- Главни град: Рабат
- Језици: 69,4% марокански арапски, 14,1% ташелхит, 7,9% тамазигт, 4% тарифит и 4,6%
остали
- Етничке групе: 69,4% Арапи и арабизирани Бербери, 27,3% Бербери и 3,3%
остали
- Облик владавине: унитарна парламентарна уставна монархија
- Површина: 446.300 km2
- Број становника: 37.112.080 (2020.)
Верска демографија
Више од 99% становништва су сунитски муслимани,
а мање од 0,1% становништва су муслимани шиити. Групе које заједно чине
мање од 1% становништва укључују хришћане, Јевреје и бахаије.
Према вођама јеврејске заједнице, процењује се
да има 2.000 до 3.500 Јевреја, од којих отприлике 2.500 живи у
Казабланки. Неки лидери хришћанске заједнице процењују да широм земље има
између 2.000 и 6.000 хришћанских грађана; међутим, Мароканско удружење
за људска права процењује да
има 25.000 хришћанских грађана. Број мароканских хришћана достигао је
приближно 31.500, према извештајима бројних штампаних и електронских медија,
иако је због одсуства статистичких података из званичних и истраживачких
центара и чињенице да неки хришћани практикују веру приватно, тешко доћи до тачне процене.
Хришћански лидери процењују да хришћанско
становништво са странцима укључује најмање 30.000 римокатолика и око 10.000
протестаната, од којих су многи недавни мигранти из подсахарске Африке или
доживотни становници чије породице живе и раде у земљи генерацијама, али немају
држављанство. У Рабату, Казабланки и Тангеру постоје мале англиканске заједнице
са странцима. Процењује се да има око 3.000 страних становника који се
идентификују као руски и грчки православци, укључујући малу руску православну
заједницу у Рабату и малу грчку православну заједницу у Казабланки. Већина
хришћана са страним пребивалиштем живи у урбаним подручјима Казабланке,
Маракеша, Тангера и Рабата, али мали број је присутан широм земље, укључујући
многе који су мигранти из подсахарске Африке.
Лидери шиитских муслимана процењују да има
неколико хиљада шиитских грађана, од којих је највећи проценат на
северу. Поред тога, процењује се да има 1.000 до 2.000 шиита са страним
пребивалиштем из Либана, Сирије, Туниса и Ирака. Лидери муслиманске
заједнице ахмади процењују њихов број на 750. Лидери заједнице бахаи вере
процењују да има 350-400 чланова широм земље.
- Према процени сајта arabbarometer.org у 2021. години је било: 99,7% муслимана и 0,3% одбили да одговоре.
- Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 99,6% муслимана, 0,2% хришћана и 0,1% осталих и малих религија.
- Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 100% муслимана.
- Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 99,68% муслимана (99,23% сунита и 0,45% шиита), 0,13% нерелигиозних агностика и 0,19% осталих.
Правни оквир
Према уставу, земља је „суверена муслиманска
држава“, а ислам је религија државе. Устав гарантује слободу мисли,
изражавања и окупљања, а држава сваком појединцу гарантује слободу „да се бави
својим верским пословима“. Устав каже да краљ носи титулу „заповедника
верника“ и да је заштитник ислама и гарант слободе вршења верских послова у
земљи. Устав забрањује доношење закона или уставних амандмана којима се
крше његове одредбе које се односе на ислам, а такође признаје јеврејску
заједницу као саставну компоненту друштва. Према уставу, политичке странке
не могу бити засноване на вери и не смеју оцрњивати или кршити
ислам. Политичка партија не може законски оспорити ислам као државну
религију. Друге религије осим ислама и јудаизма нису признате ни уставом
ни законима.
Устав и закон који регулише медије забрањују
сваком појединцу, укључујући чланове парламента, који су иначе имуни на
хапшење, да критикују ислам на јавним платформама, као што су штампани или
онлајн медији, или у јавним говорима. Такви изрази су кажњиви казном
затвора до две године, новчаном казном до 200.000 дирхама (21.600 долара) или
обоје. Казна затвора може бити повећана на пет година или новчана казна од
50.000 до 500.000 дирхама (5.400-53.900 долара), или обоје, ако су дела
„учињена говором, викањем или претњом на јавним местима или јавним састанцима,
или јавно изложеним плакатом продајом, дистрибуцијом или било којим другим
средством које се користи за рекламирање укључено у онлајн форму, папир и
аудиовизуелну форму.”
Закон кажњава сваког ко „користи навођење да
поткопа веру“ или преобрати муслимана у другу веру искориштавањем слабости или
потребе за помоћи, или кориштењем образовних, здравствених или других институција
и предвиђа казне од шест месеци до три године затвора и новчаном казном од 200
до 500 дирхама (22-54 долара). Исте казне важе за свакога ко намерно омета
верске обреде или прославе када то изазива сметње или утиче на достојанство
таквих верских дела. Такође обезбеђује право на суђење свакоме ко је
оптужен за такво дело. Добровољно преобраћење није кривично дело по
закону. Закон дозвољава влади да по кратком поступку протера сваког
недржављана за који утврди да представља „претњу јавном реду“, а влада је
користила ову клаузулу да протера странце осумњичене за прозелитизам.
По закону, ометање или спречавање једне или
више особа да верују или присуствују богослужењима било које вероисповести
кажњава се затвором од шест месеци до три године и новчаном казном од 200 до
500 дирхама (22-54 долара). Кривични закон каже да се свака особа за коју
се зна да је муслиман и која крши пост у јавности током месеца Рамазана без
изузетка који му дају верске власти, кажњава казном од шест месеци затвора и новчаном
казном од 200 до 500 дирхама (22-54 долара). Власници имају дискреционо право
да своје ресторане држе отвореним током Рамазана.
Високи ауторитет за аудиовизуелне комуникације
успостављен уставом захтева од свих осам јавних телевизијских станица да 5%
свог времена посвете исламским верским садржајима и да емитују исламски езан
пет пута дневно.
Сунитски муслимани и Јевреји су једине верске
групе које су уставом признате као изворне у земљи. Посебан скуп закона и
специјалних судова регулише питања личног статуса Јевреја, укључујући функције
као што су брак, наслеђе и друга питања личног статуса. Рабинске власти,
које су такође судски службеници, управљају јеврејским породичним
судовима. Муслиманске судије обучене за малики-ашари сунитско тумачење
шеријата управљају судовима за питања личног статуса за све друге верске
групе. Према закону, муслиман се може оженити хришћанком или
Јеврејком; муслиманка се не сме удати за човека друге вероисповести осим
ако он не пређе на ислам. Немуслимани морају формално да пређу на ислам и
да буду стално настањени пре него што постану старатељи напуштене деце или деце
без родитеља.
Многе хришћанске цркве са странцима (цркве које
воде и посећују само страни становници) су регистроване као удружења. Римокатоличка,
Руска православна, Грчка православна, Протестантска и Англиканска црква имају
различите облике званичног статуса. Руска православна црква и Англиканска
црква су регистроване као огранци међународних удружења преко амбасада Русије и
Уједињеног Краљевства. Протестантска и Католичка црква, чије постојање као
цркве са страним пребивалиштем претходи независности земље 1956. године, као и
Руска и Грчка православна црква, одржавају посебан статус признат од стране
владе, који им омогућава да чувају богомоље и именују страно свештенство.
Законске одредбе наведене у општем пореском
закону предвиђају пореске олакшице, грантове за земљиште и грађевину,
субвенције и царинска изузећа за увоз који је неопходан за верске активности
признатих верских група (сунитских муслимана и Јевреја) и верских група регистрованих
као удружења (хришћанске цркве са страним резидентима). Закон не захтева да се верске групе
региструју за приватно богослужење, али непризната верска група мора да се
региструје као удружење да би обављала послове у име групе (нпр. отварала и
држала банковне рачуне, изнајмљивала имовину, стицала земљиште и грађевинске
грантове и имала приступ царинским олакшицама за увоз неопходан за верске
активности) или за одржавање јавних скупова. Удружења се морају регистровати
код локалних службеника Министарства унутрашњих послова у надлежности седишта
удружења. Појединачни представник верске групе која није призната нити
регистрована као удружење може се сматрати одговорним за било које јавно
окупљање групе, трансакције, банковне рачуне, изнајмљивање имовине и/или
петиције влади. Пријава за регистрацију мора да садржи назив и сврху
удружења; име, националност, старост, професију и адресу становања сваког
оснивача; и адресу седишта удружења. Устав гарантује удружењима
цивилног друштва и невладиним организацијама право да се организују и слободно
врше своје активности у оквиру уставног делокруга. Закон о удружењима
забрањује организације које се баве активностима које влада сматра
„незаконитим, супротним добром моралу или усмереним на подривање исламске
вероисповести, интегритета националне територије или монархијског режима, или
које позивају на дискриминацију“.
Закон не дозвољава мароканским хришћанима да
буду сахрањени на хришћанским гробљима или да носе хришћанска имена.
По закону, све јавно финансиране образовне
институције морају подучавати сунитски ислам у складу са учењем и традицијом
малики-ашари школе исламске јуриспруденције. Школе које су у страном
власништву и које се финансирају из приватних извора имају избор да укључе или
изоставе верску наставу у школском програму. У приватним јеврејским школама се може
предавати јудаизам.
Према уставу, само Високи савет улеме, група
коју предводи и именује краљ са представницима из свих региона земље, има
овлашћење да издаје фетве, које постају правно обавезујуће само уз одобрење
краља у краљевском указу и накнадну потврду парламентарним
законодавством. Такве фетве се сматрају обавезујућим само за малики-ашари сунитске
муслимане. Ако краљ или парламент одбију да ратификују одлуку Савета, одлука
остаје необавезујућа и неизвршена.
2021 Report on International Religious Freedom: Morocco, https://www.state.gov/reports/2021-report-on-international-religious-freedom/morocco/
0 $type={blogger}:
Постави коментар