АЛАЈА-ВИЂЊАНА (тиб., Кун гзхи рнам пар шес па; кин., а лаи је ши) је санскртски израз који означава, отприлике, „складишну“ свест, концепт несвесних менталних процеса које је развила школа јогачаре индијског будизма од трећег до петог века наше ере. Алаја-виђњана се појављује у таквим светим списима „јогачаре“ као што су Самдинирмочана Сутра и Ланкаватара Сутра, али је најсистематичније обрађен у схоластичким расправама Асанге (око 315–390) и Васубандуа (око средине четвртог до средине петог века). Првобитно се бавио проблемима у вези са континуитетом кармичког потенцијала (карма-упачаја) и латентним невољама (анусаја) које је генерирала абхидарма нагласак на тренутним, манифестним процесима ума. Како би, уосталом, ова два битна аспекта нечијег самсаријског постојања - потенцијал за сазревање карме и настанак невоља - могли бити непрекидно присутни све до њиховог уклањања далеко на путу ослобођења ако би се наш ум (или, тачније, нечији „ментални ток“, сантана) састојао се искључиво од свих феномена (дарма) који су се манифестовали у садашњем тренутку? Њихово очигледно присуство спречило би настанак било каквих спасоносних стања ума, и на тај начин спречило напредак на том путу, док би њихово потпуно одсуство било равно самом ослобођењу. Тако је алаја-виђњана обухватала различите потенцијале који морају непрестано бити у основи сваког тренутка традиционалних шест начина когнитивне свести - који се сада називају манифестна, настајућа или функционална свест (правртти-вишњана) у супротности са континуираном, али сублиминалном алајом, свести о кући, основи или складишту (алаја-виђњана).
Комбинујући традиционалне
анализе свести (виђњана) као свест (а не способност) која настаје или у
зависности од кармичких формација (самскара)
или као резултат истовремености нечијих когнитивних способности и њихових корелативних
објеката, свест алаје је описана у
класичним јогачара расправама како из тренутка у тренутак произилазе у
зависности од материјалних осећајних способности и различитих когнитивних и
афективних формација (самскара) које
сачињавају човеково трајно постојање, као и од сопственог подсвесног когнитивног
објекта: нејасано (апаричина)
или неприметно (асамвидита)
схватање спољашњег света (бхађана-лока).
Алаја-виђњана је стога сложено условљен
начин когнитивне свести који истовремено подржава (асраја) и обавештава о свим појавама манифестне свести.
Такође у складу са
традиционалним карактеристикама свести (S II 65, 101; III 54), за алаја-виђњану се каже у Самдинирмочана Сутри да „расте, развија
се и повећава“ због семена (биђа)
кармичког потенцијала и предиспозиција (васана)
невоља које су се „накупиле од почетка“ од кармичких активности повезаних са
шест начина манифестоване когнитивне свести. Потенцијал или „семе“ за будуће
произашле из невоља или кармички насталих дарми,
попут сензација или саме свести, након тога се „чувају“ у овом развијајућем се
нивоу ума.
Иако ова сублиминална алаја свест ужива у истовременом и
узрочном реципрочном односу са манифестним модусима когнитивне свести, ипак је
у већини индијских расправа о јогачари задржала свој изворни карактер као место
нагомиланог кармичког потенцијала и латентних невоља, практично дефинирајући
нечије самсаријско постојање и служећи, у ствари, као „субјект“ самсаре (такође сличан ранијим појмовима
виђњане). Осећајна бића стога типично
(погрешно) узимају алаја свест као
супстанцијално ја (атмадрсти), облик
незнања који је тако стално присутан да је прерано почела да се замишља као
посебан слој сублиминалних - и кармички неутралних - невоља које се зову „афективна ментација“ (скт., клиста-манас; тиб., нион
монгс па цан гји јид; кин., ран ву ји),
које се сматрају „седмом свешћу“, чинећи алаја-виђњану осмом.
У ширем смислу, Асангина Махајана-самграха описује како
„заједнички аспекти“ (садхарана-лаксана) алаја свести помажу у структурирању настајања
нашег заједничког „света“ (бхађана-лока). Наш изразито
људски свет изгледа слично нама јер нагомилали смо сличну карму, што за последицу има и наше сличне когнитивне способности,
као и све друге когнитивне и афективне формације које на сличан начин
условљавају настанак алаја-виђњане
сваког појединца, попут утисака језика (адхилапа-васана).
Заједно, ови услови ограничавају распон подражаја који могу подстаћи манифестну
свест, а тиме и саме облике у којима се типично појављује наш заједнички свет
специфичан за врсту (лока). На овај
начин, алаја-виђњана - „ум са свим семенкама“ (сарвабиђака-читта) која представља наше акумулиране могућности за
кармичке резултате - служи као „заједничка
подршка (самасраја) свих феноменалних
искустава (дарма)“.
Иако је у својим систематским
третманима алаја-виђњана у великој
мери сразмерна традиционалним индијским будистичким анализама самсаријске
свести, као што смо видели, саме метафоре које се користе за описивање алаја-виђњане
- еволуирајућег „складишног“ облика ума (читта) који прима и „складишти“ кармичко семе и тиме служи и као подршка
и као узрок (хету) свих дарми - позвао је на његово тумачење као
темељни ум који служи као једина основа или основа из које произилази читав
феноменални свет. Ове тенденције су биле посебно изражене у одређеним кинеским
и тибетанским традицијама, на које је несумњиво утицала експлицитна
идентификација -
у
светим списима као што је Ланкаватара
Сутра и, што је још важније, апокрифно Буђење
вере - алаја-виђњана са татагата-гарба, материца или матрица Татагате. Иако је ова
идентификација остала у великој мери неоспорна у каснијем кинеском будизму, она
се не налази у класичним расправама индијске јогачаре. Индијски преводилац из
шестог века, Парамарта, одговорио је на ово неслагање да сачува алаја-виђњану као оскрнављену осму
свест, која се елиминише након буђења, док у своје преводе интерполира додатну,
неокаљану девету свест, *амала-виђњану,
која постоји након престанка алаја-виђњане.
Један од циљева Шјенцана у седмом веку у поновном превођењу јогачара
текстова био је повратак ранијег и, по његовом мишљењу, ортодоксног, тумачења алаја-виђњане као места прљаве свести која
није повезана са појмом татагата-гарба.
Сличне тенденције су се јавиле у тибетанским школама које уче „спољашњој
празнини“ (гзхан стонг), која је
екстраполирајући на индијске моделе јочакаре, поставила исконску алаја мудрост (скт., *алаја-ђњана; тиб., кун гзхи је шес) пре и осим свих оскрнављених и дискурзивних начина
свести (скт., виђњана; тиб., рнам шес), као што је алаја-виђњана.
Ови различити појмови пост-
(или не) самсарских облика свести, типично изражени као прображај виђњане у ђњану, понављају сличне идеје које се
налазе у најранијим будистичким текстовима у којима свест Буде или архата више
није везана схватањем или присвајањем (анупадана), али се каже да је
„непостојана“ или „неподржана“ (апатитита-вињана;
D III 105; S I 122; S II 66, 103; S III 54).
Укратко, овај основни
концепт јогачаре дотиче се неких од централних брига будистичке сотириологије и
анализе ума, али његово тумачење значајно варира у зависности од тога који век,
која школа, па чак и који текст се истражује.
ВИДИ ТАКОЂЕ Асанга; Дармапала; Сотириологија; Душа, чланак о будистичким појмовима; Татагата-гарба; Васубанду; Виђњана; Јогачара.
ALAYA-VIJÑANA,
ENCYCLOPEDIA OF
RELIGION 1, SECOND
EDITION, AARON • ATTENTION, 228-229.
0 $type={blogger}:
Постави коментар