Такозвани Senatusconsultum de Bacchanalibus познат је као едикт римског сената којим се покушавају сузбити Баханалије (мистерије Бахуса, једно од култних имена бога Диониса) у Риму и Италији. Едикт је издат 186. пре нове ере, али је бронзана табела са текстом едикта случајно откривена 1640. током ископавања за оснивање палате принца Ђована Батисте Цигале у Тириолу, близу Катанцара, у јужној Италији. Вероватно је да је плоча раније била прикована за неки ослонац, можда на зидове неке важне зграде. Сада се чува у Античкој збирци Музеју историје уметности у Бечу, за који се дуго веровало да је оригинални едикт из 186. пре нове ере. Сада је постало јасно да она заправо представља копију едикта, у форми циркуларног писма, који је објавио председавајући претор и упућен локалним властима. Култни обреди били су забрањени широм Италије осим у одређеним посебним случајевима, који су морали имати посебно одобрење Сената. Делатност свих баханалијских друштава је забрањена, а прекршиоци закона осуђени на смрт.
Текст натписа се отвара законским конвенционалним изразима, пре него што се уведу разне забране које се односе на бахијске обреде, прописи за локалне власти и детаљне одлуке Сената о конкретним случајевима. Важан је извор за организацију тих обреда, као и за функционисање јужноиталијанских дионисијских друштава и места њиховог окупљања.
Натпис потврђује Ливијев извештај у његовој историји Рима (Ab Urbe Condita Libri 39, 8–19), који приказује Баханалије као тајне гозбе побуњених и насилних људи који чине све врсте подлости и моралних безобразлука. Ливије приповеда да је 186. пре Христа организована „тајна завера” (intestina coniuratio) од стране оних изопачених чланова дионисијских друштава, повезана са убиствима, тровањем и субверзијом државе. Следбеници дионизијских култова, односно баханти, појављују се као опасни јавни непријатељи populous Romanus Quiritium. Другим речима, сматрало се да представљају претњу безбедности државе.
Када је coniuratio откривен, конзули на власти у то време, Спурије Постумије Албин и Квинт Марције Филипус, сазвали су „сенатску скупштину“ (senatusconsultum) да би расправљали о баханалијској афери и објавили декрет (Senatusconsultum de Bacchanalibus) који садржи Сенатску диспозицију. Такође су спровели „истрагу“ (quaestio) како би казнили заверенике, погубили коловође, неутралисали остатак групе и наградили доушнике. Према Ливијевим речима, било је више погубљења него затварања и многи су извршили самоубиство да би избегли подизање оптужнице. Упркос таквој репресији, постојање бахијског култа у Италији се наставило још дуго, барем до касне антике.
Култ Диониса-Бахуса је делимично „романизован” и регулисан од стране Сената и понтификалних колегија, али је било много аспеката бахијских ритуала који нису били потиснути, нити регулисани од стране државе. На пример, најочигледнија, најважнија карактеристика култа била је да је Дионис-Бахус сматран богом вина. Тачније, римске власти су конзумацију вина током банкета повезивале са опасношћу од Баханалије, због чега су римски грађани привремено занемарили своје грађанске дужности и одговорности према res publica. Римски сенат, неспособан да ограничи ове туђинске обреде, претворио је верски феномен у политичку аферу да би легитимисао репресивне правне радње.
Сенатски едикт и Ливијев извештај су примарни докази широког ширења дионисијских култова у Италији, посебно у Великој Грчкој (јужна половина полуострва).
Сенатори Републике имали су двосмислен став према дуготрајном утицају грчке културе на римско друштво, а Баханалије су само један пример. Неки су били прилично толерантни, док су други били жестоки противници. Истакнути међу првима били су „филелини“, као што је Сципион Афрички (235–183. п.н.е.). Најгласнији међу противницима био је Марко Порције Катон (234–149. пре Христа), који је грчки утицај сматрао кључним фактором у корупцији римског друштва. Догађаји из 186. пре Христа одвијали су се у контексту Катонове политичке битке против Сципиона Афричког, који је заступао супротстављена гледишта о улози и значају грчке културе. Поред декрета о забрани Баханалије, победа конзервативног става у 2. веку, резултат је других правних радњи које је Сенат предузео против грчких филозофа: два епикурејца су протерана 173. пре Христа; senatusconsultum је забранио филозофима и реторичарима да уђу у град 161. пре Христа; а филозоф Карнеад (214–129 п.н.е.) је протеран на Катонову иницијативу 155. п.н.е.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 105-106
0 $type={blogger}:
Постави коментар