АТАР, ФАРИД АЛ-ДИН (око 1158–1229 н.е.) био је најзначајнији суфијски песник дванаестог века, централна фигура у чувеном трију персијских суфијских песника почевши од Санаија (ум. 1131) и кулминирајући у Џелал ал-Дин Румију (ум. 1273).
ЖИВОТ И ДЕЛА. О Атаровом животу се не зна готово ништа осим да је по занимању био
апотекар (атар значи „парфемер“) и да је радио у апотеци на локалном базару у
Нишапуру, и да је умро 1221. или 1229. током масакра када су Монголи напали
град. Највећи део свог живота провео је у Нишапуру, који је био административна
престоница Хорасана у северном Ирану и један од најважнијих интелектуалних
центара у исламском свету, у који су хрлили студенти са целог Блиског истока и
Индије да студирају. Један од ретких личних детаља које можемо да прикупимо из
његових сопствених радова јесте да је Атар био много више укључен у посећивање
локалних аскета и суфија него у одржавање друштва својих вршњака у медицинској
професији и на тржишту. „Од раног детињства, наизглед без разлога, привлачила
ме је ова група [суфија]“, признаје он, „и моје срце је било у таласима наклоности
према њима, а њихове књиге су ми биле стални извор одушевљења“ (Атар, 1993,
стр. 8).
Више страствени
суфијски песник него суви теоретичар мистицизма, Атар је компоновао једно
прозно дело и шест важних песничких дела. Његово главно прозно дело (на персијском)
било је монументални зборник биографија славних суфија Тадхират ал-авлија (Мемоари светаца). Његова најпознатија епска
песма је Сабор птица (Мантик ал-таир), по узору на Трактат
о птицама, који је пола века раније компоновао други суфијски учитељ, Ахмад Газали (ум. 1126), оснивач „школе љубави” у суфизму. Песма
описује седам долина које представљају фазе на путу суфија – потрага, љубав,
гноза, поверење у Бога, јединство, збуњеност и уништење – кроз које птице
пролазе, препознајући да су и саме Симург, божанство или божански феникс који
су тражили. Еп је више пута прилагођаван музичким и позоришним композицијама на
Западу, а његове приче су често илустроване у персијском минијатурном сликарству.
Атарова Књига невоља (Мусибат-нама) описује пут суфија другим
терминима, пратећи путовање измучене душе једног ходочасника кроз минерално,
биљно, животињско, људско и анђеоско царство. Постављајући питања успут,
апелује на помоћ четрдесет различитих космичких или митских бића, све док на
крају не буде упућен на пророка Мухамеда, који му даје одговоре који су му
потребни да га постави на прави пут. Атарови емотивни изрази чежње за Богом у
овој књизи су веома привлачни. Атарова Божанска
књига (Илахи-нама) преноси причу
о краљу који пита својих шест синова шта највише желе. Сви траже светске
ствари, а краљ разоткрива њихову сујету у низу анегдота. Књига мистерија (Асрар-нама)
је још једна важна Атарова песма; односи се на дванаест мистичних принципа
суфизма и дубоко је утицао на касније ауторе суфијских епова као што су Руми и
Шабистари (ум. 1320). Књига избора (Мукхтар-нама) је збирка од више од 2.000
катрена (рубаи) уређених у педесет поглавља према различитим мистичним темама,
а његове Сабране песме (Диван) садрже око 10.000 двостиха, који
су значајни по приказу визионарских пејзажа и срцепарајућих евокација агоније и
екстазе via mystica. Књига
о Хусраву (Хусрав-нама), прича о
романси између византијске принцезе и персијског принца, без готово никаквог
мистичног садржаја, приписана је Атару, али је Мухамед Рида Шафаи-Кадкани
одбацио приписивање уверљивим стилским, лингвистичким и историјским основама
(Шафаи-Кадкани, 1996, стр. xxxiv–lix).
Атарова дела су имала
такав утицај и на заједницу суфија и на ширу писмену јавност да је његова слава
порасла убрзо након његове смрти. Био је толико имитиран да данас постоје
двадесет и три дела која су некада била приписана Атару за која су савремени
научници доказали да су лажна или сумњиве аутентичности (Де Блоа, 1994). Ако
узмемо само дела која су несумњиво његова, међутим, са добрих 45.000 редова, Атарово
достигнуће је и даље монументално.
МИСТИЧНА ТЕОЛОГИЈА И СУФИЗАМ. Најважнији аспект Атарове мисли лежи у чињеници да су сва његова дела
посвећена суфизму (тасаввуфу). Што се тиче његовог(их) духовног(их) учитеља(а)
у суфизму, поуздано знамо да је Атар био упознат са извесним имамом Ахмадом
Хваријем, учеником Маџд ал-Дин Багдадија (ум. 1219), који је био један од
овлашћених заменика Наџм ал-Дин Кубра (ум. 1221), оснивача кубравија суфи реда — сам Аттар нас информише о овом односу
(Шафаи-Кадкани, 1999, стр. 71; Шафаи-Кадкани, 1996, стр. 26, бр. 1). Скоро два
века након Атарове смрти, Ибн Базаз (ум. 1391) у свом Сафват ал-сафа (Чистоћа
духовног спокоја) цитира извесног суфијског песника по имену Шакар као његовог
учитеља, као и неког другог по имену Маџд ал-Дин Какули (Ибн Базаз, 1997, стр.
771) који је био његов мајстор у „искуственом и спекулативном мистицизму“ (стр.
51). Аргументи су изнети (Шафаи-Кадкани, 1999, стр. 72–79) на основу једне
изјаве биографа из петнаестог века Фасих-и Хвафија (у Муџмал-и Фасихи, завршен 1441–1442) да је Атаров учитељ суфизма у ствари био Џамал ал-Дин Мухамед ал-Нугхундари ал-Туси, лоза
чији иницијални ланац (силсила) Хвафи води
директно, преко пет карика, до великог суфијског мистика Абу Саида ибн
Абил-Хаира (ум. 1049.), оснивача институционалног
суфизма и првог који је кодификовао и забележио правила за суфијске почетнике.
Међутим, и Ибн Базазове и Хвафијеве тврдње су потпуно спекулативне, засноване
на изворима састављеним вековима након песникове смрти, а које не поткрепљује
ниједан ранији аутор. Дакле, све што се са сигурношћу може рећи о његовом
суфијском учитељу и реду јесте да је Атар
вероватно био повезан са кубравијама.
Атар се у
муслиманском свету који говори персијски истиче својом провокативном и
радикалном теологијом љубави, а многи стихови његових епова и сонета наводе се
независно од њихових песама као максиме саме по себи. Ове суштинске,
парадоксалне изјаве познате су напамет широм Ирана, Авганистана, Таџикистана и
свуда где се персијски говори или разуме, као на пример у земљама
индо-пакистанског потконтинента. „Свако ко се чврсто упусти у љубав, уздиже се
изван домена вере и неверства“, пише он. Заправо, књижевно здање симболичке
поетике средњовековног персијског суфизма у великој мери је утемељено на
темељима Атарове смеле поезије „религије љубави“, која намерно слави такозвану
неверничку дивљачку (каландар) „религију љубави” као песникову личну етику.
Атарова лирска
поезија, као и велики део његове епске поезије, прожета је и подложна је
утицају чудних, парадоксалних исказа Бајазида Бистамија (ум. 875) и екстатичних
изрека Мансура ал-Халаџа (ум. 922). У исто време, Атарова љубав према пророку
Мухамеду, изражена сјајним изразима, продире и оживљава његов стих; у многим
дугим деловима преамбула и епилога својих песама величао је пророка симболима као
што су светлост, ружа, вољени и душа да би показао Мухамедов централни положај
у исламу. Иако његова страствена посвећеност исламу одражава његову сопствену
интензивну побожност, веру и поштовање према класичним исламским идеалима, Атарова
лирска визија суфија је виртуелна антитеза савремене исламске религиозне
фундаменталистичке мисли, а његови текстови евоцирају „снажну изјаву о улози
езотеризма у омогућавању преласка граница религиозних универзума” (Наср, 1987,
стр. 107).
Атар је често
изражавао збуњеност око крајњих питања постојања. Био је либералан и проповедао
је толеранцију према другим религијама. Његове притужбе на друштвену неправду,
сиромаштво, тиранију и бол од болести и смрти, које у његовим стиховима обично
износе такозвани укалаји маџанин, „мудри лудаци“, имају филозофски тон. Његово
високоумно уздизање патње љубавне страсти (дард) као не само суштине човека,
већ и суштине богосвести, типично је у безбројним класичним поетским
афоризмима, као што су „Религиозном његова религија; јеретику његова јерес. За Атарово срце, довољна је и унца вашег бола.” Таква поетска
дикта скицира контуре симболичке еротике суфијске побожности изван
конвенционално одређених религиозних граница, било да су оне теолошки означене
као у „побожном муслиманском облику“ или „јеретичком хришћанском облику“, од
којих су обоје вео, каже Атар, пре visio dei.
ВИДИ ТАКОЂЕ Поезија, чланак о исламској поезији; Руми, Џалал ал-Дин.
ATTAR, FARID
AL-DIN,
ENCYCLOPEDIA OF
RELIGION 1, SECOND
EDITION, AARON • ATTENTION, 600-603
0 $type={blogger}:
Постави коментар