АХМEДИJE

АХМEДИJE. Покрет ахмедија (или ахмадија) је модеран муслимански месијански покрет, који је 1889. у индијској провинцији Панџаб основао Гулам Ахмед (1835–1908). Будући да је оптужен за одбацивање муслиманске догме која потврђује коначност Мухамедовог пророчанства, покрет је изазвао жестоко противљење сунитског муслиманског матичног тока. Током периода британске владавине у Индији, контроверза је била само доктринарни спор између приватних појединаца или добровољних организација. Међутим, када се 1947. већина ахмеди муслимана преселила у исламску државу Пакистан, то се питање претворило у велики уставни проблем. Главни сунитски муслимански матични ток захтевао је формално искључење ахмеди муслимана. Овај циљ је постигнут 1974. године, када је, против жестоког противљења ахмеди муслимана, пакистански парламент усвојио уставни амандман који их проглашава немуслиманима. 1984. године, у оквиру општег тренда исламизације у Пакистану, објављена је председничка „Уредба бр. XX из 1984. године” која је преиначила је велики део верског обреда ахмедија у кривично дело, за које је запрећена казна затвора у трајању од три године. Уредба је од тада постала инструмент избора за узнемиравање и судски прогон ахмеди заједнице. Након проглашења, седиште ахмеди покрета преселило се из Рабве (у Пакистану) у Лондон.

Најизразитији - и најконтроверзнији - аспект ахмеди религиозне мисли била је упорна тврдња Гулама Ахмеда да је божански надахнути религиозни мислилац и реформатор. Као што је често био случај са муслиманским препородитељским и месијанским покретима, полазиште мисли Гулама Ахмеда била је тврдња да су муслиманска религија и друштво погоршани до тачке у којој су божански надахнуте реформе биле неопходне како би се зауставио процес пропадања и обновила нетакнута чистоћа ислама. Најприхватљивија дефиниција његове духовне тврдње са сунитске тачке гледишта била је његова изјава да га је Алах учинио обновитељем (муџадидом) ислама у четрнаестом веку по Хиџри (12. новембра 1882. - 20. новембра 1979.). Контроверзнија је била његова тврдња да је махди и обећани месија (масих-и мавуд), коју је муслиманска традиција очекивала на крају дана. Идентификација Гулама Ахмеда као махдија осмишљена је тако да се супротстави хришћанском и муслиманском веровању у погледу другог Исусовог доласка. Према Гуламу Ахмеду, ово веровање је неосновано: кад год муслиманска традиција сугерише ову идеју, треба је схватити као да не указује на силазак самог Исуса, већ на особу сличне њему (масил-и Иса). Ова особа је Гулам Ахмед.

Поновљена тврдња Гулама Ахмеда да га је Алах назвао пророком била је најконтроверзнија формулација његове духовне тврдње. Будући да је ова тврдња у супротности са муслиманским веровањем да су се сва пророчанства окончала довршењем Мухамедове мисије, она је донијела Гуламу Ахмеду и његовим следбеницима најгласније оптужбе сунитске улеме и увек је била адут у рукама оних који су хтели да искључе ахмеди муслимане из крила ислама. Гулам Ахмед је, међутим, објаснио да се муслиманска догма о коначности Мухамедовог пророштва односи само на пророчанство о законодавној разноликости, оној која доноси нову књигу и нови закон. Након објављивања Курана, Алах више никада неће открити нову небеску књигу, нити објавити нови божански закон. Он је тврдио да је Куран последња књига која је објављена и да ће муслимански закон остати на снази заувек. Међутим, пророк који не донесе нову књигу и не прогласи нови закон може се појавити у муслиманској заједници у било које време. Стога, појава Гулама Ахмеда, који представља ову врсту незаконодавних пророчанстава и позива на потпуну примену муслиманског шеријата и Мухамедових упутстава, не нарушава догму о коначности Мухамедовог веровесништва (кхатм-и нубувват). Ахмеди разлика између два типа пророштва вероватно је инспирисана прослављеним муслиманским мистиком Мухји ал-Дин ибн ал-Арабијем (умро 1240).

Профетологија је ослонац ахмеди религиозне мисли и главни је разлог контроверзи коју покреће ахмеди покрет. Осим тога, ахмеди муслимани такође имају карактеристично тумачење идеје џихада. По њиховом мишљењу, џихад треба водити на начин који одговара претњи са којом се суочава ислам. У раном муслиманском периоду, ислам који је настајао био је у опасности од физичког изумирања и зато је био потребан војни џихад. Током живота Гулама Ахмеда, муслимани су се суочили са налетом хришћанских мисионара који су, према Гулам Ахмеду, учествовали у кампањи опањкавања и клевете против ислама и пророка Мухамеда. У таквој ситуацији, муслимани би требали одговорити на исти начин и бранити ислам проповедајући и оповргавајући клевете хришћанских мисионара, а не војним џихадом. Иако је ово тумачење специфично за живот Гулама Ахмеда и за положај индијских муслимана под британском влашћу, оно се у ахмедијском погледу на свет сматрало непроменљивим принципом.

Ахмеди покрет се 1914. године поделио на две гране: кадијани и лахори. Огранак кадијани нагласио је тврдњу Гулама Ахмеда о пророштву, док је лахори тврдио да оснивача покрета треба сматрати само обновитељем (муџадидом) ислама почетком четрнаестог века по Хиџри.

Ахмеди покрет је без премца у својој посвећености ширењу своје верзије ислама. Ахмеди џамије и мисионарски центри успостављени су не само на индијском потконтиненту, већ и у бројним градовима западног света, Африке и Азије. Ахмеди муслимани су успоставили организациони оквир и били у стању да издрже активности покрета против значајних завада више од једног века. Изабрани наследници оснивача (у огранку кадијани) носе титулу „Наследник Месије“ (калифат ал-масих). Масрур Ахмед, пети наследник, преузео је дужност 22. априла 2003. и управља покретом из Лондона.

У свом односу са немуслиманским светом, ахмедије су се бавила приказивањем ислама као либералне, хумане и прогресивне религије, коју су систематски клеветали немуслимани. Овај аспект ахмеди учења подудара се са аспектом модернистичких муслиманских мислилаца, мада у другим питањима, попут изолације жена и полигамије, ахмеди муслимани следе традиционално гледиште. Једна од најизразитијих карактеристика покрета је та што ахмеди муслимани сматрају битним мирно ширење своје верзије ислама међу муслиманима и немуслиманима. У томе су упорни и непопустљиви.

---

AHMADIYAH, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 200-201.