Почетак култа Антигона I Монофталма и Деметрија I Полиоркета у част спаситеља Атине (307. п.н.е.)

Мир из 311. године, којим је окончан Трећи рат дијадоха (314–311. п.н.е.), је предвиђао да ће Касандар (305–297. п.н.е.) бити признати сатрап Европе све док Александар IV (син Александра Великог) не постане пунолетан, Лизимах (306–281 п.н.е.) је задржао Тракију, Птоломеј (323–283 п.н.е.) Египат, а Антигон целу Азију, а градови у Грчкој постају аутономни. Антигон, звани Монофталм („Једнооки”), велики победник 311. године, представљао се као велики бранилац грчких слобода када је инсистирао да се укину војне обавезе и порези грчких градова. Његов циљ је можда био да уклони те градове из Касандаровог савеза и утицаја, али мир није дуго трајао. Како је 311. године избио вавилонски рат између Антигона и Селеука I Никатора (306–281. пре Христа), Касандар и Птоломеј су искористили прилику да нападну Антигона. Касандар је дао да убију младог Александра IV и његову мајку Роксану, што је отворило могућност за дијадохе да се прогласе краљевима у оним деловима царства Александра Великог које су већ контролисали. Птоломеј је почео да се шири на Егејско море и на Кипар. Као одговор, Антигон је послао овог сина Деметрија Полиоркета („Опсадник“) у Атину са флотом од 250 бродова. Када се појавио у Пиреју у зиму 308–307. пре Христа, Атињани су флоту узели за Птоломејеву флоту, а у конфузији која је уследила, Деметрије је брзо преузео контролу над луком. Као и његов отац, одмах је издао проглас обећавајући да ће вратити слободу и древну власт у граду. Он, међутим, није ушао у град, већ је допловио прво до Мегаре, коју је заузео, а затим се вратио у Минихију, поред Пиреја. Заузео је и срушио тамошњу тврђаву, приморавши тако Атињане да га признају за победника и позову да уђе у град. Изгледа да је сматран добротвором („евергетес“), што се највероватније односи на Деметрија који је протерао гарнизон који је у Атини поставио Касандер, крај десетогодишње владавине Деметрија из Фалерума (који је побегао у Тебу) и обнова демократског облика власти. Титула „добротвор“ је Деметрија одмах сврстала у исту категорију као и полубогове (као што је Херакле), за које се веровало да су дали безбројне благослове човечанству. У пракси, титула „добротвор“ је направила места за „спаситељ“ (сотер), која је такође била повезана са већином полубогова. У или убрзо после 307. пре Христа, Деметрију су додељене божанске почасти, а чини се да су Атињани подигли олтар посвећен и Деметрију и његовом оцу Антигону, који су обожавани као „спаситељи“. Годишње се постављао свештеник за нови култ богова спаситеља у Атини. Служба је укинута тек 288. пре Христа, када је Деметрије био приморан да напусти Македонију, а Атињани су се побунили против њега уз Пирову асистенцију (306–302 п.н.е.).

Култ Антигона и Деметрија као „спаситеља” подразумевао је и увођење годишњих игара са драмским и музичким такмичењима, поворком и жртвовањем. Још један олтар за Деметрија подигнут је на острву Делос, а чини се да су и ту постојале игре (зване Деметрија) и култ Антигона и Деметрија. Деметријев култ је такође документован на Сикиону (преименованом, у ствари, у Деметрија по њему), Самосу и Еубеји. У Атини су створена два нова „племена“ — Антигони и Деметрије — чији је главни задатак био одржавање игара. Када су два племена распуштена 201. пре Христа, чини се да је играма (и култу) дошао крај. У неком тренутку после 307. пре Христа, Атињани су изгласали да статуе и Антигона и Деметрија буду у кочији у близини статуа Хармодија и Аристогитона (тзв. Тираноубице, истакнути симбол демократије у древној Атини). Свака од две статуе добила је златну круну. Статуе Антигона и Деметрија се такође појављују у Делфима, јер као онима који су дали имена два атинска племена, обојици је требало одати исту част као и херојима који су давали имена других племена. Две свете триреме (бродови са посебном верском функцијом) такође су додате онима који учествују у традиционалним процесијама. Још већи значај има одлука да се фигуре Деметрија и Антигона уткају у пеплос (свету одору) Атине.

ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 95-96

Мермерна биста Димитрија I Полиоркета. 
Римска копија из 1. века нове ере грчког оригинала из 3. века пре нове ере.

0 $type={blogger}:

Постави коментар