.н.е.) почиње своју владавину.
• 1945. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Ментухотеп IV (вл. 1945–1938 п.н.е.) из 11. египатске династије почиње своју владавину. Умро је без деце, чиме је династија окончана. Верује се да је његов наследник био истакнути саветник кога је одредио да га прати.
• 1938. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Средње краљевство (1938–1630. п.н.е.) и 12. египатска династија (1938–1756. п.н.е.). Чини се да је прелазак са 11. династије на 12. био глатка транзиција, и могуће је да је Аменемхат I (р. 1876–1842. п. н. е.) био одређени наследник који је служио као сувладар земље током последњих година Ментухотепа IV. Нова династија је обележена успоном новог божанства, Амона, локалног бога нејасног порекла, који ће постати све истакнутији у египатском пантеону. Амон се поистовећује са Ра, богом сунца чије је обожавање усредсређено на Хелиополис. Често га ословљавају са Амон-Ра. Амонов храм у Карнаку постаје репрезентативни верски комплекс египатског Новог краљевства, иако је велики део његовог раног развоја био изгубљен када су га опустошили фараони стране 15. династије, Хикси. Ипак, он ће остати главни центар за обожавање бога Ра у Горњем Египту. Владавина Аменемхата I обележена је његовом одлуком да престоницу Египта пресели из Тебе у нови град, Иш-тави, који се налази јужно и западно од Мемфиса, раније престонице на почетку делте Нила. У Иш-тави (Лишт), Аменемхат гради велику пирамиду. Није од краљевске крви, он се враћа ранијем облику изградње пирамида сличном оном из Шесте династије, вероватно у покушају да легитимише своју власт. Он такође гради „Зид принца“ на Синајском полуострву у настојању да спречи даље инвазије. У Мемфису, Аменемхат I поново потврђује традиционално наглашавање бога Птаха тако што је подигао велики сто за приносе од гранита као светилиште Птаху, господару Истине. Током 12. и 13. династије, фараони и свештеници Птаха у Мемфису остају у блиској вези, а мастабе (гробнице) за високе свештенике Птаха обично се налазе поред краљевских пирамида у Сакари.
• око 1930–1900 п.н.е. (Кина, кинеске религије) Као тинејџер, Си Шаоканг, шести владар кинеске династије Сја, дошао је на власт након периода у којем је владавину Сја прекинуо узурпатор, Хан Џуо, који је убио претходног цара. Присталице Си Шаоканга су на крају успеле да подигну војску и поразе Хан Џуоа, који је убијен у борби. Тако је млади нови цар успео да обнови власт Сја. Пошто је поново преузео престоницу Сја од Хан Џуоа, Си Шаоканг преузима вођство у јавним чиновима обожавања предака, што значи захваљивање и позивање у заштиту од прошлих генерација свог породичног клана. Акција служи да учврсти његову владавину, јер он потврђује своје порекло од Жутог цара.
• 1919. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Аменемхат II (вл. 1919–1885. п.н.е.) почиње владати. Најпознатији је по четири бакарна сандука са његовим именом која су била скривена у храму Монту у Тоду, граду јужно од Луксора. Предмети у сандуцима нису били египатски и вероватно представљају страни данак који је у то време плаћала једна или више нација Египту.
• 1908. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Сесострис I (вл. 1908–1875. п.н.е.) почиње своју дуготрајну владавину. Успоставио је низ нових верских структура широм земље. Међу новим храмовима је и онај Мину, богу неба и мушком симболу плодности, у Кифту; храм Кхнума, чувара извора Нила и супруге Сатет, на острву Елефантина у Нилу у Горњем Египту; и храм богу бику Ментуу у Арманту (познатом као Хермонтис). Он такође обнавља храм Ре-Атум у Хелиополису, најважнијем граду култа сунца.
• око 1900. п.н.е. (Месопотамија, традиционалне религије) Амореји се насељавају у Мари, старом сумерском граду у Сирији близу границе са Ираном, и враћају му некадашњу славу као трговачком каналу између Месопотамије и Медитерана. Разна блискоисточна божанства имала су простор у Манију, иако су храмови Дагону, божанству олуја, Иштар, богињи плодности, и Шамашу, богу сунца, били доминантно присутни у граду.
• око 1894. п.н.е. (Месопотамија, традиционалне религије) Номадски Аморити нападају Месопотамију са запада и под вођом по имену Суму-абум проглашавају Вавилон независним градом-државом и успостављају прву вавилонску династију.
• 1882. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Да би прославио 30 година на престолу, фараон Сесострис I подиже два обелиска од црвеног гранита испред храма Атум-Ра у Хелиополису, граду сунца. Један од обелиска је преживео уништење града, чије су зграде сравњене вековима касније, а материјал коришћен за изградњу новог града Каира. И данас стоји и најстарији је обелиск који се још увек налази на месту где је првобитно подигнут. Обелиск, виђен као приказ снопова светлости бога сунца, био је уобичајена карактеристика храмова, обично постављених у паровима на улазу.
• 1878. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Аменемхет II (вл. 1878–1840. п.н.е.) почиње своју владавину. Враћа се у Дашур као место за његов погребни комплекс и гради североисточно од Црвене пирамиде (првобитно изграђене у 26. веку од стране фараона Снеферуа). Величина његовог комплекса превазилази оне његових недавних претходника.
• 1844. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Сесострис II (вл. 1844–1837. п.н.е.) почиње своју владавину. Он премешта центар владе у Ел-Лахун и делимично сигнализира тај потез премештањем краљевске некрополе тамо из Дашура.
• 1836. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Сесострис III (вл. 1836–1818 п.н.е.) почиње своју владавину. Сесострис III се истиче војном снагом, у великој кампањи у Нубији на југу. Вероватно је био мотивисан уоченом претњом побуне од стране јужне провинције, као и обећањем о економским благодатима. Сесострис показује своју верску врлину тако што је изградио храм у Медамуду, северно од Карнака, и посветио га Ментуу, богу рата.
• 1818. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Аменемхат III (вл. 1818–1770 п.н.е.) почиње своју владавину, током које гради две пирамиде, такозвану „Црну пирамиду“ у Дашуру, а затим пирамиде у Хавари, где је на крају и сахрањен. Његова ћерка Неферу-Птах биће сахрањена у посебној пирамиди у Хавари. Такође је покренуо изградњу храма посвећеног богињи кобре Рененутет (божанство жетве) који се налази у Мединет Маади.
• 1813. п.н.е. (Месопотамија, традиционалне религије) Асирски краљ Шамши-Адад I оживљава и шири асирско краљевство у долинама Тигра и Еуфрата (савремени Ирак). Градови Ашур (Асур), Нинива, Арбел, Арапка и Нимрод уједињени су да постану главна урбана подручја. Шамши-Ададова административна ефикасност и политичка вештина такође су довели до широко распрострањене међународне трговине и економске експанзије. Шамши-Адад I завршио је изградњу последњег од три велика зигурата који доминирају градом Ашур, центром обожавања главног асирског божанства, такође по имену Ашур. Овај храм од 200 метара квадратних посвећен је Енлилу (иако је касније поново посвећен Ашуру).