АМОРАИМ

АМОРАИМ. Арамејска реч амораим (једн., амора), што значи „говорници“, углавном се односи на оне учитеље који су у објашњавању и примени ранијих учења палестинских танаима (око 70–200. н.е.) садржаних у Мишни (и са њом повезаним збиркама, као што је Тосефта), претворили рабински јудаизам у шири друштвени покрет. Повремено овај термин може да означава појединца који је поновио рабинову изјаву. Значај амораима лежи у ономе што су постигли у своје време и у утицају на касније генерације Јевреја њихових учења сакупљених у гемари (која је комбинована са Мишном чини Талмуд) и у Мидрашу.

Амораим се конвенционално деле на генерације које су разграничене животним веком неколико истакнутих учитеља: три до пет генерација вавилонских и палестинских учитеља (око 220–375) и две или три дуже додатне вавилонске генерације (375–460/500). Недавно су научници сугерисали да се Аши (375–424/7) треба сматрати последњим правим амораимом, после кога су (до 500) процветали они ауторитети који су углавном предавали анонимно. Након набрајања Моше Беера (Amora`ei Bavel, Ramat Gan, 1974), амораим који се наводе у два Талмуда броје 773 учитеља: 371 у Палестини и 402 у Вавилонији, или 74 учитеља по генерацији у Палестини и 57 у Вавилонији са генерацијама у распону од отприлике тридесет једне до тридесет пет година. Иако тешко да је био масовни покрет сам по себи, они су формирали елитну групу која је могла да утиче на Јевреје уопште.

Према Џејкобу Нојзнеру (1966–1970) и Дејвиду М. Гудблату (1975), амораим су, уз помоћ групе ученика, на крају преобразили јеврејско друштво представљајући идеал да сви треба да постану рабини, господари Божје Торе, која садржи кључ здравља и среће. Њихова оданост проучавању Торе донела им је велико поштовање, а пошто се веровало да могу да помогну обичном народу и да се залажу код Бога, сматрани су светим људима. Њихов утицај је био појачан њиховом улогом судија и администратора заједнице, посебно у Вавилонији, као сакупљача добротворних средстава и као учитеља који су реаговали, на пример, на друштвену и економску кризу која је утицала на римски свет у источном Медитерану из трећег века.

Амораим су наставили као група дуже у Вавилонији него у Палестини, ширећи и редигујући вавилонску гемару у пети век, у време када су њихове рабинске колеге у Палестини, где је Јерусалимски Талмуд већ био затворен, очигледно првенствено ангажовани на преношењу и редиговању Мидрашких учења и могуће развијање практичних халахичких водича. Тако су амораим креативно применили библијску и танаитску традицију на различите вавилонске и палестинске постмишнаитске контексте – један пагански персијски свет, а други пагански, а затим хришћански римски свет, један у дијаспори, а други у Светој земљи. Иако су још увек ценили култне представе, амораим у обе земље су могали да одвоје идеје и институције од Храма; на пример, одвајајући обележја вечерње Пасхе од њеног настанка као жртвене обредне трпезе, наглашавали су симболички значај протокола, посебно у погледу слободе и ослобођења. Слична варијација се може уочити у покушајима да се подупре пракса изговарања благослова пре јела са аргументом да изостављање благослова представља грех. Док су танаим, ослањајући се на идеју о прекршају против храмског култа, сугерисали да ће појединац чинити грех светогрђа против Господа, амораим су прво дефинисали појмове како би они могли бити значајни онима који нису искусили Храмски култ, а затим ревидирали метафоре, говорећи о пљачки Светога и конгрегације Израела (B.T., Ber. 35a–b). Реагујући на политичку ситуацију нације, амораим су појачали традиционалне мотиве искупљења, иако су сматрали да су ове наде у божанску интервенцију зависне од људских дела. Тако су тврдили да се божанско искупљење које се слави током Пасхе догодило зато што су га људи заслужили и на тај начин поучили савремене Јевреје који чекају коначно искупљење да и они морају постати достојни.

Нагласак на проучавању Торе и важности личног деловања и испуњавања заповести довео је до тога да амораим наглашавају љубав према ближњем и важност закона, реда и правде. Исто тако, у одговору на савремене интелектуалне изазове, ослањали су се на, али и преобразили, многе хеленистичке идеје, као што су оне које се тичу астрологије и појмова загробног живота, и обичаја, као што су популарни начини полагања заклетве и завета. Истина, рабини су се разликовали у малим, а понекад и већим стварима, али пошто су рабинска учења стално ревидирана у процесу преношења како би се директније бавила било којим савременим питањем које се чинило најхитнијим, њихове оригиналне нијансе су често постајале нејасне. Пошто су учења добила литерарни оквир када су уткана заједно и обликована у већу целину гемаре, чинило се да чине део колективног напора.

Напредак у настојањима талмудске критике да открије шта се дешавало учењима током процеса преношења и редакције (нпр. Дејвида Вајса Халивнија) требало би да омогући прецизније препознавање фундаменталне форме учења и значења које је оно добило у каснијим генерацијама. Ово би даље требало да омогући научницима да анализирају различите амораитске приступе и тако надмаше важан, али веома селективан ранији рад научника од Вилхелма Бахера до Е. Е. Урбаха.

Амораитско наслеђе је постало преношено кроз текст Талмуда: пошто је Талмуд постао централна књига учења у каснијем јудаизму, његове књижевне и методолошке особине супарирале су се са његовим суштинским садржајем по важности. Процес истраживања Талмуда усађује критички интелектуални приступ који користи ум за процену значаја и прикладности идеја. Овај поглед карактерише проучавање Торе као сусрет са божанским – чин непрекидног откривења – тако да су разум, размишљање и рационални дискурс средства како да се приступи животу тако и да се опонаша Бог. Амораитско библијско излагање, или мидраш, који користи маштовитост, такође усађује ове особине, јер су чак и тумачења и омилије утемељене на светом писму и често морају да издрже процес преиспитивања и оспоравања. И Талмудска и мидрашка литература је каснијим генерацијама усађивала вредност проучавања и критичког мишљења, допуњујући основна рабинска учења о људском деловању, друштвеном поретку, саосећању и правди.

ВИДИ ТАКОЂЕ Абаху; Абаје; Аши; Елазар бен Педат; Хуна; Мидраш и Агада; Раба бар Нахмани; Рабински јудаизам у касној антици; Рав; Рава; Шемуел Амора; Шимон бен Лакиш; Талмуд; Јехошуа бен Леви; Јехуда бар Јехезкел; Јоханан бар Напаха.

---

AMORAIM, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 294-295.