КАТАР

• Главни град: Доха
• Језици: арапски (званични)
• Етничке групе: 25% Индијци, 12,1% Бангладешани, 12,1% Непалци, 12,1% Египћани, 11,6% Катарци и 27,1% остали
• Облик владавине: унитарна исламска парламентарна полууставна монархија
• Површина: 11.581 km²
• Број становника: 2.795.484 (2020.)

 

Верска демографија

Грађани чине око 12% становништва, док недржављани чине око 88%. Већина грађана су сунитски муслимани, а скоро сви остали су муслимани шиити. Поуздани подаци нису доступни, али процене засноване искључиво на верском саставу исељеника сугеришу да муслимани, иако су највећа верска група, вероватно чине мање од половине укупног становништва. Подела недржављанске популације између сунита, шиита и других муслиманских група није доступна.

Друге верске групе, које се састоје искључиво од исељеника, укључују (по опадајућем редоследу величине) хиндуисте, скоро искључиво из Индије и Непала; римокатолике, првенствено са Филипина, Европе и Индије и будисте, углавном из јужне, југоисточне и источне Азије. Мање групе укључују англиканце и протестантске деноминације, египатске Копте, бахаије, те грчке и друге православце.

• Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 87,7% муслимана, 6,2% хришћана, 2,8% хиндуиста, 1,9% будиста, 0,7% нерелигиозних и 0,6% осталих и малих религија.
• Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 65,2% муслимана, 15,9% хиндуиста, 13,7% хришћана, 3,8% будиста и 1,4% осталих.
• Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 78,59% муслимана (65,57% сунита, 12,49% шиита и 0,54% исламских шизматика), 13,87% хришћана (12,25% католика, 1,03% протестаната, 0,35% хришћана без деноминације и 0,24% православних), 3,3% хиндуиста, 2,24% нерелигиозних (2,18% агностика и 0,06% атеиста), 1,9% теравада будиста и 0,1% осталих.

Правни оквир

Устав проглашава ислам државном религијом, а шеријат је „главни извор“ закона. По уставу, емир мора бити муслиман. Устав предвиђа наследну власт мушкараца у емировом огранку породице ал-Тани. Емир има пуну извршну власт. Устав гарантује „слободу вршења верских обреда” свим лицима „у складу са законом и захтевима одржавања јавног реда и морала”. Забрањује дискриминацију на основу вере.

Прелазак на другу религију из ислама је законом дефинисан као отпадништво и противзаконит је, иако није било забележених казни за отпадништво од независности земље 1971. године.

Закон предвиђа затворску казну до седам година за вређање или погрешно тумачење Курана, "вређање" ислама или било ког његовог обреда или веровања, вређање било којег од пророка, или клеветање, скрнављење или бласфемију против ислама, хришћанства, или јудаизма. Закон предвиђа седмогодишњу затворску казну за производњу или дистрибуцију материјала који садржи слогане, слике или симболе који клевећу ове три религије. Закон такође забрањује објављивање текстова који изазивају друштвену неслогу или верске сукобе, уз казну затвора до шест месеци.

Да би добиле званично присуство у земљи, немуслиманске верске групе у иностранству морају да се региструју при Министарству спољних послова. Једине регистроване верске групе су сунитски и шиитски муслимани и осам хришћанских деноминација, а то су римокатоличка, англиканска, грчка православна, сиријска православна, коптска, маронитска, евангеличка протестантска и интерденоминационе хришћанске цркве. Протестантске деноминације осим регистрованих осам деноминација, укључујући неконфесионалне кућне цркве, могу се регистровати код Министарства спољних послова уз подршку Управним одбором хришћанске цркве.

Нехришћанске групе такође морају да се региструју при Министарству спољних послова. Регистроване групе могу имати банковне рачуне на име организације, пријавити се за имовину за изградњу богослужбеног простора (или су већ изградиле објекте, као што су приватне виле, признате као простори за богослужење како би избегли проблеме са властима), увозити верске текстове и објављивати верске билтене или флајере за интерну дистрибуцију. Нерегистровани субјекти нису у могућности да отварају рачуне, траже средства, легално обављају богослужење у приватним просторима, набављају верске текстове изван земље, објављују билтене или памфлете са верском тематиком, нити легално ангажују особље.

Према закону, нерегистроване верске групе (тј. оне које нису регистроване или под патронатом једне од регистрованих група) које се баве богослужењем су нелегалне, а припадници тих група подлежу депортацији.

Закон ограничава јавно богослужење за неисламске вере. Он забрањује немуслиманским верским групама да приказују верске симболе, што укључује забрану хришћанским заједницама да рекламирају верске службе или постављају крстове на отвореном где су видљиви јавности. Закон инкриминише прозелитизам у име организације, друштва или фондације било које религије осим ислама и предвиђа казну до 10 година затвора. Самовољни прозелитизам за било коју религију осим ислама може резултирати казном до седам година затвора. Закон предвиђа две године затвора и новчану казну од 10.000 ријала (2.700 долара) за поседовање писаног или снимљеног материјала или предмета који подржавају или промовишу мисионарске активности.

Влада регулише издавање, увоз и дистрибуцију свих верских књига и материјала. Влада прегледа, цензурише или забрањује стране новине, часописе, филмове и књиге због непожељног сексуалног, верског и политичког садржаја. Верске групе могу објављивати билтене без владине цензуре, али их могу дистрибуирати само интерно унутар својих заједница. Закон дозвољава увоз верских светих књига, попут Библије. За увоз верског материјала, групе морају доставити један примерак Министарству културе и добити писмено одобрење пре него што направе велике наруџбине или ризикују да цела пошиљка буде конфискована.

Једине религије регистроване да имају своје богомоље су ислам и хришћанство. Све џамије и исламске институције у земљи морају бити регистроване у Министарству за задужбине и исламска питања. Закон одређује министра Министарства за задужбине и исламска питања као коначног органа за одобравање исламских верских центара. Министарство спољних послова одобрава неисламске богомоље у координацији са приватном канцеларијом емира.

Канцеларија генералног секретара Министарства спољних послова, која ради у координацији са директором Одељења за људска права при Министарству спољних послова, одговорна је за руковођење црквеним пословима.

Жена немуслиманка по закону није обавезна да пређе на ислам када се уда за муслимана; међутим, закон сматра да су потомци из таквог брака муслимани. Закон налаже да мушкарац немуслиман који се ожени муслиманком мора прећи на ислам.

Исламска настава је обавезна за муслиманске и немуслиманске ученике који похађају школе које спонзорише држава. Немуслимани могу да пружају приватну верску подуку за своју децу код куће или у својим верским службама. Сва деца могу похађати секуларне и приватне школе са заједничким образовањем. Према упутствима Министарства просвете, ове школе морају да нуде исламску наставу; неисламско формално верско образовање је забрањено.

Јединствени грађански судски систем, који укључује шеријат и секуларни закон, има надлежност и над муслиманима и немуслиманима. Јединствени судски систем примењује шеријат у случајевима породичног права, укључујући и оне који се односе на наслеђе, брак, развод и старатељство над децом. За шиитске муслимане, судско веће одлучује о случајевима који се односе на брак, развод, наслеђе и друга породична питања користећи шиитска тумачења верског закона. У другим верским питањима, породични закон се примењује на све гране ислама. Немуслимани подлежу шеријату у случајевима старатељства над децом, али грађанско право покрива друге случајеве личног статуса, укључујући и оне који се односе на развод и наслеђе.

Жена немуслиманка нема аутоматско право да наследи свог мужа муслимана. Она добија наследство само ако јој муж додели део своје имовине, а чак и тада, она има право да добије само једну трећину укупне имовине. Женски наследник углавном прима половину износа од мушког наследника; сестра би наследила упола колико њен брат. У случајевима развода, деца углавном остају са мајком до 13 година за дечаке и 15 за девојчице, када се старатељство враћа породици мужа, без обзира на вероисповест мајке.

Кривично право је засновано на принципима шеријата. Врста кривичног дела одређује да ли ће осуђени добити казну по шеријату. Постоје одређене кривичне пријаве, као што су конзумација алкохола и ванбрачни секс, за које муслимани подлежу кажњавању по шеријатским принципима, укључујући и бичевање по налогу суда. Казне засноване на шеријату такође се могу применити на немуслимане у овим случајевима. Осуђеници муслимани могу зарадити смањење казне од неколико месеци учењем Курана напамет док су у затвору. Секуларни закон покрива решавање спорова за компаније које пружају финансијске услуге. Закон одобрава спровођење шиитског тумачења шеријата по договору и захтеву страна у спору.

Кривични закон предвиђа да особе које су виђене да једу или пију током дана током рамазанског поста подлежу новчаној казни од 3.000 ријала (820 долара), три месеца затвора или обоје.

Земља је потписница Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Влада је поднела документе Уједињеним нацијама 2018. године и дала званичну изјаву у свом документу о приступању, да ће влада тумачити члан 18. став 2. Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Нико не сме бити подвргнут принуди која би угрозила његову слободу да има или да усвоји веру или уверење по свом избору”) „на основу схватања да то није у супротности са исламским шеријатом” и да би влада задржала право да примени став 2 у складу са својим схватањем шеријата. Влада је такође формално навела у свом приступном документу да ће тумачити неколико других одредби Међународног пакта о грађанским и политичким правима у складу са шеријатом, укључујући и члан 27 (у вези са правима мањина „да исповедају и практикују сопствену веру“). Влада је ставила званичну резерву да се не обавезује одредбама о родној равноправности у члану 3 и члану 23.4 у вези са породичним правом и наслеђивањем.

---

2021 Report on International Religious Freedom: Qatar, https://www.state.gov/reports/2021-report-on-international-religious-freedom/qatar/