ПОМИРЕЊЕ: ЈЕВРЕЈСКИ ПОЈМОВИ

ПОМИРЕЊЕ: ЈЕВРЕЈСКИ ПОЈМОВИ

Јеврејске концепције помирења састоје се од различитих низова који одражавају мноштво конотација хебрејског израза кипер („извршити помирење“). Етимолошки, библијски израз може значити (1) „покривање“ (Изл. 25:17, Лв. 16:2), (2) „очишћење“ или „брисање“ (Ис. 27:9, Јер. 18: 23) или (3) „искупљење“ (Изл 30:12, Нм 35:31–32). Сходно томе, помирење може представљати (1) процес прикривања грехова да би се спречила одмазда, (2) облик катарзе која деконтаминира појединце од нечистоћа изазваних грешним понашањем, или (3) искупитељске или помирничке радње које су осмишљене да одврате божански гнев и изазову о помирењу исправљањем неравнотеже изазване увредама против божанства.

Иако се термин кипер такође користи у Тори (Петокњижју) у вези са уклањањем ритуалне нечистоће, нема никакве сугестије да су сами обреди обдарени магијском моћи. На жељене резултате искупљења или прочишћења не гледа се као на ефекат који изазива извођење обреда. Помирење може дати само Бог; то није директна последица било каквог људског деловања (видети, на пример, Левитска 16:30).

Тора посебно налаже исповедање у вези са обредима искупљења које обавља првосвештеник на Дан помирења, као и са жртвом која се назива ашам (приношење кривице). Рабински јудаизам тумачи овај последњи захтев као парадигматичан за све врсте жртава које се приносе са намером да се обезбеди опрост, искупљење или помирење за грехе. Уколико им не претходи исповедање, сваки хатат (приношење греха) или стид би се стигматизовали као „жртва злих која је гадост“ (БТ, Шав. 12б).

ПОКАЈАЊЕ. Иако се Тора односи само на исповедање, рабини дела Мишне, Талмуда и Мидраша цитирају различите библијске стихове из остатка хебрејске Библије да би тумачили овај формални захтев у много ширем смислу. Чин исповести се тумачи као вербализација унутрашњег процеса тешуве, чин „окретања“ који укључује не само кајање већ и искрени напор да се направи репарација и решеност да се поправи. Сама могућност тешуве као поновног стварања људског сопства претпоставља слободу воље. Јудаизам сматра да људска бића имају способност да се извуку из узрочне везе и слободно одређују своје понашање.

Уз сав нагласак на тешуви — психолошкој трансформацији сопства изазваној људским напором — једна суштинска компонента традиционалног гледишта је идеја да је божанска милост неопходна да би се човек излечио или искупио од страшних последица греха. Пошто свако кршење божанске заповести грехом пропуста или извршења представља увреду против Бога и штети човековом односу са Створитељем, за постизање потпуног помирења потребна је божанска милост. Из тог разлога су молитве за помирење саставни део процеса тешуве. Међутим, постоје греси такве тежине да тешува сама по себи не може у потпуности да уклони мрље кривице. Према класичној формулацији танна рабина Јишмаела из другог века:

Ко је преступио позитивну заповест и покајао се, опроштено му је пре него што се помери са свог места: као што је речено: „Вратите се, децо назадна“ [Јер. 3:14]. Онај ко је прекршио негативну заповест и покајао се, покајање само суспендује [казну] и само Дан помирења обезбеђује помирење. Као што је речено: „Јер ће се на овај дан извршити очишћење за вас... од свих грехова ваших“ [Лв. 16:30]. Онај ко је прекршио закон који је кажњив истребљењем или смртном казном и покајао се, покајање и Дан помирења обустављају и само страдање довршава помирење, као што је речено: „Тада ћу штапом посетити њихов преступ, а ударима њихово безакоње.” [Пс. 89:33]. Али онај ко је био крив за скрнављење Божјег имена, покајање није у стању да обустави казну, Дан помирења не може обезбедити помирење, а патња га не може довршити, али сви они заједно обустављају казну и само смрт довршава помирење, као што каже се: „И јави се Господ над војскама у ушима мојим. Заиста, ово безакоње неће се искупити док не умреш“ [Ис. 12:14]. (БТ, Јома 86а)

ИСПАШТАЊЕ И БЛАГОДАТ. Рабинско начело да „мртви захтевају помирење“ (Сифреи Шофтим 210) је још један доказ да помирење није само функција покајања. Покајање је изводљиво само за живе, али јудаизам подстиче праксе као што су приношење милосрђа, молитва или проучавање Торе у име покојника. Значајно је да се помоћни искупитељски значај приписује смрти првосвештеника (ЈТ, Јома 7.3) или смрти праведника (БТ, Моед К. 28а). Слично томе, према бројним танаитичким мишљењима, сама појава Дана помирења, а посебно извођење обреда жртвеног јарца, може искупити неке грехе чак и оних који се не покају (БТ, Јома 65б). Треба, међутим, напоменути да Менахем Меири (1249–1306/1310), истакнути француско-јеврејски ауторитет, категорички одбацује могућност искупљења у одсуству барем минималног покајања (Хибур хатешува 2.13). Али док јеврејска теологија приписује искупитељску ефикасност посту, доброчинству и другим култним или ритуалним праксама, а у том случају смрти и патњи, катарзи се придаје најважнији значај. Значајно је да трактат Јома 8.9 Мишне завршава узвиком Акиве бен Јозефа: „Како сте срећни Израелци! Пред ким се чистите и ко чисти вас? Ваш отац који је на небу.”

Правилно помирење захтева људску иницијативу у повратку Богу, који ће одговорити довршавањем процеса прочишћења, што ће на крају довести до реинтеграције фрагментованог људског ја и резултирати обнављањем здравог односа између човека и Бога. Према талмудском мишљењу, покајање је неопходан услов месијанског искупљења. У кабалистичкој мисли, покајање се не сматра само неопходним за национално искупљење, већ добија метафизички значај као врхунски аспект процеса тиккун олама („поправљања света“) —повратак отуђене творевине свом Творцу.

ВИДИ ТАКОЂЕ Ашкенаски хасидизам; Библијски Храм; Хасидизам, прегледни чланак; Рош ха Шана и Јом Кипур.

---

ATONEMENT: JEWISH CONCEPTS, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 593-594