Када се у савременим разговорима говори о јерусалимском храму, често се мисли на други јерусалимски храм. Пошто верски и политички проблеми спречавају систематско археолошко истраживање локалитета, остаје неизвесно када је тачно Јерусалимски храм поново изграђен, да би се отворила ера периода другог храма. Већина научника, међутим, прихвата да је обновљена током такозваног персијског периода (око 539–331. пре Христа), посебно негде средином до касног 5. века пре нове ере. Већина такође прихвата да је поред свог религиозног значења храм представљао централни симбол за јудејску заједницу, која се вратила из Вавилоније, јер се борила да поново успостави национално присуство након догађаја из вавилонског изгнанства (наиме, 597. и 586. пре Христа).
Обично се приписује Соломоновим грађевинским активностима (крајем 10. века пре нове ере), први храм у граду Јерусалиму, главном граду Краљевства Јуде, уништен је 586. пре Христа од стране вавилонске војске. У претходној прилици (597. пре Христа), (Нео-) Вавилонско царство је подвргло Јуду вазалном односу: краљевству је био дозвољен сопствени краљ, а тиме и релативна аутономија, али је такође било одговорно за обезбеђивање људских и материјалних ресурса за царство по потреби. Јуда је испуњавала своју обавезу у овом односу све док се, на подстицај Египћана, њен краљ, Седекија, није побунио против царства (588. пре Христа). Казна за Јудину побуну укључивала је вавилонско пљачкање Јерусалима и уништење градског храма. Ово уништење је била политичка и друштвена изјава: вавилонско царство је потврдило своју моћ систематски уништавајући све доминантне културне симболе јудејске аутономије.
Према Књигама о Јездри и Немији, након пораза вавилонског царства од Персијанаца (539. пре Христа), краљ Кир (600–530. пре Христа) је дозволио обнову јерусалимског храма. Док библијски текстови описују повратак Јудеја (такође познатих као „повратници“) у Јуду, чини се да је то резултат стандардне персијске империјалне политике да се претходни вавилонски заробљеници врате у своје домовине. Непознати аутор Девтеро-Исаије (Иса. 40–55) описао је Кира као „месију“, инструмент који је Јахве користио у процесу обнове. Аутор Јездре-Немије и јудејских пророка који су били активни током персијског периода сматрао је поновну изградњу храма потврду да је Јахве (бог Јуде и Израела) био у процесу обнове јудејског краљевства и престола.
Јездра-Немија описује како је Шешбазар поставио темељ храма. Ако се поштују традиционалне хронологије, то би поставило темеље око средине 5. века пре нове ере. Ипак, књиге Агеја и Захарије описују недовршени храм који је довршен под Зоровавељем, гувернером провинције Јуде за живота пророка Агеја, и Исусом Навином, јахвистичким првосвештеником. Књиге Агеја и Захарије такође повезују симболичку вредност храма са политичким ауторитетом обновљене државе. Пророк Захарија, на пример, налаже да круну, која симболизује политички ауторитет, треба изградити и сачувати у храму све док политичка аутономија не постане стварност. Иако постоји извесна несигурност у вези са тачном годином у којој је храм завршен, нема сумње да је завршен пре доласка Александра Великог у 4. веку пре нове ере.
Иако постоје подаци о неким детаљима, мало се зна о тачним димензијама или изгледу другог храма. Штавише, храм је поправио и преуредио Ирод (73–4 п.н.е.) током римске окупације Палестине, и чини се да је ова реконструкција значајно изменила првобитни „други“ храм. (Из тог разлога, неки научници су храм из римског доба описали као „трећи“ храм.) Данас је све што је остало од другог храма део Западног зида, који је делимично обновљен током крсташких ратова (у сврху одбране). Рани археолошки покушаји да се открију додатни остаци заустављени су због политички осетљивог питања деконструкције места светог за Јевреје, хришћане и муслимане. Купола на стени, сада део већег исламског комплекса који укључује џамију ал-Акса, почива на том месту. Муслимани верују да је ово место посвећено јер је Купола изграђена на светом камену, са којег се верује да се пророк Мухамед уздигао током својих ноћних визија (Куран 17:1). Насупрот томе, и Јевреји и хришћани третирају Западни зид као место за свето ходочашће. За њих, зид је подсетник на храм који је ту некада стајао и да храм наставља да постоји у симболичком смислу: представља ауторитет и присуство Бога.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 77-79
0 $type={blogger}:
Постави коментар