Заједно са својим кукастим крстовима позајмљеним из нацистичке Немачке, бели супрематисти који марширају у САД и другде последњих година су показивали крстове украшене латинском фразом „Deus Vult“ – „Бог хоће“. Преузета из средњовековних крсташких ратова, злоупотреба овог слогана од стране данашње крајње деснице настоји да прикрије насилну идеологију преко верског оправдања.
Као професор средњовековне историје, знам да овај феномен није ништа ново. Сакупио сам арсенал примера светог насиља за које су древни и средњовековни људи веровали да их је Бог охрабрио да почине. На мом семинару о светом насиљу, моји студенти и ја такође разматрамо савремене случајеве насиља које је посвећено чак и без религиозног оквира.
Насиље из прошлости
У јудео-хришћанској традицији, Бог је играо улогу овлашћеног делатника, подстичући штетне и агресивне поступке. У Библији је Бог захтевао да Аврам покаже послушност убијањем свог сина Исака.
Мојсије је следио Божије инструкције у уништавању спољашњих непријатеља, као на пример када се фараонова војска удавила у Црвеном мору, и разбијању унутрашњег неслагања – на пример, каменовањем до смрти човека који је скупљао штапове у суботу, дан резервисан за одмор.
Према хебрејској Библији, Мојсијев наследник Исус Навин следио је Божју заповест у уништавању древног града Јерихона, дома непријатеља Израелаца, Хананаца. У том процесу су убијени сваки мушкарац, жена и дете.
Починиоци средњовековног насиља на сличан начин су Бога сматрали саучесником. Било је то 1095. године када је гомила окупљена у Клермону, у данашњој Француској, узвикивала „Бог хоће“ док је слушала говор папе Урбана II.
Чак и ако су га делили ратни хушкачи кроз векове, слоган сам по себи није доказ божанских мотива. Први таласи оних који су пратили Урбанов позив били су мотивисани више похлепом него небеском ревношћу и никада нису стигли да поново заузму Свету земљу. Уместо тога, крали су храну и новац у немачкој Рајни, клали Јевреје у Мајнцу и Келну, а затим су се враћали кући.
Прекорачене границе
Савремени научници препознају да многи библијски, средњовековни и модерни наративи о насиљу прикривају људску активност у дивинизирајућој пропаганди. Тражили су објашњења која чине људе, а не Бога, главним чинитељима побожне штете.
У својој књизи „Насиље и свето“ из 1972. године, француски историчар и филозоф Рене Жирард приметио је да када се осећање за ред у друштву поквари, његове вође често траже жртвеног јарца, некога ко ће окривити. Након наношења штете или чак погубљења жртвеног јарца, друштво може створити митове о помирењу који посвећују друштвене структуре.
Чак и ако се чини да Жирардова теорија одговара неким древним друштвима усредсређеним на Бога – на пример, распеће Исуса као ранохришћанско жртвено помирење – боље од модерних секуларних, он је дошао до важне спознаје: друштва користе насиље да би изградила, обновила и посветила своје слике о себи.
Британски антрополог Мери Даглас објаснила је свето насиље не као средство за постизање друштвене стабилности, већ као резултат правила која раздвајају добро од лошег, инсајдере од аутсајдера или чисто од нечистог. Њена формулација почиње древним јеврејским текстом, Тором, али се завршава увидима о модерности.
Даглас користи пример древних Израелаца који су свињетину избацили са јеловника, чинећи је забрањеном храном. Забрањујући свињетину, следили су правила установљена у Левитској, трећој књизи Торе. Разнолика верска, биомедицинска и друга објашњења забране академика нису убедљива. Неки рабински и талмудски научници који се слажу да се правило чини произвољним, ослањају се на најједноставније ирационално оправдање: „Бог тако каже“.
Али Даглас је у својој књизи „Чистоћа и опасност“ из 1966. сугерисала да забрана свињског меса није имала за циљ да објасни свет. Требало је да га подели. То је гранични знак који разликује Јевреје од Римљана и других који су конзумирали свињетину.
Како је Даглас то видела, друштва, а не богови, управљају и расподељују моћ кроз правила и границе које постављају. Људи постављају друштвене границе и онда одређују које ће прекорачења граница бити санкционисана или кажњена.
На први поглед, аверзија према свињетини може изгледати као да нема много везе са насиљем, али сви гранични маркери – посебно они који бране светији од себе идентитет – имплицирају насиље над онима који прелазе границе.
Освештавање насиља
Пратећи увиде Дагласове, истраживачи су видели насиље које ради на заштити посвећених граница на многим местима и периодима. На пример, у Каталонији у 14. веку, где су хришћани, Јевреји и муслимани живели у непосредној близини, најопаснија граница био је пол. Метисација (сексуални односи између припадника различитих религија - прим. прев.) се често кажњавала смрћу.
У Валенсији у 15. веку, ропство је деловало по верским линијама – хришћани су могли да поседују муслимане као робове, али не и друге хришћане, и обрнуто. Ропство је расизовано неколико векова касније, када су бели Европљани и Американци жртвовали хришћанска учења о љубави према другима на олтар економске и културне предности.
До краја грађанског рата у САД, након што је 13. амандман укинуо законско ропство, беле јужњачке елите су успоставиле нове границе и нове начине дискриминације које нису имале много везе са верским поделама, пошто је хришћанство у то време преовладавало и међу белим и црним Американцима.
На овај начин, сва друштва, било да су древна или модерна, религиозна или секуларна, производе писана и неписана правила која увијају насиље у религиозну нормалност „Како Бог жели да се ствари ураде“ или секуларну „како ми радимо ствари овде“.
Данашње насиље је сутра погрешно
Нису све вести лоше. Појединци и друштва могу научити да одбаце своја насилна расположења.
Насиље које је некада библијско санкционисано – киднаповање жене, убиство мушкарца или уништење заједнице – данас се углавном осуђује и кажњава као криминално понашање. Слично томе, на удару су расизам и други тренутни облици структуралног насиља. Чак и корисници расистичке прошлости признају да је више не вреди бранити јер су друштвени трошкови превише нарасли.
Овде је поучна библијска парабола о милосрдном Самарјанину. У причи, човек је опљачкан и остављен поред пута, претучен и полумртав. Два члана јеврејске владајуће елите намерно игноришу човека и пролазе поред. Само Самарићанин, члан друштвено маргинализоване групе, показује довољно саосећања да стане и пружи помоћ. Осетивши бол друштвеног омаловажавања, он види оно што други не виде.
Очигледно је да друштва могу постати мање насилна, иако су спорост и преокрети уобичајени. Али друштвене промене се дешавају само када појединци направе неколико корака. Први је да одбијете да игноришете бол када је на видику. То помаже да се развије свест о штети коју је нанео посвећен статус кво. Последњи корак је предузети позитивну акцију, чак и једноставну, како би ствари биле боље.
Мајкл А. Варгас, орофесор историје на Државном универзитету Њујорка у Њу Палцу
0 $type={blogger}:
Постави коментар