ТАЏИКИСТАН

• Главни град: Душанбе
• Језици: 84,41% таџички, 12,25% узбечки и 3,34% остали (попис 2010.)
• Етничке групе: 84,26% Таџици, 12,25% Узбеци и 3,49% остали (попис 2010.)
• Облик владавине: унитарна председничка република под диктатуром
• Површина: 143.100 km²
• Број становника: 10.004.762 (2022.)

 

Верска демографија

Према локалним академицима, у земљи је више од 90% муслимана, од којих се већина придржава ханефијске школе сунитског ислама. Отприлике 3-4% муслимана су исмаили шиити, од којих већина живи у аутономној области Горно-Бадахшан, која се налази у источном делу земље.

Највећа хришћанска група су руски православци. Постоје мање заједнице евангелистичких хришћана, баптиста, римокатолика, адвентиста седмог дана, Јеховиних сведока, лутерана и неденоминационих протестаната. Постоје и мање заједнице Јевреја, бахаија и чланова Међународног друштва свести Кришне.

• Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 99,4% муслимана, 0,4% хришћана и 0,1% нерелигиозних.
• Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 96,4% муслимана, 1,8% хришћана и 1,5% нерелигиозних и 0,3% осталих.
• Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 97,45% муслимана (87,55% сунита и 9,9% шиита), 1,67% нерелигиозних (1,35% агностика и 0,32% атеиста), 0,69% хришћана (0,55% православних, 0,14% протестаната и 0,01% хришћана без деноминације) и 0,19% осталих.

Правни оквир

Устав проглашава земљу секуларном државом и да ће „верска удружења бити одвојена од државе и неће се мешати у државне послове“. Према уставу, свако има право појединачно или заједно са другима да исповеда било коју или ниједну веру и да учествује у верским обичајима и обредима. Влада је од октобра 2007. забранила Јеховиним сведоцима вршење верских активности због деловања супротно законима земље, као што је одбијање обавезне војне службе.

Закон забрањује оснивање и деловање верских удружења која промовишу расизам, национализам, непријатељство, друштвену и верску мржњу, или позивају на насилно рушење уставног поретка или на организовање оружаних група. Устав забрањује „пропаганду и агитацију“ која подстиче верско непријатељство. У складу са одредбама устава, ниједна идеологија политичке странке, јавног или верског удружења, покрета или групе не може се признати као државна идеологија.

Закон забрањује изазивање верски засноване мржње, непријатељства или сукоба, као и понижавање и наношење штете верским осећањима других грађана.

Закон дефинише екстремизам као активности појединаца и организација које имају за циљ дестабилизацију, подривање уставног поретка или преузимање власти. Ова дефиниција укључује изазивање верске мржње. У случају некриминалног изазивања „друштвене, расне, националне, регионалне или верске мржње“, Закон о административним прекршајима предвиђа административни притвор од 5 до 10 дана или новчану казну од 50 до 100 „јединица таксе“ (вредност које влада одреди сваке године), у износу од 3.000 до 6.000 сомонија (270 до 530 долара). Кривични закон предвиђа затворску казну од 2 до 12 година за кривично дело учињено по истом основу, у зависности од детаља случаја.

Закон забрањује појединцима да се придружују или учествују у организацијама које се сматрају екстремистичким. Влада одржава листу „екстремистичких организација“ за које каже да користе терористичку тактику у настојању да унапреде исламистичке политичке циљеве, укључујући Националну алијансу Таџикистана, Исламску ренесансну партију Таџикистана, Хизб ут-Тахрир, Ал Каиду, Исламску државу Ирака и Сирије, Џабхат ал-Нусра, Муслиманско братство, талибане, Џамат Таблиг, Исламску групу (Исламска заједница Пакистана), Исламски покрет Источног Туркестана, Исламску партију Туркестана (бивши Исламски покрет Узбекистана), Лашкар-е-Таиба, Таџикистани Озод, Созмони Таблигот, Џамаат Ансарулах и селафистички покрет у ширем смислу.

Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија је државни орган који је првенствено одговоран за надзор и имплементацију свих одредби закона који се односе на религију. Центар за исламске студије, под Извршном канцеларијом председника, помаже у формулисању владине политике према религији.

Закон дефинише верско удружење као сваку групу која се састоји од лица која се удружују у верске сврхе. Верско удружење је добровољно удружење следбеника једне вере, у циљу одржавања заједничких богослужења и прослављања верских обреда, веронауке и ширења верских уверења. Да би се регистровало верско удружење, група од најмање 10 особа старијих од 18 година мора да прибави потврду локалних власти која потврђује да припадници религијске вере живе на одређеном месту пет година. Група потом мора доставити Комитету за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија  доказ о таџикистанском држављанству својих оснивача, заједно са њиховим кућним адресама и датумима рођења. Група мора дати приказ својих веровања и верских пракси и описати своје ставове у вези са образовањем, породицом и браком. Група мора у свом статуту да наведе активности које планира да предузме, а када се региструје као верско удружење, мора годишње да извештава о својим активностима или се суочи са одјавом. Према Комитету за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија, у земљи је регистровано 4.058 верских удружења, од којих су 66 немуслиманска, укључујући Руску православну цркву и бахаи веру.

Влада дели удружења формирана за „обављање заједничког верског богослужења” на верске организације и верске заједнице, које су такође дефинисане законом. Да би радили легално, оба морају да се региструју код владе, што је процес који надгледа Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија.

Према закону, верска организација може вршити верско образовање и ширити религиозну веру. Врсте верских организација укључују Исламски центар Таџикистана (тело које подржава влада и које надгледа верске институције које припадају ханефијској школи сунитског ислама, законом установљен као Републички верски центар), централне џамије петком, централне молитвене домове, установе за верско образовање, цркве и синагоге. Верске организације су правна лица и функционишу на основу повеља и морају се стриктно придржавати граница својих статута. То могу бити окружне, општинске или националне организације.

Према закону, верска заједница, за разлику од верске организације, није правно лице. Њени чланови се могу окупљати ради обављања других верских активности, које нису прописане законом. На пример, појединци се могу окупљати на заједничку молитву, присуствовати погребним молитвама и славити верске празнике. Врсте верских заједница су џамије петком, дневне петократне молитве, молитвене куће и друге богомоље. Након регистрације у Комитету за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија, верска заједница мора функционисати и на основу свог статута, којим се утврђује природа и обим њеног деловања.

Законом су прописане казне за верска удружења која се баве активностима супротно циљевима и циљевима утврђеним њиховим статутима, а Комитету за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија је додељена одговорност за изрицање казни за такве активности. Закон изриче новчане казне за обављање верских делатности без државне регистрације или пререгистрације; кршење одредби о организовању и обављању верских активности; пружање веронауке без дозволе; обављање молитви, верских обреда и церемонија на неодређеним местима и обављање делатности мимо сврхе и циљева дефинисаних статутом верског удружења. За прекршаје по први пут, влада кажњава појединце са 420 до 600 сомонија (37 до 53 долара), старешине верских удружења са 1.200 до 1.800 сомонија (110 до 160 долара) и регистрована верска удружења, као правна лица, 6.000 до 12.000 сомонија (530 до 1.100 долара). За поновљене прекршаје у року од годину дана од почетне новчане казне, казне се повећавају на 720 до 1.200 сомонија (64 до 110 долара) за појединце, 2.400 до 3.000 сомонија (210 до 270 долара) за старешине верских удружења и 18.000 до 240 сомонија (1.600 до 2.100 долара) за регистрована верска удружења. Ако верско удружење обавља делатност без регистрације, локалне власти могу изрећи додатне новчане казне или затворити богомољу.

Закон дозвољава ограничења слободе савести и вероисповести за која влада сматра да су неопходна ради обезбеђивања права и слобода других, јавног реда, заштите основа уставног поретка, безбедности државе, одбране земље, јавног морала, јавног здравља и територијалног интегритета земље. Поред тога, верске организације морају годишње да пријаве опште информације о богослужењу, као и организационе, образовне и активности на терену.

Закон о слободи савести прописује да ниједна партија, јавно или верско удружење, покрет или група не могу бити признати као представници државне идеологије. Закон такође тврди да држава одржава контролу над верским образовањем како би спречила нелегалну обуку, пропаганду и ширење екстремистичких идеја, верске мржње и непријатељства.

Исти закон у великој мери овлашћује Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија да креира прописе за имплементацију државних политика о вери, као што је утврђивање посебних смерница за обављање верских обреда. Поред одобравања регистрације верских удружења, организација и заједница, Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија има широк мандат који укључује одобравање изградње богомоља, учешће деце у верском образовању и ширење верске литературе.

Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија  надзире рад верских удружења, као што је обављање верских обреда, те израду и доношење законских аката у циљу провођења државне политике о слободи савести и верских удружења. Верска удружења дужна су доставити податке о изворима прихода, имовинским списковима, расходима, броју запослених, плаћеним платама и порезима и друге податке на захтев Комитета за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија.

Закон о слободи савести признаје посебан статус ханефијске правне школе сунитског ислама у погледу културе и духовног живота земље. Овај статус, међутим, нема никакву посебну правну везу.

Закон ограничава исламску молитву на четири локације: џамије, гробља, домове и светиње. Он регулише регистрацију, величину и локацију џамија, ограничавајући број џамија које се могу регистровати у оквиру датог насељеног подручја. Изван главног града, влада дозвољава да се „џамије петком“, које обављају веће молитве петком, као и молитве пет пута дневно, налазе у окрузима са популацијом од 10.000 до 20.000 људи; дозвољава „џамије са петоструком молитвом“, које обављају само дневне молитве пет пута дневно, у областима са популацијом од 100 до 1.000. У главном граду Душанбеу, власти дозвољавају џамије петком у областима са 30.000 до 50.000 људи и џамије са петократном молитвом у областима са популацијом од 1.000 до 5.000.

Џамије функционишу у складу са својим статутима у зградама које су изградиле верске организације које је одобрила влада, појединачни грађани или уз помоћ опште популације. Закон прописује избор главног-хатиба (које је одобрила влада као молитвеног вођу у централној џамији петком), имама-хатиба (предстојатеља молитве које је одобрила влада у џамији петком, који држе проповед на молитви петком у подне) и имама (владом санкционисане молитвене вође у џамијама са пет молитава) који се одвија у координацији са „одговарајућим државним органом надлежним за верска питања“, односно Комитетом за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија. Локалне власти одлучују о додели земљишта за изградњу џамија у координацији са „одговарајућим државним органом надлежним за верска питања.” Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија проширује препоручене тачке за проповеди у петак које је саставио Исламски центар. Појединачни имам-хатиби могу да модификују или допуне тачке и, према Комитету за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија, не постоји казна за непоштовање.

Закон о традицијама и прославама регулише приватне прославе, укључујући венчања, погребне услуге и обележавање рођендана пророка Мухамеда; поставља ограничења броја гостију за ове догађаје и управља церемонијалним даривањем поклона и другим ритуалима, са циљем да спречи оно што влада сматра превеликим издацима на такве догађаје. Такође забрањује традиционално жртвовање животиња на церемонијама обележавања 7. и 40. дана након смрти. Традиционалне жртве су дозвољене током Рамазана и Курбан-бајрама. Одвојено, закон о слободи савести наводи да се групна богослужења, верске традиције и церемоније морају спроводити у складу са процедурама за одржавање састанака, митинга, демонстрација и мирних процесија.

Према Закону о традицијама и прославама, „физичка и правна лица дужна су да чувају вредности националне културе, укључујући државни језик и народну ношњу“. Према уобичајеном (тј., не званичном) тумачењу, „национална одећа“ не укључује хиџаб, иако укључује традиционални таџикистански облик женског покривала за главу познат као рујмол. Закон о управним прекршајима (Кодекс) не наводи ношење браде, хиџаба или друге верске одеће као прекршаје.

Закон о слободи савести дозвољава регистрованим верским организацијама да производе, извозе, увозе и дистрибуирају верску литературу и материјале који садрже верски садржај након што добију одобрење Комитета за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија. Само регистрована верска удружења и организације имају право да оснивају предузећа која производе литературу и материјале са верским садржајем. Таква литература и материјал морају навести пуни назив верске организације која их производи. Кодекс дозвољава државним властима да изричу казне за производњу, извоз, увоз, продају или дистрибуцију верске литературе без дозволе Комитета за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија. Према Кодексу, прекршиоци подлежу одузимању дате литературе, као и казнама од 1.800 до 4.200 сомонија (160 до 370 долара) за физичка лица, од 3.000 до 9.000 сомонија (270 до 800 долара) за државне службенике и 6.000 до 18.000 сомонија (530 до 1.600 долара) за правна лица, што је категорија која укључује све организације. Према Кодексу, производња литературе или материјала са верским садржајем без навођења имена верске организације која га производи подразумева казну од 3.000 до 6.000 сомонија (270 до 530 долара) и конфискацију материјала.

Закон о родитељској одговорности забрањује појединцима млађим од 18 година да учествују у „јавним верским активностима“, укључујући присуство богослужењима на јавним местима богослужења. Појединци млађи од 18 година могу присуствовати верским сахранама и практиковати веру код куће, под надзором родитеља. Статут омогућава појединцима млађим од 18 година да учествују у верским активностима које су део посебних образовних програма у овлашћеним верским установама.

Закон о родитељској одговорности дозвољава малолетницима од 7 до 18 година, уз писмену сагласност родитеља, да похађају верску наставу коју спроводи регистрована верска организација ван обавезног наставног часа. Према закону, ово не сме да дуплира верску наставу која је већ део школског програма; као део средњошколског програма, ученици морају да похађају опште часове историје религија.

Према Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија, родитељи своју децу могу подучавати веронауци код куће под условом да изразе жељу да уче. Док закон о слободи савести дозвољава родитељима да обезбеде верско образовање својој деци, он забрањује верским удружењима да проповедају или се баве образовном делатношћу у приватним кућама. Исти закон такође забрањује грађанима одлазак у иностранство на верску наставу или успостављање веза са верским организацијама у иностранству без сагласности Комитета за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија. Да би стекли право да студирају религију у иностранству, студенти морају имати диплому из религије у земљи и добити писмену сагласност Комитета за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија. Закон предвиђа казне од 3.000 до 6.000 сомонија (270 до 530 долара) за кршење ових ограничења.

Док Министарство просвете поставља стандарде за учионице и наставне планове и програме и издаје лиценце за верске организације, Комитет за религију, регулисање традиција, прослава и церемонија је одговоран за праћење организација како би осигурао примену осталих одредби закона. Џамије централног округа могу да имају медресе, које су отворене само за матуранте, али тренутно у земљи не постоје медресе јер у пракси ниједна медреса није могла да испуни захтеве Министарства просвете у погледу учионица, квалификованих наставника и наставног плана и програма. Друге џамије, ако су регистроване и лиценциране од стране владе, могу пружати ванредну верску наставу за млађе ученике у складу са својим статутима.

Закон налаже да мушкарци служе једну годину у оружаним снагама ако имају факултетску диплому и две године ако нису завршили факултет. Од јануара 2021. године, мушкарци који желе да испуне своју обавезу служења без служења пуне једне или две године активне службе могу да плате накнаду и заврше једномесечни курс обуке резервиста.

---

2021 Report on International Religious Freedom: Tajikistan, https://www.state.gov/reports/2021-report-on-international-religious-freedom/tajikistan/